Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Иако је Краљевина Италија изашла као побједник из Првог свјетског рата, она се врло брзо суочила са економском и политичком кризом. Оно што је Италији 1915. године било обећано Лондонским споразумом, у великом дијелу није било испуњено, јер је многе од обећаних територија добила новоформирана Краљевина СХС.
У периоду између завршетка Првог свјетског рата и потписивања Рапалског споразума (1920) између Краљевине Италије и Краљевине СХС, дошло је до значајних немира у стратешки важном граду Ријеци. Посљедица немира које је у граду предводио зачетник и идејни творац фашизма, Габријеле Д’Анунцио, била је та да је успостављена Италијанска управа за Кварнер која је била претеча фашистичке државе. Та краткотрајна управа за град Ријеку и његову околину је била модел на који се угледао будући вођа Италије, Бенито Мусолини. Национална фашистичка партија на чијем је челу био Мусолини је основана 1921. године. Оно што је била предност НФП-а јесте што је у сваком дијелу друштва имала бројне присталице. Поготово се то може рећи за најсиромашније дјелове који су уједно били радикални десничари.
Кључна је била 1922. година. Влада Луиђија Факте није била способна да заустави све јачи фашизам на чијем челу је био Бенито Мусолини. Посљедица тога ће бити Марш на Рим који ће довести до давања мандата за састав нове владе управо вођи НФП. Када је Бенито Мусолини био изабран за премијера уз помоћ либерала, кренула је немилосрдна борба против такозваних унутрашњих непријатеља. Ту борбу су прије свега водили Црнокошуљаши који су као паравојна формација дјеловали, а заправо су били оружано крило НФП. Прије свега је уведена цензура и дотадашњи изборни закон је престао да важи. Хаос је институционализован на начин што је Мусолини у влади на чијем је челу био, обављао неколико функција. На тај начин, сва моћ је била сконцетрисана у његовим рукама. Сегмент који је недостајао фашистичкој власти била је подршка важног и неодвојивог стуба друштва, недостајала је подршка Римокатоличке цркве. Латеранским споразумом који је потписан 1929. године, Краљевина Италија је признала Ватикан као независну државу док је Римокатоличка црква пружила подршку фашистичком режиму. Исто тако, избор бискупа је морала да потврди влада на чијем је челу био Мусолини. Са подршком која је била свеобухватна и по дубини и по ширини, Мусолини је могао да се посвети коначном обрачуну са свим својим неистомишљеницима како у самој Италији тако и ван ње. Прва жртва фашизма био је краљ Југославије, Александар Карађорђевић. На њега је извршен атентат, а Мусолинијев режим је одиграо своју улогу тако што није испоручио идејне творце атентата суду, Анта Павелића и Еугена Кватерника.
Фашистички режим који је успостављен у Италији се за разлику од оног у Њемачкој, прије свега обрачунавао са политичким противницима, а не са другим расама. Убиство браће Росели 1937. године који су као политички мигранти избјегли на сјевер Француске, је дјело локалне фашистичке групе коју су финансирали италијански фашисти. Исте године је од посљедица мучења преминуо и Антонио Грамши, марксистички философ и посланик у парламенту. Све то за грађане Италије није било битно. Оно што је за њих било битно јесте то да су Бенита Мусолинија доживљавали као некога ко ће да обнови сјај Италије. То је истицао и сам лидер фашиста. Уведен је стари римски поздрав са подигнутом десном руком, источна обала Јадранског мора је доживљавана унутрашњим морем што ће се свакако остварити у току рата.
Повод за Италијанско-Етиопски рат који је започела Мусолинијева власт био је не само империјалистички и колонизаторски већ и расистички. Парола којом су започеле акције против Етиопије је гласила ,,Обавеза Италије је да Африку уведе у породицу цивилизованог свијета“. Немилосрдан рат који је трајао непуне двије године, оставио је тешке посљедице по Етиопију која је морала да прихвати пораз. Жртве на страни Етиопије која је била препуштена сама себи су бројале близу милион убијених и рањених војника и цивила. Оно што је било изузетно проблематично јесте што се Лига народа као кровна међународна организација није ништа предузела како би се спријечила агресија Италије на Етиопију. Етиопија ће бити само једна од циљева Италије односно њеног вође. Паралелно са ратом у Етиопији, Италија је послала значајну војну подршку и Франковим трупама у Шпанском грађанском рату који је започео 1936. године. На врхунцу рата је било више од 60 хиљада војника. Подршка коју су послале Нацистичка Њемачка и Фашистичка Италија су биле од пресудног значаја да Франсиско Франко и његова Фаланга побиједе у Шпанском грађанском рату. Како би оснажила своје присуство на источној обали Јадранског мора, Италија је уочи Другог свјетског рата извршила инвазију на Краљевину Албанију. Тим војним походом који је био фронталан из ваздуха и са мора, Краљевина Албанија није могла да пружи значајнији отпор и након пет дана је морала да прихвати капитулацију.
