Аутор: Небојша Станковић, пуковник у пензији
Свет никада није био ближи масовној употреби неконвенционалног наоружања, још од Кубанске кризе. Русија јесте највећа нуклеарна сила. Сви аналитичари и прогнозери могу да баратају са оним што знају, да предвиђају или претпостављају ток дешавања, да разрађују могуће сценарије, праве симулације последица и губитака у живој сили, материјалним добрима, борбеној техници, инфраструктурним објектима, привреди и екологији.
Поставља се питање а шта са оним оружјем за које се не зна. Са оним што још није никада употребљено, што смо до сада видели само у научно фантастичним филмовима. Американци, када су употребили нуклеарне бомбе на Хирошиму и Нагасаки, знали су само делове – секвенце, нису имали праву слику свега што се потом десило. Колико таквог оружја постоји у арсеналима Русије и НАТО пакта?
Да ли ће доћи до правог сукоба? До сада је била само предигра. Ово је ипак само локални рат – рат између две државе због нерешених питања која постоје само између њих. Свака зараћена страна која је слабија и којој прети пораз нормално жели да такав локални сукоб добије шире димензије и да у њега укључи и друге државе. Украјина, односно Зеленски стално призивају НАТО пакт да се умеша јер само тако се може спасити од пораза који им је неминован. НАТО очигледно то зна и неће да се укључи. Зашто? Вероватно цене да Руси нису још увек довољно ослабљени, а то им је управо циљ. Ломити Русију полагано једним дугим исцрпљујућим локалним сукобом, уз санкције и међународну осуди која води потпуној изолацији. У то се уклапа и прича о притиску на Србију да уведе санкције Русији. Неће наше санкције ништа нашкодити Русији, нити ће нешто битније постићи у правцу наношења економске штете њима, али ће повећати изолацију Русије.
Такође, сматрам да се греши када се овај рат упоређује са Наполеоновим и Хитлеровим поразима. Ситуација није ни приближно иста. Или се можда предвиђа да ће Украјина и НАТО доћи до Москве па ће се историја поновити. Да ли су Путин и руски политички и војни врх могли да предвиде да ће до свега овога доћи? Много тога ипак нису добро сагледали. Мислим ту пре свега на помоћ запада Украјини, на санкције, на притисак у УН. Много тога се довија мимо њихове контроле.
Са мобилизацијом дела својих снага, са обједињавањем команде, довођењем новог команданта специјалне операције, утврђивањем постигнутог, појачавањем линија и заузимањем повољнијих положаја, Руси желе да промене и убрзају ток рата. Украјина реално гледано срља, жели да поврати територије мада за то немају одговарајућу снагу нити потенцијал. Више је то са циљем да се покаже да се још увек нису предали и не желе мир и преговоре, јер немају шта да уложе у те преговоре. Сам референдум по међународном ратном праву не значи ништа. Али питање је да ли и коме више треба такво право? Све међународне инстанце, институције, правила и права биће под великим питањем након овог рата, како год се он завршио. Пример гласања у УН. Бројчано прегласавање захваљују великом броју малих држава и државица које имају столицу у УН и чији се глас броји.
Како се сукоб може окончати
Да ли би Русија пристала да се рат заврши и да се њима припоје области које до сада заузела и које су се на референдуму изјасниле о припајању? Проблематично, али мислим да не би. Да ли би НАТО тако нешто понудио Русији? Па можда, али би тражио уступак да преостали део Украјине буде под њиховом контролом. Русима то никао не одговара. Они су у рат и кренули да би Украјину отргли од запада. Украјина не би пристала ни на једно ни на друго. Али ко њих и пита.
Да ли Руси могу војно победити Украјину и остварити свој прво прокламовани циљ -демилитаризације и денацификације а да се у то не умеша НАТО? Тешко за поверовати. Када ће се НАТО умешати? Ово што је до сада било, наоружавање и обука још увек није право мешање, једино ако не покушају да доставе неко озбиљније и савременије оруђе. Нуклеарно оружје у локалном, па и регионалном рату ипак се не би тек тако употребило, а поготово ако су зараћене стране у непосредном додиру, као што је то у овом случају, ма колико оно имало ограничена дејства. Неко ново неконвенционално до сада непознато оружје такође је ризично употребити, јер се не могу реално сагледати последице.
Проширење сукоба
Сви сем Зеленског су свесни да мешање у сукоб НАТО пакта неминовно доводи до Трећег светског рата. А то значи да би велике силе највероватније употребиле нуклеарно оружје. Али овога пута далекометно где би страдали њихови грађана и инфраструктура. Које би биле вероватне тачке проширења сукоба? Мислим да је ту пре свега у највећој опасности Молдавија и Придњестровска област које су најближе тренутном ратном сукобу.
Под бројем два бих ставио Каљинградску област, Руску федералну јединицу на Балтичком мору. Која је трн у оку не само Литванији и Пољској, већ и целокупном НАТО пакту. Кад смо већ код Северног мора, потенцијално би сукоб могао да се прошири и на Финску, а мало теже на Шведску, због њиховог пријема у НАТО пакт. Према истоку прва и веома врућа тачка је Нагорно Карабах и сукоб који је у току и већ предуго траје између Азербејџана и Јерменије. А још јужније ту је Грузија и две отцепљене републике које је Русија признала и штити – Абхазија и Јужна Осетија.
Да ли би Кина, Индија и друге земље БРИКС-а, такође и државе бившег Совјетског савеза из Организације уговора о колективној безбедности, као и Шангајске организације о сарадњи ушле у рат на страну Русије у евентуално светском рату? Шта би било са Северном Корејом? Тајваном? Где су у свему муслиманске земље? Турска је тренутно миротворац, али Саудијска Арабија тражи пријем у БРИКС Плус. Шта је са афричким и јужноамеричким земљама, шта је са Индонезијом? Огроман је то просторни, демографски и материјални потенцијал, а самим тим и војни.
Где је Србија у свему овоме
Србија је у окружењу које је непријатељски одређено према Русији. Колико год ми навијали за Русију и били русофили, јасно је да би декларисање и стављање на страну Русије Србију довело у незавидни положај. С тога је најбоље остати неутралан и војно и политички. Али, да ли смо неутрални? У односу на НАТО нисмо, јер на основу споразума постоји могућност да њихове трупе пређу преко наше територији. Ако се то деси у циљу довођења тих трупа на фронт и употребу у евентуалном оружаном сукобу онда ми више нисмо неутрални. Ревизија СОФА, ИПАП и НСПО споразума је хитно потребна.
Косово и Метохија, Република Српска су могућа жаришта у позадини. Да ли је то разлог што се поставља хитност њиховог решавања. Ако неко не жели проблеме у позадини то значи да се жели максимално посветити фронту, а фронт је…!? Одуговлачењем коначног решења, чак да буде одређених санкција и можда ограничених чарки и сукоба, добијамо више него ли ако улетимо у замку и пристанемо на било каква коначна решења. Мада историја категорију „коначног решења“ не познаје. Можда бисмо се у преговорима више требали позивати на Кипар и Северну Ирску, а мање на две Немачке.
Постоји и још једна могућност. Да Србија тражи стварање Велике Србије, са Републиком Српском, Црном Гором, Старом Србијом (Македонијом) , нормално са КиМ, а да за узврат уведе санкције Русији? Не верујем да би се Руси због тога наљутили. А што не бисмо ми једном уценили Запад са немогућим решењем?