Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Држава Португал која је дуги низ вјекова и периода функционисала као монархија и колонијално царство, уочи Првог свјетског рата је постала република. Петог октобра 1910. године је срушена монархија. Водеће личности Прве Републике били су либерали и републиканци који су сматрали да је највећи непријатељ републике Црква.
Већина републиканаца је сматрала да је католичка црква непријатељ индивидуалистичког радикализма средње класе и да се њен утицај мора у корену сузбити у Португалу. Већ пет дана након успостављања републике, сви манастири, цркве и вјерски редови су потиснути. Од некада конзервативног и монархистичког Португала, преко ноћи се покушала изградити нова, грађанистичка држава која је више почивала на тековинама Француске револуције него што је имала сопствене, оригинерне корене. Водећу ријеч у оштром обрачуну са конзервативизмом и тековинама хришћанске традиције имали су Велики Лузитански оријент који је биo прва и најзначајнија масонска ложа у Португалу и Афонсо Коста који је због својих антиклерикалних мјера 1937. године постао велики мајстор слободног зидарства.
Велика нестабилност, економска криза и незадовољство традиционалних и конзервативних дјелова португалског друштва су пратиле Републику у току цијелог њеног постојања. Нестабилност и константни сукоби са војском започели су убиством предсједника Португала Сидониа Паиса 1918. године ког су конзервативни кругови сматрали спасиоцем државе. Умјесто да се ситуација стабилизује након убиства предсједника, терористички напади, високи трошкови живота су само убрзали неизбјежно. Након успјешног атентата на Паиса, дошло је до краткотрајне рестаурације монархије у северним регијама. Следећи кључни и преломни догађај за пропаст републике био је војни пуч из 1926. године који су организовали и спровели конзервативни војни кругови. Ефикасна побједа конзервативних друштвених, политичких и војних кругова се може објаснити још увијек дубоким коренима традиционалних, хришћанских и црквених тековина. Почетком јуна 1926. године, генерал Гомеш да Коста је тријумфално ушао у Лисабон и то је означило крај Републике и успостављање војне диктатуре као прије свега прелазног решења како би се увела стабилност у држави.
Иако је успостављена војна диктатура и успостављена политичка стабилност, економска стабилност је била далеко. Министар финансија Синел де Кордес је покушао да стабилизује економију и финансије тако што би добио кредит и то прије свега од Лиге народа, кровне међународне организације. Ипак, услови Лиге народа су били поприлично тешки и немогући за Португал. Предсједник Оскар Кармона је смијенио Синела де Кордеса и на његовом мјесту је поставио личност која ће наредних четрдесет година обиљежити Португал. На челу министарства финансија дошао је професор економских и финансијских наука са Универзитета у Коимбри, Антонио де Оливеира Салазар. Салазар је имао потпуно другачију визију економског опоравка која се показала изузетно успјешно. Увео је велике мјере штедње, добио је контролу над приходима и расходима свих министарстава, стопирао је развојне пројекте. За годину дана ригорозних мјера које су укључивале и нове порезе, финансије су све изненадиле, чак и међународну јавност. Успјех Салазарове стратегије се прије свега одликовао чврстом одлучношћу да се зацртане мјере спроведу до краја. Јавност је славила успјех угледног професора што је он знао да искористи већ 1930. године када је основао Националну унију, политичку организацију која ће доминирати у наредним деценијама.
Већ 1933. године су предсједник Португала Оскар Кармона и вођа Националне уније Антонио Салазар промјенили устав и успоставили Нову Државу. Салазар и Национална унија су преузели примат и сву власт док је предсједник државе био у инфериорном положају у односу на предсједника министарског савјета. Темељи Нове Државе су били јасно одређени и у потпуној супротности са Првом републиком. Идеологије које су једине биле заступљене су биле: национализам, корпоративизам, социјална доктрина Цркве што представља клерикализам, али и оштрим негативним ставом према комунизму, парламентаризму и либерализму. Корпоративизам је најзанимљивија идеологија којој се Салазар потпуно посветио. Салазар је тежио томе да нова власт управља свим секторима економије. Успјех је постигнут јер је превазиђена класна разлика која је дуги низ деценија, па и вјекова била карактеристика Португала. Ипак, корпоративизам који је постојао у Португалу био је битно другачији у односу на Мусолинијеву Италију у којој је настао фашистички корпоративизам. Сам Салазар је објаснио разлику између корпоративизма у поменутим државама. Он је критиковао ,,паганистички цезаризам“ који је Мусолини наметнуо Италији. Друга критика се односила на то што у Мусолинијевој Италији није постојала граница правног и моралног поретка у држави већ је било све допуштено како би фашисти остали на власти. У суштини, Салазар је у потпуности био управу када се радило о разлици јер је он, иако вођа Нове Државе, био прије свега универзитетски професор окружен високорангираним официрима војске, а не неким маргиналним и крајње насилничким личностима.
