Тотална анестезија

Све што клечи, пузи и гмиже пред Вучићем, све што се нада привилегијама и милости актуелног председника или одрађује и оправдава постојеће, све чему је до Србије и Косова и Метохије стало мање него до преклањског снега, упрло се у претходних пар недеља да убеди Србе како је прихватање немачко – француски плана једина могућа и једина исправна политичка одлука.

Нема тих крстића, бокана, вучићевића и осталих фактор плус чанколиза на државном казану, знаних, мање знаних и оних које тек упознајемо, који, упрегнути и зауларени, не таљигају на релацији Хепи – Пинк и наоколо, објашњавајући како политика председника Вучића једина гарантује мир, просперитет и стабилност, а како је све остало лук и вода, пропаст и авантуризам у који би антидржавна и лажнопатриотска опозиција одвела Србију и ставила је под мач пре него што и на језику најбржи Србин каже бритва. И док се председник ред пренемаже и наплакује, ред прети и хистерише, онда мало драми и уздише па потом онако простачки, како само он то зна, подвикне – мало Ескобару мало трудници заветници, све време скривајући и кривотворећи садржину и суштину немачко – француског плана као, не било примењено, Топаловићи Пантелијин тестамент, његова медијска менажерија подиже улог из сата у сат.

У почетку су нас, понављајући његове велике мисли, застрашивали увођењем виза, прекидом ЕУ интеграција и одласком инвеститора, а онда су, видевши да то и не даје неке спектакуларне резултате и не доводи до „прелома мозга“ просечног Србина, у игру увели грађански рат и окупацију земље од стране НАТО пакта. Тренутно смо на томе, мада, само је питање тренутка када ће и над Србијом запловити неки балон или осмоугаони НЛО, са све непријатељаки настројеном ванземаљском посадом која не да не пада на патетику типа „Косово је срце Србије“ и „Догодине у Призрену“, већ пуним борбеним капацитетом стоји иза немачко – француског плана. Али није председник – наш вук горски, ни у политичкој јавности сам. Расте чопор његов из дана у дан, а вучјој се дружини, осим општепознатих и широкопризнатих јованова, петковића и бројних бакареца, невиђеном брзином придружују грбовићи, стефановићи и остале тепићке. И сви као један кроз један стоје иза вука предводника и дају подршку политици која је „спремна да прихвати и ради на имплементацији споразума“, у вези ког постоје „брига и резервисаност“ само по „једном важном питању“, док је остало у реду.

И нису у чопору само друго и трећелинијаши, политички дилетанти и ситни преваранти, ту је и сам врх српске опозиционе мисли, његова алфа и омега, почетак, средина и брзи крај – Драган Ђилас лично. Тако нам поменути, који већ стоји уз реп вуку хајдуку, објашњава да немачко – француски план треба прихватити јер, пазите, „постизање договора око Косова (где му нестаде Метохија?) и приближавање ЕУ, не продужавају трајање власти Александра Вучића, већ их напротив скраћују“. Дакле, испоручимо Косово, Метохија је већ нестала у путу, уђемо у ЕУ, и Вучић нестаде као руком однешен. Ђиласовски мудро, нема шта. Ето, тако у кратким цртама изгледају аргументи и напори оних који би да Србе уведу у тоталну анестезију, не би ли без отпора прихватили план који српско Косово и Метохију третира као суверену и независну државу, чије су границе неповредиве, с којом ћемо развијати добросуседске односе, разменити сталне дипломатске мисије, дакле амбасаде, и чијем се чланству ни у једној међународној организацији нећемо противити.

Али, не дају се Срби преварити нити преверити, не верују они ни једној речи вука ма’нитога ни хорском завијању његовог олињалог, скоројевићког и саможивог чопора. Знају Срби да није тачно да никада није било теже, те због тога морамо на све да пристанемо. Знају, било је, и то у много наврата и током дугих периода. И 1389, и 1459, од тад па сваког дана и сата све до 1804, 1813, 1876, 1878, 1908, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918, 1934, 1941, 1942, 1943, 1944, 1945, 1946, 1947, 1991, 1999…и ко би знао кад све још.

Знају да је било теже, много теже, као што знају и да нисмо поклели нити се поколебали, јер смо тада били мало више људи и мало више Срби. Али знају и да ни сад нисмо за бацање, чим се оволика сила на нас навалила, па јој је и то мало, него и ове домаће нарикаче ангажују да за њих кукају, подврискују, прете и урличу.

Знају Срби, знају. И баш зато што све знају, е зато и не дају.