Аутор: Борис Поседи, студент
„Сматрам да је ово изузетно важан моменат да се једном засвагда раскрсти са комунизом и бољшевизмом и погубношћу коју су они имали по српски народ у Југославији“, речи су Александра Шапића градоначелника Београда који је 16. септембра дао нову иницијативу за премештање мошти Јосипа Броза из “Музеја историје Југославије” на неку другу локацију, такође је нагласио да се залаже да се у центру главног града подигне споменик генералу ЈВуО Драгољубу Михаиловићу.
Ова изјава је опет узбуркала јавност у Србији и довела до много различитих мишљења и ставова везано за ову тему. После увођења вишестраначја у Србији почело је темељно преиспитивање историје на овим просторима, појавили су се актери на јавној сцени који су хтели да се „исправи историјска неправда“, али су они већином ментално и даље остајали склони ауторитарним, недемократским и централистичким тежњама. Шанса за темељним раскидом је испуштена после петооктобарске револуције због недостатка храбрости и визије одређених лидера опозиције, али и због великог броја различитих странака и актера у једном таквом политичком конгломерату као што је био ДОС. Садашња власт Александра Вучића и Српске напредне странке је превазиђена, трула изнутра, а на власти је одржавају прорежимски медији, фрагментирана и делом неспособна опозиција, као и огромна корупција.
Све наведено више приличи некој тврдо левичарској странци, а не некој која се перципира као национално-конзервативна странка. Све ово нас доводи до закључка да Вучићева власт никада неће желети да дође до тзв.”националног помирења”, јер не може једна дубоко недемократска и ауторитарна власт да прича о било каквом помирењу, а притом да жели власт у сваком кутку наше земље. Када неко други претендује на вршење власти (што је основни циљ бављења политиком) он одмах бива проглашен пучистом, издајником и државним непријатељем, што је био modus operandi комуниста и бољшевика у њихово време. Ако посматрамо историју данашњих владајућих странка, видећемо да осовину власти у Србији чини СНС, наследница Српске радикалне странке чији је оснивач и дугогодишњи председник бивши комуниста Војислав Шешељ за кога када је постао политички ирелевантан све више круже приче да је пројектован и промовисан од тадашњих државих структура СФРЈ. Затим имамо Социјалистичку партију Србије која је de facto и de jure наследник Савеза комуниста Југославије и њене имовине и чланства и која се није никада реформисала после пада Милошевића, као што су сличне партије то учиниле у Европи после слома Источног блока.
У Србији тренутно имамо ситуацију да су већина странака (како позиционих тако и опозиционих) клијентелистичке, кабинетске и лидерске, а самим тим и недемократске, тако да слободно можемо рећи да је у нашој земљи на снази завера против народа и државе. Србији треба конзервативна „револуција“ у институцијама и један ресет кроз низ политика које ће ценити вреднсоти као што су плурализам, демократичност, уљудности и колектвна делиберација. Тада ћемо коначно моћи мирно и аргументовано да расправљамо о темама из прошлости, садашности и будућности наше земље. Темељна реформација српског дрштва почива на следећих пет ствари:
Политички систем јесте тема око које се може написати засебан текст, међутим овде ћу истаћи само две ставке, а то су изборни систем и питање надлежности. Треба покренути озбиљну расправу око тога да ли је пропорцијални систем са једном изборном јединицом најбоље решење за нашу земљу, да ли можда треба увести више изборних јединица или прећи на мешовити или чак већински изборни систем? Свакако да су затворене изборне листе зло, оне иду у корист партијама и њиховим послушним кадровима. Народ треба да зна за кога гласа, а политичари који претендују да буду народни посланици морају својим програмом и ставовима да заслуже поверење народа, а не партијских лидера. Сматрам да треба увести систем преферецијалног гласања са отвореним листама и више изборних јединица на републичком нивоу, док би у локалним самоуправама, непосредан избор председника општина и градоначелника, као и отворене листе за одборнике кандидате решио доста тренутних проблема. Овај систем на локалном нивоу користи се у Великој Британији и Босни и Херцеговини. Грађани желе да гласају за своје комшије који имају углед, поштење и част, а не за листу у чијем је називу име председник републике или неке странке јер је то практично законито обмањивање грађана, пошто они не гласају за њега него за неког „локалног шерифа“ вероватно склоног корупцији и непотизму, кога они заправо не воле. Тако бисмо створили јаку демократију на локалу која је неопходна за ону на националном нивоу. Локалним самоуправама се морају дати већа овлашћења из области економије и комуналних питања без чега нема децентрализоване државе, а самим тим ни развитка читаве Србије, осим тога, децентрализација је и најбољи штит од тираније.
