Утицај САД-а на Балкану

Аутор: Иван Јаћимовић, студент

Утицај САД-а на тлу Европе је постао значајан у току Првог свјетског рата када су САД учествовале на страни Сила Антанте као и значајним учешћем на Париској мировној конференцији. Након Првог свјетског рата, САД су изашле као несумњиво најјача сила прије свега због тога што се рат који је до тада био највећи у људској историји, није водио на њеном тлу што значи да није било разарања домаће економије и генерално привреде. Између два свјетска рата ће кренути убрзани развој односа између САД-а и Европе на свим пољима. На тај начин, САД нису више биле нека велика изолована држава већ је израсла у озбиљног играча свјетског ранга. То се посебно потврдило након Другог свјетског рата када су америчке окупационе снаге окупирале Аустрију и Њемачку након које су са осталим западним савезницима формирали Западну Њемачку која је постојала до 1989. године. Свој апсолутни и недјељиви примат су САД наметнуле након рушења Берлинског зида односно пада комунизма у Европи.

Утицај САД-а на Балкану постаје значајан тек у завршним фазама Другог свјетског рата. Прво активно дјеловање америчких трупа било је разарање Београда 1944. године. Америчко дјеловање од 16. априла до 6. септембра је имало велике посљедице и то више по цивиле и заробљене логораше него по окупаторске снаге. Најсмртоноснији датум бомбардовања Београд се догодио баш на Васкрс 1944. године. Након пропасти нацизма, савезници су судбину Југославије препустили такозваном герилском отпору који није имао ни легитимитет, а ни легалитет. Инсталирана је нова, комунистичка власт уз аминовање западних савезника као резултат подјеле интересних сфера између СССР-а и Француске, Велике Британије и САД-а. Такво поступање ће имати за посљедицу да ће СФРЈ имати блажи третман од стране држава западног свијета за разлику од других држава које ће у наредним годинама постати дио Варшавског пакта.

Иако су препустили многе некомунистичке државе комунистичкој идеологији и локалним комунистичким странкама, једну државу нису могли да препусте. Ради се о Грчкој и о грчком грађанском рату који је наступио одмах након завршетка Другог свјетског рата. Лицемјерство САД-а је на том случају одмах дошло до изражаја јер су САД и Велика Британија подржавале регуларне снаге предвођене ројалистичким владајућим режимом против комунистичких групација и њихових савезника. Лицемјерство се огледа у томе што САД, али и Велика Британија нису хтјеле да на истом примјеру у Југославији подрже регуралну војску која је била одана владајућем ројалистичком режиму, али и савезницима које су спашавали. Наравно, САД су размишљале стратешки позиционирајући Грчку у Западни свијет како би задржале контролу над Медитераном односно како не би дозволиле СССР-у излазак на топла мора. С друге стране, Хари Труман који је био 33. предсједник САД-а је 1948. године постхумно одликовао команданта ЈВУО Драгољуба Михаиловића. Тај гест захвалности за спашавање америчких пилота 1944. године је ипак дошао прекасно, поготово када се има у виду да је у другој половини четрдесетих година двадесетог вијека, самопрокламовани герилац Тито постао нови шеф Југославије. Ту је америчка политика направила разлику између моралних и побједника на крају рата. Како су године пролазиле и како су се заоштравали односи између САД-а и СССР-а, тако је и СФРЈ постајала пожељна западној политичкој сфери, поготово након Титовог чувеног ,,НЕ!“ Стаљину и Информбироу.

Ипак, на тлу САД-а, америчка администрација је примила многе политичке емигранте из Југославије, а у готово 100% случајева се радило о пораженима из Другог свјетског рата. Оно што је посебно занимљиво по том питању јесте да није спутавала хрватске емигрантске организације да припремају логистичку подршку за рушење СФРЈ. Један од кључних људи хрватских емиграната у САД-у је био министар одбране Хрватске Гојко Сушак. Американци су након Маспок односно хрватског прољећа седамдесетих година отписали Југославију као трајну творевину и претворили су је у привремену заједницу док још више не ојачају оне струје које су биле против те државе, а то су свакако били Словенци и Хрвати. То је посебно дошло до изражаја приликом рушења Берлинског зида односно пада комунизма и распада СССР-а. Могућност да опстане једна држава каква је била СФРЈ је била немогућа мисија, поготово са свим тешким насљеђем који су многи народи унијели у ту државу. Ипак, америчка спољна политика крајем осамдесетих и на самом почетку деведесетих је била неодлучна, поготово због свих подвига Срба у Првом и Другом свјетском рату. Заправо, америчка администрација је ,,чекала“ неку западноевропску државу која ће подржати сепаратизам. То је била Њемачка. САД и друге државе су само пратиле њемачку спољну политику и између себе дијелеле социјалистичке републике СФРЈ као интересне зоне. Тако су Словенија и Хрватска ,,припале“ Њемачкој док су Босна и Херцеговина, Македонија и аутономна покрајина Косово и Метохија ,,припали“ САД-у.

