Српски свет и руски мир: Рушење митова

Аутор: Александар Љубомировић, интернационални секретар Народне странке

Аљбин Курти је недавно на једној конференцији у Дубровнику услед најновијих дешавања на северу АП Косова и Метохије изјавио да такозвана „Република Косово“ мора да се обрачуна са „екстремистима” који верују у „српски свет“, додавши да се он налази, раме уз раме, са „руским светом“ (руским миром). Курти је том изјавом постао тек један у низу многих политичких и друштвених актера, који је упоредио српски свет са руским миром и на тај начин покушао, у очима јавности, да га дискредитује.

Појам српски свет је већ одређени низ година неизоставан део јавног дискурса, поготово после обраћања тадашњег министра одбране Републике Србије, Александра Вулина, у Бањалуци на једном од предизборних скупова Социјалистичке партије Српске (СПС). Тог 4. септембра 2020. године је, по први пут, један српски званичник и представник Владе Србије у јавности изговорио фамозни појам „српски свет“, који су од тог тренутка многи релевантни политички и друштвени актери широм региона, али и Европе, почели да користе, углавном не знајући његово право значење. Албански, босански, црногорски, хрватски и западноевропски медији почели су да критикују новонастали термин тумачећи га као обнову, наводно иридентистичких тежњи српске државе, али и као еуфемизам за Велику или Хомогену Србију, а тиме и нови српски великодржавни пројекат. Најдаље je отишao немачки новинар Томас Бреј (Тhomas Brey), који је у свом научном раду, концепт српског света, у светлу ратних дешавања у Украјини, представио као пандан „руском миру“ или „руском свету“. Тиме је у старту покушао да дискредитује концепт српског света као ревизионистички, експанзионистички и великодржавни, који на дуге стазе има за циљ да дестабилизује и угрози територијални интегритет бивших југословенских република. Водећи се оним што је Томас Вреј написао, огласили су се политички и друштвени актери из региона, као што су Мило Ђукановић, али и наведени Аљбин Курти, који користе сваку прилику како би oбесмислили концепт „српског света“, тврдећи да је „позајмљен“, а тиме и преузет, од „руског света“ представљајући на тај начин Србију као продужену руку руских интереса на Балканском полуострву.

Од првог тренутка када је термин „српски свет“ постао саставни део јавног и политичког дискурса широм простора бивше Југославије (а и шире), већина друштвених актера је безпоговорно тврдила да је наведени концепт сува копија и репродукција званичне руске регионалне и спољнополитичке оријентације, познате под именом „руски мир“ (руски свет). Противници српског света су, због блиских односа два народа и још значајније историјске повезаности две државе, одмах наслутили да је српска политичка елита развила концепт по узору на нешто старији руски модел с циљем да испуни своје геополитичке тежње о стварању једне велике српске државе.

Због блискости и сличности две српске и руске државе, као и наведене историјске повезаности два народа, преовладало је мишљење на Западу да су Срби ништа више до „малих Руса“, те да искључиво спроводе руске интересе на Балканском полуострву. Термин „мали Руси“ се први пут појавио у британској дипломатији у другој половини 19. века и од тада је нашао чврсто упориште у политичком дискурсу, што имплицира да ће западне земље Србију увек сматрати агентом руског утицаја. Оваква врста детерминистичког и наиме пропагандистичког размишљања је свакако порозна, али ипак даје одговор на питање зашто се концепт српског света посматра кроз призму руског мира. Ово укључује чињеницу да Русија игра водећу улогу у колективној свести Срба, као и природа односа две државе, која сеже у рани средњи век и која је поготово јака због подршке коју је Русија пружила очувању територијалне целовитости Србије од 2008 године. Добри односи две државе стварају такође услове за ширење руске меке моћи што се види и по деловању бројних (не)владиних организација које су наклоњене руској држави као што су Росотрудничество и Фондација „Руски мир“.

