Аутор: Владан Глишић, адвокат
После деценија разарања друштава и држава од стране униполарног поретка политичког Запада (Сједињених Америчких Држава, Европске уније, НАТО-а и других сателита овог поретка широм света) злоупотребом идеја о демократији (либералној) и људским правима (идеологија хомосексуализма и џендер идеологија) време је да слободарски и родољубиви покети у Србији отворено поставе идејне позиције сасвим супротно окупационој и колонијалној идеологији.
Агенти утицаја разних колонијалних метропола политичког Запада код нас су све прозападне утицаје оправдавали идејама Карла Попера о тзв. „отвореном друштву“. Данас видимо да су последице идеје о друштву отвореном за све стране утицаје, све маргиналне групе (које уместо да се задовоље равноправним статусом у друштву све време желе да постану доминантне над тихом већином) такве да је све оно што је вековима освајано кроз слободарску борбу Срба да би створило државу у којој би то могло да постане традиционално – сада обезвређено и стављено на стуб срама и предвиђено за одстрел или речено „воук“ идеологијом – „кенцеловано“.
Насупрот идејама „отвореног друштва“ које личи на отворено рану подложну свим врстама инфекција – ми се залажемо за здраво друштво. Наша поставка здравог друштва није заснована на тзв. десничарским идејама које могу да се као антипод отвореном друштву доведу у везу са затвореношћу и изолацијом. Не, наша идеја здравог друштва је заснована на идејама Ериха Фрома које су дубоко еманципаторске и хуманистичке. Здраво је оно друштво које сваком свом члану омогућава да оствари пун потенцијал своје личности, својих талената, само ако је спреман да се за те таленте и пуноћу својих личних остварења бори, залаже и подноси одређене жртве. Здраво друштво је и друштво социјалне правде тако што пред свим својим члановима укљања неправедне препреке као што су социјални статус, национални, етнички и расни статус, верска или политичка припадност и слично.
Здраво друштво није, међутим, исто што и друштво социјалистичке ураниловке где се социјална неправда економске и сваке друге неједнакости отклања тако што се сви чине неприродно једнакима. Неправда је једнаке третирати неједнако као што је и неправда неједнаке третирати једнако. Људи природно нису једнаки пошто су рођени са разликама које су важне – деле се природно по својим талентима, врлинама, манама, полу, раси и националним идентитетима. Међутим, здраво је оно друштво које све њих третира равноправно. Равноправно не значи да сви имају једнако право на комфор, потрошњу, животни стандард. Равноправно значи да сви имају једнаку шансу да себе кроз живот изграђују како би остварили своје таленте и испунили своју животну мисију, пуноћу своје личности. Равноправни су да заједно са државом коју ствара здраво друштво удруже снаге (дакле и они морају да покажу спремност на пожртвовани рад и одрицање од лагодности и конфора на том путу) и тако кроз специфично јавно-приватно партнерство пронађу своје место у друштву које им на основу залагања, рада, остварења, талената и постигнућа припада. На крају, здраво друштво је праведно у толико што су сви били равноправни на почетку, а на крају ће бити неједнаки на основу својих залагања и резултата свог рада.
Здраво друштво је оно које је свесно да му је потребна држава и то не било каква држава већ своја држава као заштита од антисоцијалних утицаја било споља или изнутра. Мале, а моћне друштвене групе унутар друштва увек имају намеру да своје себичне интересе намећу целини друштва. Такве групе су као канцер који изгледа да је део организма, а уствари је страно тело. Здраво друштво кроз државу изграђује механизме да такав канцер уништи. У супротном такав кацнер на крају у метастази уништава цео организам. Тако олигархије на крају као и маргиналне, а моћне групе, уништавају цело друштво. Здраво друштво зна и да спољни утицаји као вируси, инфекције или механичке повреде такође уништавају организам и зато је спремно да кроз своју државу изгради механизме одбране од страних утицаја или агресија. Данас, у Србији, све идеје здравог друштва подразумевају суверенистички однос према унутрашњем устројству државе и спољној политици исте те државе. Здраво друштво је организовано као суверенистичка идеја ако смо свесни стања у коме се Србија и српски народ шире налазе, борба за суверенистичке идеје код нас мора бити заснована на искуствима антиколонијалне борбе (српског и других народа).
Срби су војно окупирани на Косову и у Српској, као и у Српској крајини. У Србији и Црној гори они су у колонијалном ропству које је прикривено наизглед системом либералних слобода и парламентарне демократије. Механизми колонијалне контроле у име западних амбасада, корпорација и лобија су прикривени како би народ био анестезиран и неспреман да се бори за своје људске и националне интересе. Политички систем заснован на изборним, партијским и медијским манипулацијама је чворно место тог колонијалног утицаја. Здраво друштво се зато залаже за промену политичког система и враћање одлучивање у руке нашег народа: променом изборног система, променом партијског модела и променом медијског система. Садашњи изборни система је такав да се гласа за апаратчике, а не за народне трибуне. Скупштина има партијске делегате који не гласају по потребама својих бирача већ по команди свог партијског лидера који је под контролом западних амбасада и који зна да је једини начин да изгуби своју лидерску позицију ако покуша да ради у интересу нашег народа, а насупрот интереса колонијалних управника.
Ми се залажемо за оне моделе изборног система у којима би се гласало за човека, а не за партију. Садашњи медијски система је састављен од углавном приватних медија који раде у интересу својих власника, а супротно јавном интересу. По потреби они своје приватне медије стављају у службу разних олигархија било домаћих било страних. Такође је деструктивна и улога страних медија који отворено раде у инетерсу страних сила, а насупорт јавном интересу. Обесправљеност новинара и медијских радника је велика јер се тако обезбеђује да они буду слепи послушници и пропагандисти, а не новинари од интегритета. У приватним медијима чак није дозвољено ни синдикално организовање новинара и медијских радника Ми се залажемо за јачање позиције новинара и медијског радника кроз синдикално организовање у свим медијима, за више утицаја државе на медије јер само она може да заштити запослене од приватних тајкунских иживљавања или страних утицаја. Залажемо се за појачану државну контролу понашања приватних медија као и за онемогућавање рада страних медија у Србији.
Партијски модел у Србији су масовне партије са лидерима који те партије претварају у приватне фирме где могу да мобингују све чланове. Такве патрије праве култ личности недодирљивог лидера, а он онда подстичући улизиштво ствара атмосферу негативне селекцију у таквим партијама. Када таква партија дође на власт она се као кадровска канализација излилва у државну управу. Масовност партија (углавном док су на власти) доводи до тога да се сви ван те партије осећају као грађани другог реда. Учлањавање у такву партију је због ситних и крупних привилегија, а не зато што се у њене идеје верује. У предизборним кампањама овакве масовне партије подгревају атмосферу грађанског рата и радикалних подела у друштву. Овакве партије у којима се само један човек о свему пита врло одговарају западним амбасадорима пошто преко пет-шест партијских лидера у Србији управљају целом политичком класом. Истовремено, радикалне поделе у друштву по партијској припадноси (које овакве партије производе) помажу да подељен народ не може да сагледа свој прави, свенародни интерес и да делује сагласно томе. То би било општенародно деловање против интереса колонијалних управника. Ми се залажемо за партијски модел кадровских партија са колективним органима који управљају тим партијама.