Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Утицај Русије на Балкану је врло комплексан с обзиром на то да постоје три периода у којима је било више или мање, доброг или лошег утицаја. Та додирна тачка три периода се налази управо у статусу Русије као једне од двије најмоћније државе на свијету. Та три периода су јасно одређена. Први период је започео доласком Петра Великог Романова на власт и трајао је све до постојања Руске империје. Други период је започео уочи Другог свјетског рата и трајао је све до постојања СССР-а као државе. Трећи период обухвата вријеме постсовјетске Русије и траје све до данашњег дана. У сваком од тих раздобља, руска спољна политика је показивала сву шароликост међународних односа.
Доласком Петра Великог на власт и ослобођењем од опасности са Запада, руски император је могао да се посвети заштити православних хришћана у другом љутом противнику који је показивао озбиљну рањивост и сву неспособност да одржи поредак. Радило се о заштити православних хришћана у Османском царству. Година која је заувијек везала Руско царство за Балкан је била 1711. година када је Петар Велики послао писмо владици Данилу Петровићу Његошу у ком га је позвао да ,,устане у свеопшти бој против Турака“. Црна Гора која је тада била теократска држава са јаким јуначким менталитетом се са великом радошћу одазвала позиву највеће православне државе. Та подршка поробљеним словенским и православним народима ће се у наредном периоду развијати и јачати како Османско царство буде слабило и губило територије. Руско царство ће тек формалном и суштинском заштитом потлачених народа у Османском царству постати суперсила. Другим ријечима, преко Балкана до статуса суперсиле. Руска империја је показивала жељу и све своје ресурсе је усмјеравала ка томе да Србија, Црна Гора, Грчка, Румунија и Бугарска буду независне државе. Тако је подржавала Први српски устанак све док Наполеон није објавио рат Русији и угрозио њен опстанак.
Ипак, након два српска устанка у односима између Србије и Русије се појавио проблем приликом доношења првог српског устава који је између осталог био и међу првим уставима у Европи. Руски посланик у Османском царству Бутењев је изјавио да је ,,Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције“. Због притиска Аустријског, Руског и Османског царства, Србија је морала да укине устав који је донијела јер је представљао велику опасност за унутрашњу политику горенаведених држава управо прије свега због великог броја обесправљених народа у те три велике државе. За вријеме династије Петровић Његош, Русија је Црној Гори гарантовала суштинску независност од Османског царства. То се најбоље могло видјети приликом казнених експедиција које је Османско царство организовало против Црне Горе. Сваку од тих казнених експедиција је Руска империја успјела да спријечи дипломатским путем. Ситуација на Балкану се у последњим деценијама 19. вијека прилично заоштрила. ,,Болесник са Босфора“ како су називали Османско царство је било у потпуном расулу, а незадовољни народи као што су Срби, Румуни и Бугари су жељели да за своје државе изборе статус међународно независних држава. Русија, Србија, Црна Гора и Румунија су 1877. године објавиле рат Османском царству. Успјешност српске војске затамнио је Санстефански мир у ком је до изражаја дошла руска жеља да од Бугарске (која није учествовала у рату) направи сопственог сателита на Балкану, притом јој давајући територије са чисто српским становништвом које је српска војска ослободила. Руска инострана дипломатија је тај поступак правдала тиме што је владајућа династија у Србији, династија Обреновића била аустрофилски настројена. Тај замало наметнути мир ће бити семе нових сукоба на Балкану на почетку двадесетог вијека, поготово због тога што су Срби, Грци и Румуни били изразито незадовољни. Касније се то незадовољство манифестовало од стране Бугара.