Америчка администрација је ипак хтјела да интегрише српски народ у Хрватској у хрватске институције и да ту и такву творевину српски народ призна као своју државу. За то је био предвиђен план З-4 који Срби с правом нису прихватили. Тај план није био ништа друго него легитимизација ратних злочина од стране хрватских сепаратиста као и прихватање контиунуитета са злогласном НДХ. Колико год се српском народу давало тим планом, он је имао на уму такозвану мирну реинтеграцију која би била изузетно погубна за Србе и која би прекинула све везе са својом матицом, тада СРЈ. У суштини, да је прихваћен и спроведен план, Срби би били расцпјекани са далеко мањом територијом него што су држали под својом контролом 1994. године када је почело да се разматра коначно питање. Након тога је дошло до двије злогласне акције хрватске стране, ,,Бљесак“ и ,,Олуја“. Само неколико седмица након операције ,,Олуја“, кренуло је бомбардовање Републике Српске од стране НАТО-а које су предводиле САД. Разлог је испоставиће се био примјер лажне заставе, односно масакар на Маркалама у Сарајеву за који су намјерно окривљени Срби како би се у мјесец дана сломили њихови положаји. То ће бити прво бомбардовање Срба од стране НАТО пакта који су предводиле САД. Тада је максимално до изражаја дошла медијска кампања коју ће америчка администрација користити као убојито оружје против непослушних режима широм свијета. На тај начин ће САД са својим савезницима остварити пуну контролу, поготово када се има у виду монтирани случај злочина геноцида у Сребреници који то по својим карактеристикама никако није могао да буде јер не постоји квалификација ,,локални/општински злочин геноцида.“

Било како било, интерес САД-а, а то значи и других западних држава је био да се рат у Босни и Херцеговини заврши како би све зараћене стране биле колико толико задовољне, а уједно и незадовољне. Дејтонски мировни споразум је омогућио трајно примирје у војном, али не и у политичком смислу. Тежња босанске политичке елите која буквално мрзи Републику Српску и назива је геноцидном творевином уз помоћ међународног фактора тежи да успостави оно стање због чега је између осталог и настао сукоб. То значи прегласавање Срба и претварање државе два ентитета у квази грађанску државу у којој ће доминацију имати босанска политичка елита. Тако су у оквиру Дејтонског мировног споразума унијети ОХР и 3 странца као судије у уставном суду. Не како би обезбједили мир већ како би дисциплиновали Србе. Али ,,тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал’ зубе поломи.

Ипак, тамо гдје орах није био тврд, била је Црна Гора и тамошња политичка сцена. Након пада ДПС режима 2020. године, америчка администрација је на све начине покушала, радила на томе и нажалост успјела у намјери да ублажи пад ДПС-а. То се наравно одразило кроз аутоматско искључивање коалиције „За будућност Црне Горе“ из свих могућих разговора о њиховом уласку у нову владу у којој неће бити ДПС-а. То се ипак најбоље показало након избора 2023. године када је америчка амбасадорка најрадикалније заступала став да коалиција „За будућност Црне Горе“ нема шта да тражи у трећој по реду влади за само три године. Аргумент за такав став је био ,,малигни утицај“ који Русија има на ту коалицију. То је значило само једно, да је америчкој администрацији која се куне у рат против корупције и криминала ипак милији и дражи један ДПС и Мило Ђукановић који је послушан, а који притом не поштује ни оне законе које су његови посланици усвојили док су били власт. Међутим, америчка администрација је нашла више него лојалне ,,Србе“ у другим странкама, прије свега у Демократама, али и прочишћеном СНП-у који чак ни формално не баштини тековине Момира Булатовића. СНП и Демократе, које су већим дијелом настале од млађег и проевропскијег дијела СНП-а, су мирно прихватили политичку реалност у погледу статуса у оквиру НАТО-а иако су сви чланови, симпатизери и људи на високим позицијама говорили све супротно односно били оштри заговорници против уласка у НАТО. Наравно, ти и такви лажни Срби су намирени одређеним функцијама и наступају са позиција грађанске платформе иако готово двотрећински добијају гласове управо од српског народа. То мијешање од стране америчке амбасаде је довело до тога да многи Срби који ,,трче“ за фотељама пристану на све оно што дође не само из Вашингтона већ и из Берлина, Лондона, Брисела и тако даље.