Како би се учврстила власт и идеологије на којима је почивала Нова држава, 1933. године је успостављена Државна полиција за надзор и одбрану. Главни циљ ове безбједносне службе била је контрола граница, праћење становништва (политичких противника), протјеривање противника Нове Државе, као и хапшење и мучење истих. Узор за оснивање ове безбједносне службе није био Гестапо како се дуго сматрало, већ су то биле британске службе. Притворске јединице за политичке противнике су биле тврђава Кашкаиш у Лисабону, као и Казнена колонија Тарафал на Зеленортским острвима. У Казненој колонији Тарафал нису били смјештени само противници који су се налазили у континенталном Португалу већ су били смјештени и многи противници из афричких колонија које је Португал, односно Нова Држава посједовала. Тарафал је изабран због удаљености од континенталног Португала, али и због тога што су на том острву биле неподношљиве врућине, нездрава клима, маларија и мале количине воде и хране. За 38 година колико је постојао Тарафал (1936-1974) прошло је изузетно мало затвореника, свега 340, а умрло их је 37. У односу на немилосрдне логоре смрти у Нацистичкој Њемачкој и политичке затворе широм Фашистичке Италије, може се примјетити да циљ Нове државе није било потпуно истребљење политичких противника већ њихова потпуна контрола.
Почетак Шпанског грађанског рата 1936. године, Нова Држава је потпуно стала уз Франсиска Франка што је било и очекивано. Теотонио Переира који је био Салазаров специјални агент при Франковој влади је забиљежио велико дивљење које је вођа Шпаније гајио према људима из Нацистичке Њемачке и Фашистичке Италије. Ипак, пресудaн моменат у историји Пиринејског полуострва је био португалско-шпански споразум о пријатељству и ненападању из 1939. године који ће касније прерасти у Иберијски блок. Коријен политичке одлуке Шпаније да не уђе у рат на страни сила Осовине може се наћи у чврстом и јаком односу између Нове Државе и Велике Британије. Политичка мудрост коју је показао Антонио Салазар је спасила на десетине милионе живота. Франсиско Франко ће 1958. године у интервјуу за француски Фигаро описати Салазара ,,најкомплетнији и најугледнији државник кога сам икада познавао, рекао бих: Салазар. Овдје на уму имам изванредан карактер, по својој интелигенцији, политичком смислу, човјечности. Његова једина мана је, можда, његова скромност“. Политичка мудрост ће се показати и у наредним деценијама.
Упркос институционалном једноумљу које је заведено у Новој Држави, није било све тако једноставно и безопасно за режим и поготово Салазара. На Салазара је 1937. године покушан атентат од стране Емидиа Сантане који је био анархиста. На свега три метра од мјеста гдје се налазио Салазар, експлодирала је бомба. Ипак, вођа Нове Државе је прошао неповређен. Честитка за преживљавање је дошла од вође Нацистичке Њемачке, а вођа Фашистичке Италије послао је такозвану Преторијанску гарду како би се пронашли завереници. Услиједила су неселективна хапшења и мучења притворених док је сам Емидио Сантана побјегао. Како се налазио на територији Велике Британије која је малтене била у савезничком односу са Новом Државом, истог је испоручила. Атентатор је осуђен на 8 година затвора и 12 година прогонства. Занимљива је чињеница да је Сантана умро природном смрћу 18 година након Салазарове смрти. Друштвена посљедица неуспјешног атентата је била та да је Салазар слављен као „неустрашиви обновитељ и вођа нације“. Кључну улогу у томе је имала Црква са којом ће конкордат бити потписан 1940. године. Упркос одличним односима са Римокатоличком Црквом, конкордат који је потписан са Светом столицом је био знатно слабији у односу на конкордате који су потписани са Франковом Шпанијом или Мусолинијевом Италијом. Црква је тражила да јој се врати сва имовина коју су јој републиканске снаге одузеле, као и да се исплати надокнада за то. Салазар је ипак задржао републикански став о одвојености Цркве од државе што је значило да Црква не може да има свој универзитет и да ће монопол над формирањем и контролом елита имати држава, а не Црква. То је битна и готово суштинска разлика у односу на конкордат који је потписан са Мусолинијевом Италијом. Такође је одбијено и политичко дјеловање које је захтјевала Црква, а које је било уобичајено у другим католичким државама. Уступак који је Салазар направио тицао се грађанске нераскидивости канонског брака.
