Извор: Срби и хиспано-свет кроз историју
У Србији постоји неписано правило: Све добре идеје потичу из кафане. Слично је и са следећом причом. Средином децембра 2020. године, приликом једног дружења групе младих хиспанофила из Београда, појавило се питање: Да ли постоји неки садржај о Србији на шпанском језику? Радозналост је прерасла у вишенедељно истраживање са шокантним закључком – на другом светском језику не постоји никакав садржај о нашој земљи!?
Тада је донета одлука да се формира организација Србија на шпанском – Serbia en español. Од првог дана, циљ је непромењен: промоција Србије на шпанском говорном подручју и јачање односа наше земље са хиспаносветом у целини. Један од најважнијих пројеката организације током 2024. године представља објављивање књиге под називом „Срби и хиспаносвет кроз историју“. Када говоримо о српско-шпанским везама, широј јавности је свакако познато учешће српских (југословенских) бораца у оквиру интернационалних бригада током шпанског грађанског рата, као и допринос успешних српских спортиста у различитим спортовима широм Шпаније. Овога пута, издвајамо личности, места и догађаје који су мање познати, а који су истовремено обележили историју српско-шпанских односа.
1.) Битка код Велбужда 1330.
Средњовековни српски краљеви Стефан Дечански и његов син Стефан Душан (касније први српски цар), имали су шпанске војнике у оквиру својих оружаних снага. То су били припадници чувене Каталанске компаније. У то време, професионални војници су били плаћеници и имати такве војнике био је луксуз средњег века. Витезови из Шпаније су били ратничка елита Европе и њихово присуство је представљало престиж за владара. У чувеној бици код Велбужда (данас Ћустендил у Бугарској) 28. јула 1330. године, шпански војници су били део српске војске коју су предводили краљеви Стефан Дечански и његов син Стефан Душан. Повод за ову битку је био покушај да се спречи спајање бугарске и византијске војске и њихов заједнички напад на Србију. Циљ је постигнут, бугарска војска је убедљиво поражена, а бугарски цар Михаило III Шишман је погинуо. Србија је остварила додатна територијална проширења, а шпански војници су дали велики допринос овој величанственој победи. У историјским документима забележено је име једног Шпанца који је био у служби српског краља Стефана Душана и који се посебно истакао, био је то Јуан де Пералта.
2.) Деспот Ђурађ Бранковић и краљ Арагона
Српски средњовековни владар деспот Ђурађ Бранковић (1377 – 1456) био је савезник краља Арагона Алфонса V. Њих двојицу је повезивала заједничка борба против утицаја Млетачке републике (Венеције) на Медитерану. Такође, познато је да су обојица владара били припадници чувеног витешког реда Змаја, а краљ Алфонсо је за потребе развоја рударства у својој краљевини тражио рударе из Србије. За време деспота Ђурађа Бранковића, престоница Србије је био град Смедерево где је он изградио огромну тврђаву која је очувана до данас.
3.) Битка код Сенте 1697.
Крајем 17. века код града Сенте на северу Србије, једна важна историјска битка спојила је Србе и Шпанце. Наиме, 11. септембра 1697. године, војска Хабсбуршке монархије, под командом чувеног војсковође Еугена Савојског, поразила је турску војску и зауставила њено даље напредовање у централни део Европе. Војска Хабсбуршке монархије је била састављена од неколико различитих народа, па су тако на истој страни били српски и шпански војници. Својим обавештајним радом и војним способностима, истакао се српски командант Јован Поповић Текелија. Трајна успомена на ову величанствену и историјску победу представља слика „Битка код Сенте“ мађарског сликара Ференца Ајзенхута. То је највеће уље на платну у целој Србији, а чува се у граду Сомбору.
4.) Нова Барселона код Зрењанина
У близини данашњег града Зрењанина на северу Србије, у 18. веку је постојало насеље шпанских досељеника под називом – Нова Барселона. Досељавање Шпанаца се одвијало између 1735. и 1738. године, по налогу Дворског Савета Хабсбуршке монархије из Беча. Они су запамћени по томе што су донели дрво дуда и што су започели узгајање свилених буба на том простору. Занимљиво је то да је једно село у близини Зрењанина под именом Перлез добило тај назив по шпанском племићу Рамону Фредерику де Вилани Перласу. Такође, одређена презимена људи из Зрењанина као што су Солар и Јуанин, имају шпанско порекло.
5.) Света Тереза Авилска у Суботици
На крајњем северу Србије, у граду Суботици, постоји католички храм кога становници овог града називају Велика црква, а пун назив је Катедрала Свете Терезе Авилске, заштитнице Шпаније и чувене реформаторке монашког реда кармелићанки. Била је позната и као списатељица, мистичарка и организаторка бројних хуманитарних мисија. Сматра се и оном која штити децу без родитеља, болесне, али и произвођаче чипке. Градња катедрале у њену част је почела 15.октобра 1773 године на дан кад се прославља ова светитељка. Важно је истаћи да трг испред катедрале носи назив Свете Терезе као и да се њен лик налази на грбу града Суботице. Године 1973. катедрала је проглашена за споменик културе.
6.) Ангела Граупера у Србији током Првог светског рата
Ангела Граупера (1876-1940.) је била шпанска списатељица, активисткиња и болничарка која је боравила у Србији током Првог светског рата. Након што је дипломирала са 38 година одлучује да као болничарка Црвеног крста добровољно дође у Србију. Напушта Барселону 30. августа 1914. и долази у Ниш како би помагала рањенима. У марту 1915. бива приморана да се врати у Барселону где проводи девет месеци. Међутим у новембру исте године поново се враћа у Србију и наставља своју мисију. Из болнице почиње да пише и шаље чланке за лист „Las Noticias“ у Барселони и тако постаје једна од првих ратних дописница током Првог светског рата. Своје успомене из Србије описала је у књизи „El gran crimen – Lo que yo visto en la guerra“. (Велики злочин – шта сам видела у рату).
7.) Пабло Пикасо и филм „ Битка на Неретви“
Филм „Битка на Неретви“ из 1969. године је најскупље филмско остварење снимљено у бившој Југославији и пети најскупљи филм ван енглеског говорног подручја. Прича о плакату за овај филм почиње 1964. у Монте Карлу где су се упознали најпознатији шпански сликар Пабло Пикасо и редитељ филма Вељко Булајић. Неколико година касније, Пикасо је на молбу свог агента дизајнирао плакат тако што је узео део своје слике Сабињанке и тражио да боја плаката буде црвена. Није тражио хонорар, а једини захтев му је био да добије 12 флаша вина из раличитих региона Југославије. Овај филмски плакат има све карактеристике Пабловог кубизма.