Тамо гдје амерички агенти нису успјели мирним путем да преокрену ствар у своју корист је била Република Србија. Због пропалих преговора у Рамбујеу 1999. године чије су одредбе биле ултиматум према СРЈ, НАТО је брзопотезно спровео агресију без дозволе Савјета Безбједности УН. Наравно, то није било прво, а камоли последње кршење међународног права од стране америчке стране. Државе НАТО-а су унутрашњи проблем СРЈ у њеној аутономној покрајини Косово и Метохија видјели као завршни чин распада СФРЈ. Један од најутицајних америчких дипломата, Хенри Кисинџер је за ултиматум у Рамбујеу рекао ,,Текст из Рамбујеа, којим се Србија позива да прими НАТО трупе широм Југославије, био је провокација, изговор за почетак бомбардовања…“ Однос према терористичкој ОВК је један од најскандалознијих парадокса у међународној политици. Роберт Гелбард, специјални представник САД-а, је још 1998. године класификовао ОВК-а као ,,несумњиво терористичку организацију“. Осим тога, 1998. године нико други до садашњи амбасадор САД-а у Србији Кристофер Хил оптужио је ОВК за ,,инволвираност у трговину дрогом“ на шта су америчке службе јавно прилично осјетљиве, поготово када се увиди веза ОВК челника са колумбијским ФАРК-ом. То нажалост није сметало врху америчке администрације да на терену подржи ОВК, као своје послушно и убојито оружје против Срба. Та подршка је дошла до изражаја након медијски монтираног случаја ,,Рачак“ у ком је полиција Србије уништила терористичку ћелију. То је у медијском смислу искористила америчка администрација како би указала да се радило о убијању ,,ненаоружаних цивила“. Ту скандалозну причу је потврдио и стоматолошки форензичар Хелена Ранта која је тврдњу о ненаоружаним цивилима базирала на томе да се у њиховим џеповима није налазила муниција. Ипак само неколико година након те изјаве, Хелена Ранта је рекла да је тако поступила под притиском Вилијама Вокера. Ту и такву причу је јавност у НАТО државама готово једногласно подржала тражећи хитну војну реакцију против режима у СРЈ. Главни креатор приче о ,,ужасном и страшном злочину“ у Рачку је био нико други до шефа мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер који је апсолутно одговоран за то што је до међународне јавности дошла та лаж која је представљена као истина.

Након агресије на СРЈ, сваки амерички чин везан за Косово и Метохију није случајан већ представља јасну тежњу ка гурању региона у потпуну нестабилност коју ће америчка страна знати и моћи да контролише јер је њен творац. Године као што су 2004, 2008. и 2023. су само потврда тога како врх америчке администрације види ситуацију везану за АП Косово и Метохију и како Републику Србију не признаје као државу у њеним међународно признатим границима. Наметање плана од стране ,,велике петорке“ па и прихватање од стране предсједника Републике Србије Француско-Њемачког споразума иза ког недвосмислено стоји америчка рука је завршни чин рјешавања кризе на Косову и Метохији. Сам одабир Кристофера Хила за новог америчког амбасадора у Републици Србији је морао да буде јасан показатељ да ће се за вријеме његовог мандата потврдити оно што у међународној политици активно траје од 2008. године и сецесије од стране привремених органа у Приштини. На крају, као и по питању пуштања Тита на власт и грађанског рата у Грчкој, интерес САД-а је такав да не гледа вишедеценијска пријатељства и заједничке борбе против истог непријатеља већ да гледа искључиво само свој интерес без трунке потребе да разумије другу страну, у овом случају српски поглед на статус и значај Косова и Метохије.