Много година прије избијања Другог свјетског рата, Салазар је имао подијељено мишљење према Хитлеру и Мусолинију. Иако се дивио Мусолинију, он је презирао његову бахатост и непостојање правних и моралних граница. Вјешто је појаснио како „благост португалских обичаја није могла да буде савезник фашистичког насиља“. Када је ријеч о односу према Хитлеру, плашио се његових империјалних заноса и територијалне експанзије. Једино што је подржавао код вође Нацистичке Њемачке била је оштра борба против комунизма. Салазар се оштро успротивио антисемитизму у Нацистичкој Њемачкој, Нирнбершким расним законима и жалио је њемачки национализам који је био обиљежен расним карактеристикама. Једна од највећих заслуга зашто су многи Јевреји спашени у Европи припада Салазару. Он је амбасади у Берлину наложио да се чврсто бране њихови интереси. Њемачким Јеврејима је дозвољен улазак, а онда и даљи одлазак ка Сједињеним Државама. Значајан је и Аристидес де Соуза Мендеш, конзул у Бордоу који је издао визе за 30 хиљада Јевреја који су успјели да избјегну логоре смрти. Иако данас постоје спорења о броју Јевреја који су добили визу, Аристидес де Соуза Мендеш је 1966. године награђен титулом „Праведник међу народима“ који је додијелио Јад Вашем. Слични примјери спашавања Јевреја у Европи су били присутни и у самом Берлину, конзулата у Милану и Ђенови па све до Будимпеште. Број избјеглица које су прошле кроз Нову Државу су биле изузетне. Између 100 хиљада и милион људи је побјегло од готово сигурне смрти.
Други свјетски рат је завршен побједом Савезника и потпуним уништењем нацистичких и фашистичких режима. Ипак, Нова Држава и Франкова Шпанија су преживјеле иако су њихови политички противници очекивали да ће бити успостављена демократија. Већ у септембру 1945. године распуштена је Народна скупштина и дозвољено је учешће опозиције. Основан је Покрет за демократско јединство које је било састављено од марксиста, социјалиста и хришћанских социјалиста. Ипак, већ 1946. године Покрет је забрањен због чврстих веза са Португалском комунистичком партијом. Утицајни часопис Тајм га је поставио на насловној страни заузимајући критички став, називајући га „деканом европских диктатора“. Упркос таквим квалификацијама, он је након Другог свјетског рата остао изузетно прихватљив за сарадњу водећим државама Запада. Потврда тога су двије значајне интеграције, као један од оснивача НАТО-а и ЕФТА-е (Европска асоцијација за слободну трговину). Чланство у ЕФТА је допринело наглом економском развоју. Од 1960. године када је Нова Држава приступила ЕФТА-и па све до 1972. године спољна трговина се повећала четири пута, док је национални доходак за исти период по глави становника растао у просјеку за 6,5%.
Нова држава је од монархије и Прве републике наслиједила одређени број колонија у Африци. Након Другог свјетског рата, УН су тражиле да Салазар ослободи Анголу, Мозамбик и Гвинеју Бисао колонијалног статуса тако што би народима у тим колонијама омогућио право на самоопредјељење. Ипак, 1961. године покренут је рат у Анголи, а потом и у другим колонијама који ће трајати све до Салазарове смрти 1974. године. Циљ Нове Државе био је да задржи прекоморске провинције. Салазар је у јавним наступима говорио о изолационизму од стране савезника, а све у циљу што веће хомогенизације португалског друштва. За ту прилику је искористио израз „Поносно сам“ који ће имати јаке одјеке у народу све до данашњег дана. Антонио де Оливеира Салазар је умро 1970. године услијед здравствених проблема који су наступили двије године раније. Његова заоставштина је изузетно значајна како за Португал тако и за европску историју.
Успио је да се одржи на власти, не толико уз безумно насиље које је постојало у Нацистичкој Њемачкој, Фашистичкој Италији, колико је то успио визијом и чврстом одлучношћу у тешким тренуцима. Његови савременици су га описивали да је био посвећен нацији и њеном уздизању након слабашне монархије и ужасне Прве републике. Само четири године након његове смрти 1974. године, Нова Држава је срушена у Револуцији каранфила коју су спровели војни кругови. Узроци су били све већи антиколонијализам у друштву коју су подстицале странке љевице. Власт оличена у Марчелу Каетану и Америку Томасу није била способна да издржи притисак побуњене јавности, поготово када се има у виду да је Салазар био водећа личност Нове Државе. Након успјешно спроведене револуције, успостављена је Република Португал којом доминирају странке љевице и лијевог центра притом сматрајући Салазаров режим за диктаторски, фашистички и насилнички.