Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Као и сваки модел стварности који је постојао пре њега и либерални капитализам у зачетку чини неразвијена, али веома потентна политичка идеологија која се састоји из тек неколико једноставних идеја из којих се, током времена, рађају читаве филозофске конструкције у књигама тога доба. Основне идеје из којих се рађа либерализам као политичка идеологија, а потом и либерални капитализам као друштвена парадигма јесу идеје природног права и владавине права.
Ове идеје нису стране ни антици с обзиром да, у најстаријим законицима месопотамских цивилизација, препознајемо трагове ових идеја. Такође, старогрчка политичка филозофија и римска политичка мисао је познавала идеју природног права, али та идеја није била структурирана у правна правила већ је живела у књигама политичких филозофа тог времена. Средњи век нам није донео филозофски развој ових идеја, а енглеска Magna carta libertatum из 1215 године није била правни документ о људским правима као што се то често погрешно истиче у либералној теорији већ је она била политички документ ограничавања краљеве власти у корист феудалног племства, а не у корист народа. Из ове дистинкције предмета заштите изводимо закључак да се у овом случају није радило о развоју идеје о природном праву и структурирању те идеје у правни поредак већ о јачању једног сталежа науштрб краљеве власти која свој легитимитет црпи директно од богова.
Па и поред свих ових примера, мишљења смо да идеја људских права и природног права, које је иманентно човековој природи и бићу, онако како је одређује либерализам, нема континуитет са античким филозофским списима о природном праву. Дакле, може се само условно говорити да са развојем хуманизма, крајем средњег века, поново оживљава идеја људских права и природног права. Ово стога јер поново оживљавају исти појмови чија садржина није идентична садржини појмова античке политичке филозофије. Другим речима, имамо исти појам различите садржине. Уколико му садржина није иста са оригиналним појмом утолико се не ради о континуитету или оживљавању идентичне политичке мисли већ о стварању политичких конструкција које ће стварати опсене и илузије континуираности основних идеја антике.
Са јачањем хуманизма, у књигама европских политичких филозофа, почиње да се развија идеја природних права која су везана за човекову природу, а не за вољу законодавца. Немачка и холандска политичка филозофија, на прелазу XVI у XVII век, поставља темеље које, касније, разрађују британски филозофи и тако настаје заметак идеје о људским правима, чија садржина не треба да зависи од воље законодавца већ од онога што је политичка филозофија одредила као садржину појма, а што су ови филозофи еуфемистички назвали природом ствари. Модел стварности у оквиру кога настаје ова књига назива се либерални капитализам и он на историјску сцену ступа током XVIII века, у периоду просветитељства и енциклопедиста, као скуп односа између идеја, да би, у периоду након француске буржоаске револуције, попримио своју објективну форму и постао скуп односа између ствари које у реалности постоје.
Пре француских просветитеља, британски филозоф Џон Лок у књиге уводи термин природног права и одређује садржину појма, додуше другим појмовима чија је садржина упитна. Под овај појам он убраја право на живот, тело, слободу и имовину. Од тог момента започиње теоријски развој идеје људских права, а у вези са њом и теоријских конструкција владавине права у чијим темељима стоји идеја да је један одређени број права иманентан човековом бићу и да та права стоје изнад воље било ког законодавца. Насупрот оваквом схватању појма природног права, британски политички филозоф Томас Хобс природно право поистовећује са слободом у којој је човек човеку вук због чега се треба одрећи такве природне слободе и пренети је на државну власт која је једини могући чувар људских права. Може се рећи да су овакве идеје рани израз политичког конзервативизма као реакције на развој реформистичке политичке идеологије индивидуализма, који се, већ средином XVII века, јасно види у делима политичких филозофа Европе. Временом, у књигама политичких филозофа идеје Томаса Хобса побеђује потентнија идеја Џона Лока и тада настаје темељ за одређивање садржине појма природног права и људских права и слобода уопште.
На овим темељима ће француски просветитељи развити основне идеје природног права, а први општи правни акт који садржи ове идеје била је Вирџинијска Декларација права из 1776. године и у њој се по први пут таксативно наводе права која су природна или урођена човеку и која су изнад воље законодавца. Након ове декларације следи Декларација независности САД из исте године, затим француска Декларација о правима човека и грађанина из 1789. године, као темељни документ Француске буржоаске револуције донет од стране Уставотворне Националне Скупштине Француске. Ово значи да се, најпре у теорији, а потом и у пракси, кроз уношење идеје природног права у уставе и декларације западноевропских и северноамеричких држава, крајем XVIII и почетком XIX века, ова идеја почела развијати, најпре стидљиво кроз унутрашње право, а потом и шире на плану међународног права, да би своје потпуно и темељно структурирање доживела кроз Универзалну декларацију о људским правима из 1948 године.
