Аматерско позориште „Театар 011“ организује представу „Вечерња ружа“ рађену по мотивима романа Владе Арсића „Изгубљене у магли“. Премијера представе одиграће се 16. маја у Академији 28, а тим поводом разговарали смо и са редитељком представе Наташом Радоњић.
Можете ли нам рећи нешто више о самој тематици представе, као и о глумачкој екипи која ће наступати?
Тема представе је трговина женама и сексуална експлоатација, нажалост, табу тема о којој се не говори довољно. Жртве су све млађе јер необавештеност утиче на моћ перцепције и препознавање евентуалне опасности. Зато сам одлучила да кроз позоришни вид уметности, проговоримо о овој горућој теми и покушамо да дамо делић слике онога шта се дешава – од тренутка када жртва постане мета предатора (врбовање), па до тренутка када остане без идентитета и постане сексуална робиња. Старосна граница је све нижа, проценти све већи, што је ужасавајуће, јер говори колико смо као друштво болесни. Глумачку екипу чине глумци од 17 до 36 година. Пратимо судбине три девојке које завршавају у рукама трговаца људима – Хелена (Јована Петровић), Ружица (Надица Спасојевић) и Светлана (Јована Јовић), али у исто време слушамо још три исповести – Тодорка (Кристина Димитријевић), Медина (Јана Ђорђевић), Вишња (Анета Перишић), девојаке које нам кроз личну причу откривају начине манипулације којима су доведене у статус жртве. Улога главног трговца женама, Екрема Јакупија, поверена је Игору Миликићу. Ту су још и Марина Мердар (Катарина Александровна Волков), Ђорђе Накић (Урош Мештер), Александар Радојковић (Михаило Мики Ђорђевић), Драгиша Павлашевић (инспектор Андрија Кашиковић), Александар Јовановић (Даниел Трнинић), Алекса Денић (Ариф), Владимир Јоргић (Вукашин), Десимир Животић (Синан) и Жељко Шкобаљ (војник КФОР-а). Целом уметничком утиску доприноси и плесна група (Лариса Радоњић и Милош Матић) која кроз кореографије појачава емоцинални доживљај оног о чему представа проговара.
Одакле инспирација за обрађивање овакве теме и да ли мислите да представа може утицати на ширење свести о овом друштвеном проблему?
Тема трговине људима, нарочито жена и деце је болна, али и обавезујућа. Званични статистички подаци показују да међу сексуално експлоатисаним особама 50% чине девојчице које су у тренутку врбовања имале између 12 и 15 година. Жртвама је у току експлоатације ограничена слобода кретања и могућност доношења одлука, оне су приморане да дају сексуалне услуге, да раде без надокнаде, да врше криминалне активности за рачун трговаца људима и слично. С тим у вези, жртве су од стране трговаца изложене и насиљу, било физичком, психолошком или сексуалном, оне су уцењиване и у сталном страху за своју безбедност и безбедност својих ближњих. Зато је важно да се жртве охрабре и пријаве трговце људима и да знају да је и дугачији свет могућ за њих, свет у коме су ослобођене од тортуре и трауме.
„Оне су, као и ви, мислиле да се то догађа другима“ је реченица која је симбол ове представе, како бисте Ви протумачили ову реченицу?
Када слушамо, гледамо, читамо о овој теми најчешће размишљамо из позиције неког ко је свестан опасности и ко никада не би дозволио да буде преварен. Међутим, у реалном животу управо због тога што верујемо да се то никада не би могло десити нама смањује опрезност коју бисмо морали носити у себи. Такође, чињеница је да су преваре најчешће изведене од стране људи којима жртве верују, јер су њихови најближи пријатељи или сродници. Младе девојке све чешће још у тинејџерском добу постају жртве трафикинга јер нису довољно обавештене о томе. Стручњаци који се баве овом темом упозоравају да је број жртава далеко већи јер су у статистици наведене само оне које су откривене и идентификоване. Особе могу да се заштите тако што ће умети да препознају ризике од трговине људима.
Колико је било тешко психички, али и физички, радити на пројекту који носи овакву тежину и колико дуго је трајао процес адаптације текста као и припреме саме представе?
Драматизација романа је урађена за девет дана. Сам рад на представи трајао је 22 дана и то довољно говори о интензитету проба, као и о спремности свих учесника на максимална лична одрицања како бисмо премијеру дочекали 100% спремни. Пробе су трајале по 5-7 сати, а некада смо завршавали иза поноћи, а викендима смо “камповали” по цео дан у нашим просторијама где је представа настајала. Сам рад на представи је био тежак јер је тема била изузетно емотивна и нико од нас није могао да искључи чињеницу да се то заиста дешава и да није фикција измишљена у перу писца. Користим прилику да поменем и још једном се захвалим Влади Арсићу, писцу романа, који ми је дао своје допуштење, поверење и велику подршку да његов роман „Изгубљене у магли“ драматизујем и поставим на сцену.