Тренутак када је Руска империја била безусловно уз Србију јесте Први свјетски рат када је највише дошла до изражаја њена заштитничка улога. Захваљујући Николају II, Србија није била усамљена већ је ултиматум из Беча наишао на оштра противљења прије свега Петрограда, а потом Париза и Лондона. Други велики херојски чин јесте притисак Русије на савезнике у Антанти када је требало превести српску војску из Албаније ка Грчкој. Захваљујући интервенцији цара Николаја, српска војска је била спашена од апсолутне пропасти. Нажалост, то је био последњи чин према Балкану од стране Русије. Русија је још у току Првог свјетског рата упала у велике немире који су срушили монархистички режим и династију Романов након више од 300 година владавине. Ипак, многи монархистички опредјељени Руси су свој спас ипак нашли у новоформираној Краљевини СХС којој су дали велики допринос за развоју културе, науке и уопште живота. Треба поменути утицај архитекте Николаја Краснова и чувеног византолога Георгија Острогорског.
Други период руског (совјетског) утицаја на Балкану био је знатно другачији. Краљевина СХС дуго није признавала СССР као државу због руског грађанског рата и насилне промјене режима. Дипломатски односи су се успоставили тек 1940. године. Ипак, у Краљевини Југославији су убрзо по њеном настанку извршавани многи атентати од стране домаћих комуниста који су били под утицајем идеологије која је постала владајућа у СССР-у. Први покушај атентата спроведен је 1921. године, а мета је био краљ Александар Карађорђевић. Атентатор је био учесник Октобарске револуције и члан КПЈ Спасоје Стејић. Други, далеко успјешнији атентат је био на министра полиције Милорада Драшковића од чијих посљедица је преминуо. Политички атентати су имали за циљ не само лишавање живота највиших државних функционера већ и потпуну дестабилизацију тек формиране државе која би услед тога запала у потпуну друштвену и политичку кризу, а чији би исход био долазак КПЈ-а на власт уз помоћ совјетских шпијуна. То је био карактеристичан modus operandi доласка на власт комунистичко-бољшевичких радикалних струја свуда у Европи.
Други свјетски рат, а поготово ратне операције на Балкану, борба против окупатора као и грађански рат између НОП и ЈВУО је потпуно промјенио друштвено-политичку ситуацију. НОП је захваљујући помоћи Црвене армије успио не само да ослободи државу од окупатора и квислинга (ослобађање Београда и Сремског фронта) већ и да се наметне као снага која ће успјети да дође на власт и да се на власти и задржи. Нови комунистички режим није успостављен само у Југославији већ се он проширио и на Бугарску, Мађарску, Румунију и Албанију. Једина држава у којој совјетски и комунистички утицај није успио да дође на власт била је Грчка. Упркос трогодишњем грађанском рату између монархиста и комуниста, Грчка је остала једина некомунистичка држава на простору Балкана. Сукоб између Тита и Стаљина је кренуо веома брзо након завршетка рата. Покушај оснивања нове Коминтерне од стране вође Совјетског савеза није наишао на одобравање југословенских комуниста који су још у току самог НОБ-а формирали култ вође Јосипа Броза Тита. Стаљин је желио не само да се наметне као вођа свих комунистичких партија већ и да наметне економско-политички модел какав је постојао у СССР-у, а који до краја нису пратиле ,,непослушне“ државе каква је била Југославија. Новија истраживања продубљују сукоб на релацији Београд-Москва и указују на то да је Југославија жељела да са Бугарском успостави Балканску федерацију која би била ван контроле Москве. Било како било, Титово чувено ,,Не“ Стаљину је представљало одрицање од јединствене комунистичке платформе. Посљедице тог сукоба су биле ужасне. У Југославији су формирани затвори против такозване ,,пете колоне“ односно стаљиниста који су подржали резолуцију Информбироа. Ти затвори, од којих су два најпознатија као Голи оток и Свети Гргур су, парадоксално, више личили на гулаге у већ толико омраженом СССР-у него на обичне затворе. Хапшени су високи политички, војни и полицијски функционери, убијени су сви они који су покушали да уточиште пронађу у земљама Варшавског пакта. Након Стаљинове смрти 1953. године, поново се успостављају дипломатски односи између СССР-а и СФРЈ. Потписана је Београдска декларација која је гарантовала немијешање у унутрашње ствари Југославије и која је легитимисала право на тумачење других облика социјалистичког развоја. То је Југославији омогућило да и формално створи култ вође, титоизам али и посебан друштвени и привредни модел развоја, односно самоуправни социјализам.