Поред уско испреплетеног историјског развоја и присних међудржавних односа, Србија и Русија су такође имале сличан (гео)политички развој након распада Совјетског Савеза и Југославије, који су довели до тога да милиони етничких Руса и Срба буду изостављени и тренутно живе изван граница својих матичних држава, у такозваном „блиском суседству“ (Near Abroad). Посматрајући само незваничне бројке, руска дијаспора броји око 25 милиона Руса који живе изван граница Руске Федерације, углавном у државама насталим по распаду Совјетског Савеза, што их процентуално чини једном од највећих дијаспора на свету. Са друге стране, око пет милиона Срба живи изван граница Републике Србије, у региону бивше Југославије и широм читавог света, што Србе процентуално чини једном од највећих дијаспора на свету. Из тог разлога су обе државе морале да осмисле дугорочне стратегије, поготово, за оне земље и територије које су се раније звале Совјетски Савез и Југославија, како би на смислен начин помогле својим сународницима да у новим државама очувају своју културу, језик, веру и националну припадност, уместо да се утопе у новокомпоноване титуларне нације. Руси су готово одмах после распада Совјетског Савеза почели са смишљањем дугорочне стратегије за „блиско суседство“, те је савремени концепт руског мира и шта се под њим подразумева настао још 1990-тих година, док са друге стране Срби нису имали документ или стратегију која је у сагласију са геополитичким интересима њиховог народа.

Група руских интелектуалаца из Украјине, предвођена Петром Шчедровицким, Глебом Павловским, Сергејем Чернишевим и Максимом Шевченком, развила је концепт руског мира као, првенствено, филозофски и метафизички пројекат, који би на дуге стазе имао за циљ да помогне Русима, који живе изван граница Руске Федерације, при очувању њиховог идентитета, језика, вере и културе. Поред етничких Руса, концепт руског мира је такође осмишљен да обухвата и милионе људи широм света који уче или говоре руски језик, али и на оне који су једноставно развили посебну пристрастност према Русији и њеном богатом културном наслеђу. Под вођством некадашњег руског премијера Јевгенија Примакова (1996-1999), „блиско суседство“ и концепт руског мира развијају премисе званичне државне стратегије и добијају привилегован статус у руској спољној и регионалној политици. Примаков је за време свог мандата у више наврата тврдио да Русија може да врати свој међународни углед и статус суперсиле искључиво ако опет успе у покушају да постане поново центар утицаја у постсовјетском простору. Иако су Руси прилично рано развили концепт и стратегију за своје „блиско суседство“, односно пост-совјетски простор, Руској Федерацији је недостајао пре свега економски капацитет да спроведе и конкретизује своју политику. Тек по доласку Владимира Путина на власт, Русија је могла да искористи нове политичке и финансијске ресурсе ради имплементације свог новокомпанованог концепта. Путин је у својству председника први пут употребио термин „руски мир“ 2001. године, за време свог обраћања присутнима на првом Светском конгресу сународника који живе у иностранству. Он је том приликом изјавио да се „појам Руског света протеже далеко изван географских граница Русије, па чак и далеко од граница руске етничке припадности,“ и да се заправо ради о једном метафизичком пројекту. Дакле, сам Путин је заправо у својству председника Русије дао на значају руској дијаспори и допринео да се концепт руског мира подигне на највиши политички ниво. Идеју и концепт руског мира, руска администрација је усвојила током Путинове ере и на крају чак институционализовала 2007. године, када је Путин потписао декрет о оснивању Фондације „Руски мир“ коју је спонзорисала руска Влада. Фондација је основана као заједнички пројекат Министарства спољних послова и Министарства просвете и науке Руске Федерације који има за циљ да формира концепт руског мира као глобални пројекат, сарађујући са Руском православном црквом (РПЦ) у промовисању вредности које би требало да буду конкуренција западној културној традицији. Концепт руског мира у суштини намерава да промовише учење руског језика у „блиском суседству“ и целоме свету, имајући такође за циљ да веже руску заједницу у расејању са својом домовином, стварајући чврсте везе кроз културне и друштвене програме.

Више од деценије након што је Путин прихватио идеју руског мира, термин је употребио и поглавар Руске православне цркве (РПЦ), патријарх Кирил. То се догодило 2009. године, када је патријарх Кирил говорио о томе како руски мир, или „Свети Рус“ (термин за руски мир у црквеним круговима), треба да одговори на изазове глобализације. Он је том приликом дефинисао појам као „заједнички цивилизацијски простор заснован на три стуба: источном православљу, руској култури, а посебно језику и заједничком историјском и културном сећању, који је уско повезан са заједничком визијом даљег друштвеног развоја“. Поред тога, рекао је да РПЦ истиче важност духовних веза над поделама националих граница. Стога термин користи не као географски или етнички појам, већ као духовни идентитет који се односи на цивилизацијску колевку Источних Словена – Кијевску Русију. Језгро заједнице Свете Русије живи у Русији, Украјини и Белорусији (понекад у Молдавији и Казахстану), али се може односити на свакога ко дели православну веру, ослања се на руски језик и заједничко историјско памћење. Пројекат звани „руски мир“ као верски концепт је од суштинског значаја, јер намерава да стави крај секуларизацији друштва широм бившег Совјетског Савеза, те представља задатак који је патријарх Кирил назвао „другом христијанизацијом“ Руса и Словена, док руску Владу види као оруђе за постизање овог циља.

