Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Европа је захваљујући прихватањем Хришћанства постала цивилизација. Народи и државе које су прихватиле Хришћанство као званичну религију су престале да буду варварске. Управо прихватањем најмногољудније религије данас у свијету, успостављен је темељ на ком Европа почива. Нажалост, већ неколико деценија и процесом реафирмације идеја из предхришћанског периода, темељ Европе је максимално угрожен. Напади који се спроведе против, прије свега, људи који су активни у заштити и афирмисању традиционалних, а то значи и хришћанских вриједности, у многим државама се маргинализују како у политичком тако и сваком другом смислу. Друга, или боље рећи и прва, мета напада биле су, или су и даље, цркве и манастири прије свега на Косову и Метохији.
Након пропасти Западног римског царства, створене су бројне државе на подручју Западне Европе. То су биле државе Франака, Бургунда, Вандала, Лангобарда, Визигота. Сви они осим Франака су као званично хришћанско учење прихватили Аријанство. Појава Аријанства чије је учење било у супротности са учењем о светој Тројици, сматрано је за јеретичко учење које је било осуђено на првом Васељенском сабору. Ма колико аријанство било доминантно на подручју Западне Европе, држава Франака је успјела да опстане на учењима изворног и једино исправног Хришћанства. Краљевина Француска која је била насљедник Франачке, снажно је била посвећена Хришћанству. Француски краљеви су истицали Богородичине љиљане на застави државе како би истакли да њихова власт потиче директно од Бога. У периоду Средњег вијека, готово све државе које су прихватиле Хришћанство као званичну и једини религију, истицали су своју посвећеност религији. То се најбоље може видјети на примјеру Крсташких ратова не само на подручју Блиског истока, односно Свете земље, већ и на подручју Пиринејског полуострва и земаља које излазе на Балтичко море.
На подручју Балкана, хришћанске државе су водиле тешке ратове против најезде Османлија. Ипак, због феудалног система који је био доминантан, а самим тим и разједињујући фактор, Османлије су успјеле да загосподаре готово цијелим Балканом и добрим дијелом Средње Европе. С друге стране, Француска, Португал, Шпанија, Енглеска и Холандија су заузимале нова пространства на подручју обе Америке, Африке, Азије и Аустралије. Уз успостављање колонија на новим подручјима и неспорне економске експлоатације природних богатстава, ширење Хришћанства је било изузетно успјешно. Данас су простори Јужне, Централне и Сјеверне Америке, подсахарске Африке и одређени дјелови Азије (Филипини) доминантно христијанизовани. Велики и пресудни раскид са доминантним хришћанским идентитетом на простору политичког Запада била је Француска револуција из 1789. године. Француска револуција није била само обрачун са апсолутном монархијом каква је постојала у Француској и краљем као водећом личношћу „старог поретка“. Скупштина сталежа које је старо законодавно и консултативно тијело које се састојало из три сталежа (свештенство, племство и буржоазија) је била одраз моћи режима и доминација прва два сталежа иако их је било само 2% у држави. Револуција је била плод нетрпељивости трећег сталежа који је био незадовољан не само сопственим положајем и односом заступљености него и обимом привилегија прва два сталежа који су били далеко мање заступљени ван институција.
Када је успјешно извршена насилна смјена власти што је било карактеристично за тај период, али и за ранији период, успостављена је Француска револуционарна република. Идеологија је била заснована на крилатици „слобода, једнакост, братство“, али се тражио и механизам којим ће се учврстити новоформирана власт и државно уређење. Успостављен је такозвани Култ разума што је било противтежа Хришћанству. Жак Ебер и Жосеф Фуше, револуционарни идеолози и водеће личности у првим годинама новог поретка, су били утемељивачи Култа разума. Оно што је карактеристика овог култа јесте то што је заговарао радикални обрачун са Црквом, а самим тим и са Хришћанством. Катедрале и цркве широм Француске су претворене у храмове новоформиране религије која то није била. Три француска револуционара Жан Пол Мара, Лепелтје и Шалије су добили статусе мученика јер су убијени у контрареволуцији. Ипак, међу другим револуционарима се врло брзо појавио отпор Култу разума и након само годину укинут је исти. Упркос краткотрајном постојању, ова врста култа је опстала у наредним деценијама и вјековима кроз комунизам са којим је блиско повезана. Кључне везе овог култа и комунизма су биле државни атеизам, свјетовну религију и култ вође. Кључну везу са Култом разума је направио Карл Маркс који је био утемељивач комунизма, а који је религију сматрао „опијумом за народ“. Упркос краткотрајним обновама монархије у Француској у деветнаестом вијеку, Хришћанство никада више неће имати такав утицај какав је раније имало, поготово у свјетлу чињенице да се тековине Француске револуције и данас славе као најзначајније тековине.