Комунизам као једина идеологија на Балкану се задржао све док је постојао Совјетски савез. Његовим распадом на више држава као и завршетком Хладног рата, комунизам је изгубио смисао постојања и у другим државама. Пораз комунизма се најсуровије показао на примјеру Југославије. Новоформирана, обновљена или стара Русија која је само укинула комунизам као владајући модел је ступила на геополитичку сцену. Као и све друге велике силе, Русија је такође покушала да ријеши сукобе на простору бивше СФРЈ. Руска дипломатија је учестовавала у писању пропалог плана Z-4 који је покушао да ријеши сукоб између Хрватске и Републике Српске Крајине. Далеко успјешнији споразум у ком су Руси учествовали, а који је довео до успостављања мира је био Дејтонски мировни споразум. Поред зараћених страна, споразум су потписале државе запада и Русија. Тим споразумом се Русија вратила на велику сцену када је ријеч о утицају на Балкану.
Русија није могла да спријечи НАТО инвазију на СРЈ, али се добар дио самих Руса упутио ка Косову како би заједно са Србима одбранио државу од упада регуларне албанске војске која је на копну помагала напоре НАТО трупа. Русија је након завршетка нелегалне агресије НАТО пакта успјела да дипломатским средствима сачува територијални интегритет и суверенитет СРЈ. То свакако није био нимало лак задатак с обзиром на то да се Русија тек уздизала у ред суперсила након година тешке и сурове транзиције. Захваљујући дипломатској борби, изгласана је Резолуција 1244 СБ УН која и дан данас чува право државе Србије на Косову и Метохији. Ипак, након десет година од почетка тероризма на Косову и Метохији, привремене институције у Приштини су нелегално прогласиле сецесију. До сада је много држава признало сецесионистичку творевину као државу, али још више држава није признало захваљујући утицају и угледу који Русија има свијету. Најзначајнији поступци Русије у 21. вијеку су били 2015. године, када је руски амбасадор у СБ УН ставио вето на резолуцију којом би се српски народ несумњиво прогласио геноцидним. Други чин је био у мају 2023. године када је Русија снажно бранила Србију од лажних оптужби за догађаје у Сребреници из љета 1995. године.
Занимљиво је напоменути да је садашњи предсједник Русије Владимир Путин, омиљена личност на Балкану, а поготово у Србији и да су многе очи усмјерене ка њему, свакој његовој реченици или поступку. Иако предсједник Русије с разлогом ужива подршку, његова личност је готово на свим могућим изборима (зло)употребљена у политичке сврхе било власти било једног дијела опозиције. То је за циљ имало што већу мобилизацију гласачког тијела. Медији који на насловним странама својих новина објављују изјаве Владимира Путина су од њега створиле више медијску звијезду него предсједника једне државе. То је свакако учињено с разлогом да се додатно промовише утицај Русије на Балкану, поготово у тренутку највећих напетости између Русије и Запада. Колики је стварни утицај Русије на Балкану, велико је питање с обзиром на то да су све државе (изузев Србије и Босне и Херцеговине) дио НАТО пакта. Чињеница је да Русија није водила војне операције против Србије за разлику од других великих сила, али је и чињеница да је Русија прије свега увијек стављала интерес своје државе (ма колико он био другачији од српског интереса) испред било чијег другог, ма колико били повезани братском љубављу. Русија никада не би постала суперсила да је само гледала туђе интересе, а да је запостављала своје. Када је запостављала своје интересе, гријешила је и пропадала. Треба напоменути и то да велике силе немају пријатеље и савезнике већ да узимају у обзир да ли се њихови интереси поклапају са интересима других држава у одређеним регионима. На сву срећу, данас се интереси српског народа поклапају са интересима руске дипломатије.