Све у свему, концепт руског мира је на различите начине артикулисан и инструментализован у политичке сврхе током последњих 20 и кусур година. Ипак, нови сукоб у Украјини дао је конзервативни и нагли заокрет у званичној руској идеологији што је довело до тога да концепт руског мира добије потпуно ново значење. У савременој Русији (гео)политички дискурси су постали важнији од политичке идеологије, тако да се концепт уздигао на позицију идеологије широког спектра, која заступа да Русија јесте или треба да буде већа од Руске Федерације. Иако је концепт у својој суштини заснован на мекој моћи, добро је познато да чак и мека моћ може лако да буде артикулисана заједно са тврдом моћи или да буде оправдање за њено коришћење. Руски мир не одступа од ове двосмислености и коришћен је за оправдање рата у Грузији 2008. године, анексије Крима 2014. године, као и инвазије Украјине 2022. Са избијањем рата у Грузији 2008. године за који је Русија тврдила да штити своје сународнике у „блиском суседству“, концепт руског мира постаје спољнополитичка идеологија која оправдава употребу тврде моћи. Након тога, Путин је изнео многе легитимишуће тачке за анексију Крима и инвазију на Украјину, попут геополитичких, историјских и етничких, подсећајући да је „руска нација постала једна од највећих, ако не и највећа етничка група на свету која је подељена границама“. То доводи до закључка да од најкасније 2008. године, концепт руског мира постаје територијализован, престајући тиме да буде метафизички и културни програм руске државе. Зато, концепт руског мира све суседне државе у пост-совјетском простору доживљавају са подозрењем или чак анимозитетом, те га сматрају инструментом политичког утицаја Русије, као и претходницом потенцијалне руске инвазије.

Управо тај нагли заокрет у приступу реализације концепта руског мира од стране државног врха Руске Федерације, дао је повод западним и регионалним политичким актерима да и концепт српског света третирају као искључиво територијалан и (гео)политички концепт који намерава да уједини све Србе у једну државу. Ипак, иако постоји много сличности између два наведена концепта која би могла да сугеришу да је концепт српског света настао по узору на руски мир, а потом прилагођен сопственим циљевима, не постоје конкретни докази који би повезали концепте и доказали да је српски свет конструисан по узору на руски мир. Главни идеолози концепта српског света, Александар Раковић, Миљан Глишић и Гојко Раичевић, такође су категорички одбацили могућност да је идеја српског света преузета из руског мира. Гојко Раичевић, директор телевизије ИН4С која емитује емисију Срспки св(иј)ет, рекао је да су „Руски мир и српски свет два одвојена појма. Српски свет је у том смислу аутентичан и није преузет од руског мира или неког сличног концепта. Die Deutsche Welt, The English World, Le Monde francais, La mondo Italiano, Lumea Romaneasca, све су то светови са аутентичним именима, мисијама и циљевима. Наш је „српски свет“. Изјава Гојка Раичевића добија на значају, имајући у виду да различити географски простори граде различите идентитете, културе и историје народа, па тиме и различите политике и државе, тако да је сасвим логично да ће Србија развити аутентичан концепт који служи њеним државним и националним интересима.

Осим тога, главни уредник интернет радија „Снага народа“, Миљан Глишић, тврди такође да ништа није преузето од руског света, ни име, ни сама идеја. Истиче да му је прва асоцијација на српски свет био такозвани исламски или мухамедански свет, јер се српски свет односи на вредности које други треба самоиницијативно да прихвате, а не да се другима насилно намеће. Управо је наведени термин „вредности“ пресудан за меку моћ једне државе и за концепт српског света. Он додаје да „њихов концепт није концепт империјализма као руски свет.“ Штавише, навео је да је „важно да српски свет није повезан са руским светом. У том контексту, осим православља, које је дубоко уткано у наш заједнички идентитет, Руси су одувек били империја. А овде, у српском свету, не говоримо о империјализму или експанзионизму, овде је реч о осећањима и смислу живота. Дакле, за мене је било немогуће повезати руски мир са српским светом, на било који начин. Они једноставно нису исти концепт.“

