Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Утицај Њемачке на Балкану је био најмрачнији и најсуровији утицај од свих великих сила. Њемачка односно њене различите форме у последњих 100 и више година су одувијек жељеле да потчине словенске народе не само на подручју Источне Европе већ и на простору Балканског полуострва. Не само да га потчине већ и истријебе, а то потврђује и оно окупаторско драконско наређење у току Другог свјетског рата ,,100 Срба за 1 убијеног њемца, 50 Срба за 1 рањеног њемца“. Ипак, прије тог драконског наређења, Њемачко царство је било проглашено апсолутним кривцем за избијање Првог свјетског рата, а не један малобројни словенски и православни народ који је само желио у миру да ствара своју државу.
Коријени њемачко-германског утицаја се могу пратити још од сазивања Берлинског конгреса на ком су Србија, Црна Гора и Румунија формално добиле независност и међународно признање. Ипак, Ото фон Бизмарк, канцелар Њемачког царства и организатор конгреса, је допустио да Аустроугарска добије јако присуство на Балкану кроз окупацију Босне и Херцеговине која је апсолутно била насељена словенским народима којима је такво нешто наметнуто мимо њихове воље. Та окупација 1878. године а потом и анексија 1908. године је простор Балкана учинила потпуно нестабилним регионом. Због свега онога што је услиједило у наредним годинама а то је свакако Први свјетски рат и његове посљедице, Њемачко царство је добило улогу апсолутног кривца што је свакако била истина. То је кључно не само за Европу и свијет већ и за Балкан зато што је ревизија од стране нацистичког режима која је била незадовољна резултатима Версајске мировне конференције, измјенила границе Европе у току Другог свјетског рата.
Не само што је резултат Априлског рата 1941. године била окупација Краљевине Југославије од стране нацистичке Њемачке, фашистичке Италије и Хортијеве Мађарске већ је најтрагичнија посљедица тог рата било формирање НДХ од стране окупатора. Та марионетска творевина која је створена у центру зла, Берлину, није била само марионетска творевина нацизма већ је била и фабрика смрти за све оне који су се противили како нацизму тако и усташкој власти у Загребу. Њемачке окупационе трупе су на простору Балкана створиле најјаче марионетске творевине, Бугарску и НДХ које су извршавале сва њихова наређења. Казнене експедиције у периоду 1941-1945 године нису биле вођење искључиво против партизана како је то послијератна комунистичка власт наметала, већ против српског народа који је страдао и на Козари, у Крагујевцу чета ђака како је то Десанка Максимовић описала у својој ,,Крвавој бајци“. Посљедице окупације и формирања НДХ је на стотине хиљада убијених не антифашиста како је то приказивала комунистичка власт након рата, већ убијених Срба, Јевреја, Рома који су били борци против окупатора активно или пасивно. Споменици њемачког дјеловања на Балкану су логори Јасеновац, Стара Градишка, Јастребарско, Старо Сајмиште, Бањички логор, стратишта као што су Шумарице, Јајинци и многа мање или више позната мјеста. Све ово је важна лекција која је нажалост превише релативизована и смјештена у оквире персоналних примјера злочинаца из самог врха јер је након Другог свјетског рата комунизам постао већа пријетња од уништеног Трећег Рајха. Ипак, њемачки народ није до краја прошао кроз процес денацификације, а то свакако потврђује и дјеловање уједињене Савезне Републике Њемачке на Балкану у последњој деценији двадесетог вијека.
Директна посљедица уједињења двије Њемачке није само релативно мирни пад комунизма односно СССР већ и крвави распад СФРЈ који су западне државе активно планирале, помогле и спровеле преко својих људи. Тако је Њемачка убрзано и мимо свих из Европске заједнице и САД признала сецесију Словеније и Хрватске и на тај начин процес повратка на старо учинила иреверзибилним. Њемачка политика је била јасна, требало је разбити велике државе и њихове остатке интегрисати у ЕЗ која ће прерасти у ЕУ. Ипак, држава која се ујединила, у којој је живио један исти народ је зарад геополитичких добитака занемарила је чињеницу да су у Хрватској поред Хрвата живјели и Срби и да су до такозваног Божићног устава имали статус конститутивног народа. Другу ,,грешку“ коју је превидјео међународни оснивач Хрватске јесте било убрзано буђење усташтва у свим структурама друштва. То значи да процес денацификације у Њемачкој није успио јер да јесте, таква Хрватска никада не би постала независна држава. Њемачка се није зауставила на питању Словеније и Хрватске већ је активно подупирала даљу сецесију односно оно што је остало од крње СФРЈ. Члан чувене нелегитимне Арбитражне комисије за Југославију која је у политичким круговима позната као Бадентерова комисија, био је и Роман Херцог који је био предсједник уставног суда СР Њемачке. То је свакако доказ да је Њемачка у неким ситуацијама дјеловала самостално док је у неким случајевима наступала као водећи члан Европске заједнице.
