Потпредседник владе и министар финансија Синиша Мали је другог новембра текуће године оценио да је посета Међународног монетарног фонда била успешна и изјавио је да је са делегацијом ММФ-а постигнут договор о будућем стенд бај аранжману за Србију, који би трајао две године, у укупном износу од 2,4 милијарде евра.
Само неколико година раније наши аранжмани са ММФ-ом нису подразумевали узимање средстава. Од јула 2018. године Србија је била у режиму саветодавних аранжмана са ММФ-ом и тада jе одобрен инструмент за координацију политике, популарно назван Чуваркућа, у трајања од 30 месеци као подршка договореном економском програму. Слично је било и 18. Јуна 2021. године када је Одбор извршних директора ММФ-а одобрио Србији нови програм идентичан претходном, опет у трајању од 30 месеци. У оба наврата представници власти су изјављивали да је Србија финансијски јака јер јој нису потребна средства од ММФ-а. Последњих неколико месеци, што се види из изјаве Синише Малог, иако програм није завршен, Србија је преговарала о стенд бај аранжману који подразумева узимање кредита од ММФ-а и на крају се задужила за 2,4 милијарде евра. Поставља се питање шта се то у међувремену променило? Како је Србија од финансијски јаке државе којој нису потребна средства ММФ-а, дошла до потребе за додатним задуживањем?
Одговор лежи у извештају о реализацији трогодишњег програма пословања за девет месеци ове године, који је објавио ЕПС. Тај извештај сведочи о алармантној финансијској ситуацији у којој се ово јавно предузеће налази. Нажалост ситуација није алармантна само у финансијском смислу јер се ЕПС и у техничкој области производње струје налази у тешкој ситуацији. Званични подаци показују да је производња електричне енергије од јануара до септембра 2022. године за 16% мања него у истом периоду претходне године. Трошкови набавке, тачније увоза електричне енергије, износили су 71,7 милијарди динара, односно око 600 милиона евра, и све ово је довело до тога да ЕПС за девет месеци 2022. године направи нето губитак након опорезивања од чак 49,3 милијарде динара. Укупан финансијски дуг ЕПС а за девет месеци износи 177 милијарди, што је отприлике 1,5 милијарди евра.
Ово катастрофално стање у ЕПС-у је последица нестручног и некомпетентног управљања. Смена директора Миленка Грчића као и одуство бивше министарке Зоране Михајловић у новој влади, биле су неопходне мере, али су недовољне. Потребно је да неко заиста и одговара за овакво стање у ЕПС-у, јер је то, до доласка ових „стручњака“, било успешно предузеће. Оно што је такође нужно је промена политике управљања, а пре свега потребно је да се прекине партијско запошљаваље, као и да све пројекте изводе стручна лица како се неодговорно вођење овог јавног предузећа више никада не би поновило.
Влада Србије и новоизабрана министарка енергетике морају да се позабаве решавањем ових проблема и то мора да буде приоритет њиховог рада. Ако тако не буде, Србија ће поново морати да прави стенд бај аранжмане којим ће покривати грешке нових Зорана и Грчића.