Аутор: Павле Маљковић, студент
Двадесети век обележила је појава различитих тоталитарних идеологија. У послератној Италији, инспирисан идејом обнове некадашњег Римског царства, утемељен на идејама корпоративног друштва и аутократске владавине настаје фашизам. У почетку не тако значајан покрет, након насилног доласка Бенита Мусолинија на власт, претвара се у државну идеологију италијанске краљевине.
Са друге стране Алпа у осиромашеној , неки би рекли и пониженој Немачкој настаје националсоцијалистички покрет. Група маргинализованих појединаца која се повремено састаје у баварским пивницама постепено се трансформише у најснажнију политичку снагу у земљи. Под плаштом немачког патриотизма и борбе за социјалну правду па чак и животну средину (нацистички режим доноси прве еколошке законе у Европи) немачком друштву пласирају се монструозне идеје расне надмоћи и физичко-социјалне инфериорности негерманских народа које оно, рекло би се, без већег и значајнијег отпора прихвата. Доласком Адолфа Хитлера на место немачког канцелара, започеће најкрвавији период савремене људске историје који ће резултирати разарањем, расељавањем и милионским цивилним жртвама.
Данас, у ери незапамћене антируске хистерије, више него икада присуствујемо отвореним ревизионистичким тенденцијама. Руски народ који је дао више од 20 милиона жртава за слободу Европе, све чешће се у уџбеницима историје означава термином ,,окупатор“. Наследници нацистичких јуришника који су заједно са својим немачким налогодавцима узимали уцешће у бруталним егзекуцијама јеврејског и руског народа, сада са сличним жаром руше споменике својих ослободилаца широм источне Европе. Само наивни повероваће да је посреди обрачун са некаквим совјетским наслеђем. Њихов превасходни циљ јесу руски народ, руска култура и цивилизација. Како другачије објаснити забрану извођења Чајковског у загребачком позоришту. Како објаснити протеривање Достојевског или дискриминацију деце по вртићима и школама Холандије, Француске, Велике Британије само због чињенице да имају руског оца или руску мајку.
Као народ који је и сам преживео монструозни геноцид почињен од стране заблуделе ,,браће“, а уз свесрдну помоћ и непосредно учешће римокатоличке цркве, рекло би се да са великом прецизношћу можемо проникнути у значење појмова ,,фашизам“ ,,нацизам“ или ,,неонацизам“ и одговорити на веома важно питање – ко су савремени фашисти. Иницијална претпоставка за долажење до одговарајуће конклузије јесте спознаја да нема никакве разлике у томе да ли ће вас васи џелати спалити узвикујући ,,За дом спремни“ у Садиловцу на Кордуну или ће то уз ,,Слава Украјини“ учинити у Дому синдиката у Одеси.
Упркос општој цензури и незапамћеном медијском мраку и једноумљу, чини се да наш народ ипак и даље јако добро види, осећа и препознаје .То са лакоћом можемо установити уколико анализирамо различита истраживања или једноставно пребројимо наше суграђане који су се протеклих месеци окупљали у многим градовима пружајући подршку специјалној војној операцији у Украјини. Такво, проруско становиште доминантог дела популације може се објаснити искључиво истинском спознајом дубоког смисла српске историје а не пуком емоцијом како нам то покушавају дочарати поједини прагматични и ,,проевропски“ лидери, или још мање новцем, што је сада већ уобичајена теза редовних гостију тзв. независних медија са привременим седиштем у Луксембургу.
Без обзира на реал политику и очигледну економску и сваку другу зависност од Европске уније тј. Немачке, није на одмет присетити се понекад и оне поучне новозаветне мисли – „Каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој науди?“ (Мк. 8,36). Ситуација у којој се Србија нашла није ништа друго до раскршћа , на коме смо се вец неколико пута обрели. Увек смо га прелазили и превазилазили али сваки пут вођени, никада сами и својом вољом.
Теодосије Хиланадарац нам на почетку 14. века у том погледу оставља једно интересантно сведочење. У биографији првог српског архиепископа он наводи да су се српским ратницима често указивали Свети Сава и Свети Симеон, како јуришајући на коњима, предводе војску у борби против непријатеља. Уистину, страшна је та мисао да целокупна историја, целокупно бивствовање, почетак и крај једнога народа стају у само једну реч – Косово.