Утицај Њемачке на постдејтонску Босну и Херцеговину је значајан по томе што је као дио фиктивне међународне заједнице покушала да утиче на унутрашњу структуру новоформиране државе. То се најбоље може видјети кроз избор Високих представника за Босну и Херцеговину од којих је први из редова њемачког народа, Кристијан Шварц Шилинг био легитиман и изабран од стране Савјета Безбједности Уједињених Нација. Други из редова њемачког народа који уопште нема легитимитет и наметнут је од стране дијела међународне заједнице јесте Кристијан Шмит. Кристијан Шмит који је наметнут од стране водећих држава западног свијета понаша се готово као колонијални управник, намеће законе иако није изабран од стране три конститутивна народа. Позивање на такозвана Бонска овлашћења приликом наметања закона, никако не може бити тачна јер одлуке политичке међународне конференције нису извор права за разлику од правне међународне конференције. Не само што нема легитимитет и не само што наступа ван својих овлашћења већ из коријена мијења кривични закон, дјелује као дестабилизујући фактор у већ дестабилизованој држави у којој се занемарују мишљења и ставови једног од два ентитета који творе Босну и Херцеговину као државу. Иако сматра за себе да је легитимни представник међународне заједнице, Кристијан Шмит не може да се ослободи наратива цијелог западног свијета из деведесетих година када је ријеч о Србима. То значи да сваки разумни предлог који долази од стране Срба а чије би прихватање позитивно утицало на стабилност не само Босне и Херцеговине већ и цијелог региона, западни фактор и њихови слијепи домаћи пратиоци одбијају са острашћеним гнушањем. Било како било, све док постоји институција ОХР и Високи представник био он легитимно изабран или не, за народе у Босни и Херцеговини неће бити стабилних времена јер странци између осталог покривају и три позиције судија уставног суда.
Да се Њемачка спољна политика није зауставила такорећи западно од Дрине потврђује и огроман утицај на прилике у Србији, поготово када је ријеч о статусу Косова и Метохије. Опште је познато да је гледиште водећих њемачких политичара било да Косово и Метохија који су били саставни дио Србије као њена аутономна покрајина, мора бити независно. Мало је познато да је такозвани Народни покрет Косова настао баш у Њемачкој активним учествовањем албанске дијаспоре. Та организација која је настала још 1982. године се залагала да аутономна покрајина постане седма република у саставу СФРЈ док је наредни корак био уједињење са Албанијом. Њемачка као најјача држава чланица ЕУ и НАТО пакта у Европи је јасно подупирала агресију на СРЈ којом је жељела да оконча дугогодишњи процес разбијања СФРЈ односно у овом случају СРЈ на своју корист. Након потписивања Кумановског споразума 1999. године, њемачке војне јединице долазе на Косову и Метохији у саставу међународних војних трупа којима је повјерен задатак да брину о безбједности свих на Косову и Метохији. Ипак, војни контигенти западних држава не само да нису хтјели да обезбједе мир већ су мирно посматрали све бројнија убиства, отмице, паљење кућа, цркава и манастира. То саучесништво у стварању етнички чисте самозване сецесионистичке творевине је доживјело врхунац прво у марту 2004 када је на хиљаде Срба морало трајно да напусти простор Метохије због активног и никада успаваног албанског тероризма. Једна од последњих тачака садејства прије свега Њемачке и сецесионистичке творевине јесте 17. Фебруар 2008. године када је недефинисана скупина људи прогласила независност на коју није имала право. Њемачка је након три дана односно 20. Фебруар признала акт сецесионистичких привремених органа и на тај начин престала да признаје Републику Србију у њеним међународно признатим границама.
Од самог почетка су се издвојиле три државе које већ 16 година активно гурају сецесионистичку творевину у њеном науму да постане међународно призната као и да матична држава а у овом случају Република Србија учини исто. Ради се о САД, Великој Британији и Њемачкој. Притисак је доживио врхунац 20. Јануара 2023. године када је ,,велика петорка“ доставила план највишем руководству Републике Србије односно њеном предсједнику. Посебно је била шокантна изјава првог човјека Републике Србије када је рекао да ће ,,радити на имплементацији предложеног споразума“ што значи да је план прихваћен у цјелости. Чувени француско-њемачки план заправо има коријене у Темељном споразуму између двије Њемачке који је потписан 1972. године а који између осталог предвиђа међусобно признање. Тај план који је нажалост прихваћен 20. Јануара 2023. је већ нуђен српској страни на Бечким преговорима 2007. године. Творац тадашњег плана је био Волфганг Ишингер који је гле чуда био њемац. Те 2007. године је српска страна одбила тај план као коначно рјешење у преговорима чија је посљедица била побуна привремених институција на Косову и Метохији који су прогласили сецесију. Тешко је у овом тренутку рећи када ће српски брод ући у мирну луку али је чињеница да ће константно бити на јаким ударима све док српска власт али и јавност у већој или мањој мјери допушта званичном Берлину да кроји судбину српског народа и српске државе. Одлика германског менталитета је да не прихвата компромисе већ да као анаконда гуши своје противнике док их потпуно не уништи. Готово се са сигурношћу може рећи да случај ,,Косово“ а заправо АП Косово и Метохија неће бити једини дио Републике Србије на који ће између осталог и креатори њемачке геополитике бацити око и учинити да Србија буде све мања и мања.