Економска политика у Србији је данас дубоко погрешна јер не почива на конзервативним принципима. Иако је транзиција званично завршена достизањем статуса кандидата за чланство у Европској унији, она је урађена пљачкашки и накарадно. У Србији је на снази политички капитализам, а не индустријски као у већини држава, илити народски речено „буразерска економија“. Таква економија је била карактеристаична за премодерна и античка друштва где су људи блиски центрима моћи добијали монополе у разним гранама привреде и тако згртали велико богатство. Код нас се догађа нешто слично, појављује се низ предузетника који су цело или скоро цело своје богатсво стекли после првобитне акумулације капитала у годинама транзиције, обично су били извођачи јавних радова, њихове фирме увек су добијале на тендерима иако су тек основане и нису имале никакав „педигре“. Јавна потрошња је рапидно скочила што је довело до огромне инфлације и опадања животног стандарда грађана. Такође, нешто што је типично за социјалистичка друштва јесте прегломазна администрација, полиција и бирократија. Сва социјалистичка друштва су склона корупцији, лењости и непотизму. Србији треба унутрашња либерализација домаћег тржишта, а спољна баријера у виду одређених протекционстичких мера са циљем заштите домаће привреде. То би довело до јаке конкуренције, пристојних цена, велике понуде различитих послова, као и јаке средње класе. Најиновативнији би испливали на врх, као и највреднији, а не најподобнији као што је то данас случај. Субвенције странцима су можда биле потребне да би се подигла запосленост након економске кризе 2008. године, међутим, такмичење у томе ко има најнижу цену рада нас неће одвести никуд,, а поготово не у ранг развијених источноевропских земаља, јер увек ће бити јефтиније радне снаге, можда не у Европи, али у Азији или Африци сигурно. Тренутно смо сведоци тога да по истеку тих субвенција инвеститори напуштају нашу земљу. Бивша премијерка Изреала Голда Меир је једном изјавила да три професије у земљи треба да буду најплаћеније, а то су: војска, просвета и здравство, зашто то не бисмо применили и у Србији?
Разбијање мафије је можда и најбитнија ставка у овом тексту. Многе би раскид сарадње између државе и мафије озбиљно заболео, а на тим ногама стоји читава антинародна завера. Мафија се овде стопила са државом, привредом и политиком слично као и у комунситичко доба, када су криминалци радили за службу и обављали прљаве задатке за њу, али су им толерисане њихове „нечасне“ радње. Држава мора озбиљно да приступи овом проблему, али са оваквим судством и тужилаштвом тешко да имамо чему да се надамо. Опет бих се позвао на изјаву Голде Меир која каже: „Да корупцију треба изједначити са издајом, а корумпиране званичнике са издајницима, до седме генерације“.
Спољна политика захтева преиспитивање када је реч о евроинтеграцијама с обзиром да је свима јасно да би даљи наставак преговора значио признавање сецесије Косова од стране Србије, мада сам мишљења да чак и када би Србија пристала на такву „капитулацију“, да би тешко постала чланица Европске уније. Алтернатива томе би било да се можда Србија интегрише у Европски економски простор. Мислим да би војна неутралност морала да буде проширена и на политичку и да се свим актерима на међународној политичкој сцени јасно каже који су спољнополитички интереси наше земље. Свакако, у 2024. години постоје многобројне алтернативе Европској унији.
Образовна, културна и спортска политика нису у фокусу тренутне власти, односно ове политике замењене су „крими“ и „ријалити“ културом где су узори старлете и криминалци. Таква атмосфера у друштву не само да доприноси масовном исељавању из наше земље већ и све мањем броју новорођене деце. Из спорта се морају протерати криминалци и политичари из разлога што њихов уплив у спорт не дозвољава талентованим спортистима да се пробију и направе резултате на националном и светском нивоу. Такође би требало преиспитати културни образац и направити одлуку којим вредностима Србија треба да стреми, западним или источним, Вашингтону и Берлину или Москви и Пекингу.