Од ове историјске тачке можемо да говоримо о дефинитивној победи идеје темељних људских права изузетих из сфере искључиве унутрашње надлежности појединачне државе. Другим речима, идеја природних права се, након дугог великог књишког рата, структурира кроз међународно право и прелива се у XX и XXI веку у сва модерна унутрашња права као обавезна политичка парадигма уклопљена у модел либералног капитализма. Објективна форма самим структурирањем субјективна форма се нужно мења у сопствену супротност. Садржину и домашај природних права почињу да одређују политичке институције система који служи олигархијама, а не више политички филозофи у својим књигама. Проблем не настаје у заметку идеје већ у њеном извођењу на историјску позорницу кроз структурирање у објективну форму. Од племените идеје која треба да служи свима остаје само празна љуштура. Сав садржај који почетна идеја у себи носи бива исисан праксом тумачења садржине природног права. Другим речима, олигархија се, као и много пута пре тога послужила оружјем које је смишљено кроз књиге да би је развластило и окренула ситуацију у своју корист. Оног момента када институција правног и државног система почиње да твори правно правило отвара се превелики простор за лобирање широке лепезе различитих друштвених снага, група и интереса. Превелики простор за остваривање циљева крупног капитала.
Наравно, не треба имати илузије да и саме идеје које су изражене у првим књигама политичких филозофа либерализма нису „погуране“ интересима друштвених група, али је тај простор ипак много мањи када смо на пољу субјективне форме јер није иста врста одговорности када појединац остане сам са празним папиром који треба попунити сопственим системом идеја и када, најчешће колективни органи, ослобођени ове врсте појединачне одговорности, под притиском лобиста, креирају правна правила и у њих уграђују метаморфне идеје из књига политичких филозофа – отаца предоминантне политичке идеологије. Резултати ових двају процеса не могу бити исти јер је природа процеса стварања идеја темељно различита. Баш као и на примеру Хришћанства и код либерализма је објективна форма утицала на субјективну и мутирала је до граница измене самих темеља на којима субјективна форма почива, а већ смо видели да свака политичка идеологија почива на идеји слободе и једнакости. У моменту структурирања либерализма догодила се негација самог скупа идеја на којима либерализам почива. Измишљањем читавог низа политичких и правних конструкција и њиховим структурирањем кроз правни систем либерализам се наметнуо као објективна форма односно као однос између ствари које постоје у реалности. На овој тачки либерализам је изгубио свој основни циљ и уместо да заштити грађанина као носиоца дела суверености он је заштитио капитал in abstracto. Тако је настао модел стварности који данас називамо либерални капитализам.
Ни он, налик својим претходницима, није имао уједначен ток већ је прошао кроз више развојних фаза до свога коначног изгледа. Темељи за његов настанак постављени су крајем XV века са проналаском водених путева који ће на нови начин повезати читаву планету. Последњи пут када је читав познат свет био на такав начин повезан било је у периоду хеленизма. Откриће нових континената и пловних путева који воде до њих је поставило темеље за рађање новог начина производње који се помаљао још из феудализма као следећа логична степеница у развоју људског друштва. Развојем облика повезивања предузетника у привредна друштва у току прве половине XV века отвара се пут капиталу да отпочне свој ембрионални развој и да из прве фазе када је производња била ручна пређе на виши ниво производних односа у коме преовладава машинска производња. Капиталистички начин производње у свом ембрионалном добу задобија изглед мануфактурне производње. У овом периоду либерално капиталистички модел друштвене стварности још увек није настао јер либерална политичка идеологија још није постигла довољну доминацију да би такав модел настао.
Није случајно што овај процес стварања првих привредних друштава прати и процес стварања првих књига политичких филозофа у којима су изражене идеје владавине права и природних људских права и слобода. Ове идеје настају као резултат борбе нове класе у рађању која мора да заштити свој пословни подухват. У том смислу, правни систем ствара друштва са ограниченом одговорношћу, а потом и акционарска друштва како би олакшала положај предузетника јер од те тачке, у случају пропасти пословног подухвата предузетник не одговара својом личном и породичном имовином већ само имовином привредног друштва са ограниченом одговорношћу. Ово је преломна тачка када се стварају неопходни услови за вртоглави и константни привредни раст на глобалном нивоу. Овакви пословни подухвати настају непосредно пред настанак првих књига политичких филозофа и то у Холандији и Немачкој у којима се прво и структурира идеја стварања пословних подухвата са ограниченом одговорношћу. Из ових примера, јасно је да је стварање књишких идеја природних права било детерминисано привредним растом и привредним односима и да филозофске идеје само прате инжењерске цивилизацијске преломе, а не обрнуто.
Ово значи да се све ствари које су повезане са стварањем и уобличавањем сваког модела друштвене стварности условљене дикатом модерности. Све се у друштвеним односима одвија као последица инжењерског напретка и радозналости људског ума и његовог сталног напретка у сазнајном смислу. Са појавом индустријске револуције долази до усложњавања поделе рада чиме се стварају сви услови за рађање новог модела стварности који је од периода Француске буржоаске револуције до данас прошао више својих развојних фаза.