Ширење комунистичких идеја као дио ширег љевичарског покрета је у многим државама спровођено револуционарно, уз велику пропаганду и насиље. С друге стране, државе које су биле на удару комунизма су или пружале јак отпор и опстале или су доживјеле тешку судбину и промјену државног и друштвеног уређења. Промјена државног и друштвеног уређења није била једина промјена. Темељ друштва у многим државама и свијест у многим народима је промијењен. Најбољи примјери тога су били Русија и Србија односно Царска Русија и Краљевина Југославија. И у једној и другој држави су вођени тешки грађански ратови који су оставили озбиљне посљедице које су се задржале до данашњег дана. Као побједник оба грађанска рата изашла је комунистичка струја која је добила велику подршку у друштву, поготово када су у питању економска и социјална питања. Након оба грађанска рата, дошло је до велике репресије над оном страном која је била поражена. Један од највећих терета поднијеле су хришћанске заједнице, поготово оне највеће и најзначајније. У оба случаја, то је значило апсолутни сукоб са православним црквама. Још за вријеме грађанског рата, детронизована царска породица Романов је прво била заточена, а потом и убијена на суров начин што је битно утицало на један од темеља руског друштва и идентитета. У новоформираном СССР-у репресија и наметање државног атеизма као нове религије је прерасла у државни терор који је трајао током цијелог постојања ове државе.
На почетку су свештенство, монаштво и вјерници убијани или су били послати у радне логоре у којима су услови живота били апсолутно сурови. Највећа стратишта хришћана и црквених великодостојника били су Бутовски полигон код Москве у ком је убијен велики број свештеника и владика, Сандармох и Соловецка острва. Сви ти догађаји су у огромној мјери умањили људски потенцијал Руске Православне Цркве. Ипак, државни терор није заустављен на свештенству, монаштву и вјерницима, он се продубио и на храмове и манастире. Један од најзначајнијих храмова Руске Православне Цркве, храм Христа Спаситеља је миниран и у потпуности уништен 1931. године. То је био суштински обрачун са Хришћанством на подручју Русије. Уз масовне ликвидације и уништавање бројних храмова, државни терор се састојао и у апсолутној дискриминацији и тајних праћења, конфискације бројне имовине оних који се нису одрекли Хришћанства, али и других религија. И са квазинаучне, али и врло јасне политичке стране формирани су одређени савези као што је био Савез милитантних безбожника који су понижавали темељне вриједности и обичаје Хришћанства. Уочи пропасти комунизма током 1980-их година, ублажене су мјере против Хришћана што је била недовољна морална сатисфакција оних који су били прогањани.
Обрачун нове комунистичке власти са Хришћанством у новоформираној Југославији након 1945. године је имао различите фазе. На самом почетку, док је још трајао грађански и Други светски рат, 1944. године спровођене су сличне методе које су биле заступљене и у СССР-у. Најзначајније жртве државног терора су били митрополит Јоаникије Липовац који је убијен у околини Аранђеловца од стране ОЗНЕ, масовна убијања свештеника Српске Православне Цркве на Зиданом Мосту, као и забрана повратка владике Николаја Велимировића у новоформирану државу. Многи свештеници, припадни ЈВУО и противници комунистичког покрета су трајно напустили просторе на којима су живјели и свој живот пронашли у државама западне Европе и САД-а. Комунистичка власт која је у вјерским заједницима, а поготово у Хришћанима видјела највеће потенцијалне противнике својих позиција. Ипак, није се све зауставило на убијању, конфискацији имовине, монтираним процесима и затварању свештенства, морао се направити одлучан корак ка разбијању Српске православне цркве. Тако је комунистичка власт која је насилно спроводила државни атеизам, била једина у свијету која је насилно формирала једну цркву као институцију, Македонску православну цркву, а све у циљу разбијања јединства Српске православне цркве. Други циљ који су у том случају комунистичке власти на челу са службом и Титом имали јесте да се разбије јединство српског народа на подручју Македоније и формира неки нови народ, са новом црквеном заједницом, новим језиком, писмом и историјом.
Репресија која је постојала за вријеме постојања СФРЈ, а који је доминантно био усмјерен према Српској православној цркви, у одређеном облику се задржало и данас. Поготово када се ради о радикалним и србофобним структурама на подручју република које су биле дио СФРЈ. То је најбоље дошло до изражаја приликом насилног распада СФРЈ и у годинама након распада исте. Цркве и манастири су уништавани од Крајине па све до Косова и Метохије. У Мостару је 1992. до темеља уништен највећи храм Српске православне цркве. На подручју Косова и Метохија су бројни манастири и цркве уништени након јуна 1999. године, а све пред очима мисије УНМИК и КФОР који готово ништа нису урадили како би спријечили злочине. Један од ријетких примјера је био Жак Огар који је успио да заштити манастир Девич 1999. године. Албански терористи су тежили томе да у потпуности униште трагове српске културе, идентитета и историје, али и хришћанства. У два периода тероризма и уништавања која су се догодила 1999. и 2004. године, уништено је преко 150 манастира и цркава.
Политички Запад је зарад својих геополитичких циљева допустио да се деведесетих и раних двијехиљадитих година дешава нешто незамисливо, а то је прогон хришћана и некадашњих савезника из два свјетска рата. То је био јасан показатељ да је и сам Запад одбацио темеље на којима је у ранијим вјековима почивао. Данас су на посебном удару породица и породичне вриједности, а то је јасан показатељ да се и даље ратује против Исуса Христа и Хришћанства на један перфиднији начин. Хришћанство одбацује радикални индивидуализам, одбацује искривљену верзију љубави са безграничним и суманутим слободама и без икакве одговорности за изречено.