Како се приближавао Други свјетски рат и како је јачало савезништво са Нацистичком Њемачком са којом су након анексије Аустрије добили границу, тако је Фашистичка Италија примјењивала све оне процесе који су вођени и у Њемачкој. Тако је 1938. године донесен Манифест расе као званичан документ. Тим документом је Јеврејима одузето италијанско држављанство и забрањено им је да буду на било каквом професионалном положају у држави. Парадокс такве политике се може видјети само 15 година раније када је најмање 10 хиљада италијанских Јевреја подржало Национално фашистичку партију. У суштини, расни закони Нацистичке Њемачке и Италије се нису разликовали осим што су италијански фашисти проширили дискриминацију и на народе из својих колонија у Африци. Иако антисемитизам није био нарочито популаран у Италији, он је био вођен политичким разлозима јер је постајала чврста веза између Немачке и Италије, Адолфа Хитлера и Мусолинија.
Када је 1. септембра 1939. године Нацистичка Њемачка напала Пољску без објаве рата, Италија је морала да стане уз свог далеко јачег савезника. То ће се најбоље видјети приликом заузимања Француске, Краљевине Југославије и Грчке. Иако се на Западном фронту (Француско ратиште) и на Балканском полуострву (Југославија и Грчка) показала као недовољно способна и технички опремљена, Фашистичка Италија ће ипак имати територијалне користи од све три државе. Пошто је Италија завладала највећим дијелом Јадранског и Јонског мора, сан о новом Римском царству је био све реалнији. Убрзо ће се показати на каквим основама је почивала владавина Бенита Мусолинија. Не само што су имали своје колоније и директно анектирали територије других држава, они ће од окупираних територија формирати протекторате односно квислиншке државолике творевине. Такве творевине су биле НДЦГ (Независна држава Црна Гора), НДХ и Велика Албанија. Тешко је одредити која је од три творевине била зависнија од Нацистичке Њемачке и Фашистичке Италије. Ипак, најнемилосрднији терор је вршен у НДХ (усташе) и Великој Албанији (Бали Комбетар) и то прије свега према Србима. Како се Рат захуктавао, испоставиће се да италијанске трупе уопште нису могле да испуне минимум потреба какве је морало да испуни највећи савезник Нацистичке Њемачке. Ипак, Бенито Мусолини ће и даље држати најватреније говоре о моћи не више државе већ обновљеног Царства.
Искрцавање Савезника на највеће острво у Средоземном мору 1943., Сицилији, ће промјенити судбину не само фронта на Средоземљу већ ће и убрзати крај Фашистичке Италије, а једним дијелом и Нацистичке Њемачке. Брзом и лаком заузимању острва допринио је исувише слаб морал код италијанских трупа чије дјеловање нису могле да надокнаде њемачке трупе којих је свакако било мање. Прелазак Савезника на остатак Италије је био потпуна катастрофа за фашистички режим. Брза капитулација Италије која се спровела на начин што се унутар редова регуларне италијанске војске и краља Виториа Емануела јавило велико незадовољство политиком фашиста, створила је од некадашњег противника Савезника чврсто упориште у борби против Нацистичке Њемачке и Италијанске Социјалне Републике на чијем се челу нашао Бенито Мусолини. Италијанска Социјална Република која је била тек дио некадашње Фашистичке Италије је преко ноћи постала марионетска држава Нацистичке Њемачке. Њену снагу нису чиниле италијанске елитне војне трупе већ њемачке које су ту творевину бранили из чисто геополитичких разлога. Недостатак одбрамбеног потенцијала Италијанске Социјалне Републике је допринио њеном нестанку уочи завршетка рата. Мусолини, некада самопрокламовани вођа Италије и рестауратор Римског Царства је доживио судбину какву би сваки диктатор требало да заслужи. Италијански партизани односно покрет отпора га је осудио на смрт вјешањем.
Мусолини који је узео титулу Дуче која значи вођа је за вријеме своје владавине која је трајала двадесет три године, покушавао да то буде. Широке народне масе су га вољеле, индустријалци који су били десничари су га такође подржали због борбe против љевице и тога да од Италије направе марксистичку једнопартијску државу каква је постојала у СССР. Народ Италије му се дивио и због тога што је од државе рестаурирао Римско Царство иако многи нису знали шта значи, а није одговарало ни реалности на терену. Ипак, та иста историјска личност је највише заслужна за оснивање Фашистичке Италије и државни терор који се проширио не само на идеолошки сличне државе као што су Франкова Шпанија и Хитлерова Њемачка, већ се проширио и на квислиншке творевине. Државни терор који је био усмјерен на државне непријатеље и оне који нису били дио „аријевске расе“, историја додјељује изузетно мрачну и негативну улогу не само у некада окупираним државама већ и у самој Италији. Након завршетка рата формиране су одређене неофашистичке странке које су ипак маргиналне и на граници опстанка у политичком животу данашње Италије.