На самом крају, и историчар Александар Раковић наглашава да српски свет није настао од руског мира, већ да је аутентичан. По његовом мишљењу, „Руси су доста закаснили са реинтеграцијом постсовјетског простора у своју орбиту до те мере да је огроман део људи развио потпуно антируско расположење, посебно у Украјини. […] Руси су дозволили демонтажу централизоване Руске православне цркве и Совјетског Савеза. Руси су практично једним потписом предали 30 милиона људи [данашње Украјине] другим земљама. Ми [Срби] то никада нисмо радили. Борили смо се да сачувамо нашу заједничку државу и успели смо да сачувамо нашу Српску православну цркву. Србија је и после распада Југославије наставила да брине о Србима који се налазе ван граница Републике Србије. […] За разлику од Руса који су у једном тренутку одустали од одбране идентитета свог народа ван граница Руске Федерације, ми [Срби] то никада нисмо урадили. Српски свет је успешнији од руског света.“ Чак и регионални актери попут црногорског новинара Дарка Шуковића признали су да је антисрпско расположење у Црној Гори претрпело очигледан пораз и да је српство, односно српски свет, убедљиво најбољи маркетиншки пројекат у претходна два века на Балкану, додајући да је то „феноменалан и стратешки осмишљен пројекат“, који се сада може означити као највећи успех од 1918. године и „за то њима (Србима) треба честитати“.

Занимљиво је да су управо страни актери првобитно навели на то да је српски свет само копија руског мира, међу којима се први огласио тадашњи председник Црне Горе, Мило Ђукановић, када је изјавио: „Руски свет на Балкану се зове српски свет и Црну Гору сматра својим природним делом.“ Важни актери из света политике и академије из БиХ, Црне Горе, такозваног „Косова“, али и Немачке, Швајцарске и Аустрије, су такође у неколико изјава и текстова сугерисали да је српски свет заправо позајмљена верзија руског мира. Дакле, управо су регионални и страни актери наметнули ово поређење између два концепта, те означили српски свет као пуку копију већ постојеће руске верзије. Појам руски мир за многе политичаре и аналитичаре представља експанзионистичку и империјалистичку политику, те из тог разлога актери из суседних држава Србије желе да представе концепт српског света као пандан руском миру, али и стару иридентистичку тежњу Срба да створе велику српску државу.

Ипак, као неполитички концепт, српски свет представља легитимну основу за унутарсрпско повезивање без икаквих територијалних претензија, не само зато што су такве активности тренутно незамисливе у постојећој констелацији моћи, већ зато што Срби настоје да буду уједињени без икакве штете другима. Влада Србије има дужност (Устав) да оствари очински однос према Србима који живе ван њених граница, али не намерава да то искористи за ширење својих територија. Концепт се односи на вишедимензионално повезивање српског народа, који покушава да створи цивилизацијски простор и етнокултурну орбиту, да негује своју вишевековну традицију, веру, језик и писмо. Поред тога, српски свет не би био потпун без људи других националности који се идентификују са вредностима, традицијом и културом коју негују Срби. Штавише, треба напоменути да су такве неполитичке активности у потпуности у складу са европском праксом (Frankophonie), где се исти народ који се налази широм света међусобно повезује на сваки могући начин, а где је одговорност сваког народа да се брине о својим сународницима у иностранству. Чак и ако Срби никада не почну да живе у националној држави, морају имати и неговати свест о заједничкој припадности српском народу, култури и националном идентитету. Већина тумача истиче очување идентитетских вредности као темељ овог концепта, а многи негирају да има било какву политичку димензију попут Милорада Додика који је прецизирао да се код српског света првенствено односи на причу о „вредностима које српски народ има, а које су повезане за веру, идентитет, писмо, језик и крсну славу. […] Они који синтагму „српски свет“ приказују као територијалну причу о експанзији апсолутно су усмерени ка томе да лажу и подваљују.“ Релативно је непознато да појам „српски свет“ потиче из 19. века када је био позив на препознавање и коришћење основних културних и духовних вредности код Срба. Данас то треба исто схватити на тај начин. Како је Миљан Глишић, један од аутора концепта, формулисао: „Концепт српског света смо створили не зато што људи наш свет везују за територије и административне границе, већ за свет вредности који се никоме не могу наметнути. Људе то треба да привуче, а ако их привуче, онда ће својевољно да учествују у том свету. То је суштина целог концепта.“