Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Оснивање политичких странака везује се за касни седамнаести вијек и Краљевину Енглеску. Прве двије странке које су основане, у јавности познате као Виговци и Торијевци, биле су на супротним становиштима у односу на монарха. Виговци су заступили већу улогу и снагу парламента, ограничавање краљеве моћи, док су Торијевци заступали значајнију улогу краља и већ постојећи систем какав је функционисао у Енглеској вековима уназад. Из ове двије странке, изродиће се данас доминантне странке, Лабуристичка и Конзервативна странка које ће се смјењивати на власти и доносити различите одлуке.
Подјела на „десне“ и „лијеве“ политичке странке везана је за период уочи Француске револуције 1789. и положај седења у Скупштини сталежа. Десница која је била оличена у свештенству и племству, бранила је институције старог режима и овлашћења краља. Левица је тражила радикални прекид са тековинама старог режима и већа права за обичне грађане и оне који су вековима били обесправљени. У Србији је Законом о зборовима и удружењима 1881. године и формално започет страначки живот. Формиране су три странке које ће обиљежити период до оснивања Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. То су биле: Народна радикална странка, Српска напредна странка и Либерална странка. Формирањем ових странка, започет је страначки живот у Србији који ће имати своје успоне и падове. Народна радикална странка је имала јако упориште међу пољопривредницима која се залагала за права своје базе. Српска напредна странка је била на прозападним становиштима, подржавала је напредак у области индустрије и модернизације. Либерална странка је заступала јачање државних институција и парламентаризам на уштрб монарха. Оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, уласком хрватских и словеначких националних странака у парламент, али и појављивање Комунистичке партије Југославије која ће на крају Другог свјетског рата изаћи као побједник и једина странка у једнопартијском систему који ће постојати све до 1990. године.
Уочи распада СФРЈ 1990. године, државна руководства социјалистичких република су одбацила једнопартизам као превазиђени систем. На изборима у Хрватској и Словенији су побиједиле некомунистичке структуре односно ХДЗ у Хрватској и ДЕМОС у Словенији. У Црној Гори и Србији су власт задржале странке старог система. Доминација ХДЗ-а, ДПС-а и СПС-а кроз период распада СФРЈ ће бити очигледна, не само због грађанског рата, већ и изразито лидерских становишта ових странака чији су оснивачи сматрани „очевима оснивачима“ својих држава, али и због сукоба са опозоционим странкама од којих су неке биле на сепаратистичким позицијама (Либерални савез и Социјалдемократска партија у Црној Гори), а неке и на изразито демократским и прозападним какав је био случај са странкама у Србији. У касним деведесетим годинама дошло је до трансформације ДПС-а од изразито унионистичке странке ка нечему што је било против власти прије свега Слободана Милошевића као неприкосновеног политичког лидера у Србији. С друге стране, у Србији су власт и провладини медији оптуживали опозицију да је издајничка, да ради за интересе Запада и да жели да дође на власт. Оно што је била реална слика деведесетих година у Србији јесте један од најтежих и најдужих периода инфлације на свијету. Инфлација која је прерасла у хиперинфлацију је била проузрокована ратним дешавањима и санкцијама Уједињених Нација које су готово уништиле привреду. Странка која је наслиједила Комунистичку партију Србије, Социјалистичка партија Србије је прерасла у странку лидера јер је њен предсједник Слободан Милошевић био алфа и омега у периоду између 1990 и 2000. године. Ипак, након више од једне деценије на власти (ако се рачуна и период за вријеме СФРЈ), 24. септембра 2000. године је изгубио предсједничке изборе од продемократског и пронационалног кандидата, Војислава Коштунице.
Након петог октобра 2000. године, на власт су дошле продемократске, социјалдемократске странке каква је била Демократска странка и њени мањински партнери, и странка десног центра оличена у Демократској странци Србије. Период демократске, институционалне, политичке и економске транзиције је био тежак, а што је већи дио странака нове власти сматрао кључним. У кратком периоду доминантне власти Зорана Ђинђића и Демократске странке од 2001. до 2003. године, власт је тежила опоравку државе, али и раскиду веза са старим системом, прије свега у институцијама. Већ у то вријеме, политичке странке било власти или опозиције су и даље биле лидерске, без јасних дугорочних програма осим краткорочних испуњења циљева из кампање. Култ новог и демократског вође, човјека године или вијека ће обиљежити прве године једног дијела власти. На европском, али и свјетском нивоу створиле су се странке које су одступале од идеолошких норми и темеља што је директно довело до нестабилности и измешаности страначког и политичког живота у тим државама. Тако је појавом француског предсједника Емануела Макрона који је уздрмао политичку сцену својим потпуно другачијим путем од ранијих предсједника Француске, измијенио политичку и страначку структуру. Циљ новоформиране странке која је до сада три пута мијењала име, био је врло јасан, разбијање доминантног дуопола на политичкој сцени Француске. До појаве 2016. године, смјењивали су се предсједници који су долазили из странака десног или лијевог центра.
Појавом Емануела Макрона и његовим прихватањем од стране широких друштвених слојева, од њега је покушано да се створи култ лидера и обнова некадашњег сјаја Француске из неких ранијих вјекова. Ипак, иза тог уздизања неког новог и успјешнијег Наполеона крије се једна датост, а то је да су за њега грађани Француске доминантно гласали како кандидат Националног фронта, странке утемељеног француског национализма, не би постао предсједник Француске. То не само да је био случај на првим изборима на којима је побиједио Емануел Макрон већ је то било потврђено и на другим предсједничким изборима на којима је обновио мандат. Оно што је проблем странке Препород, а потом и свеукупног страначког живота, јесте што је наметнута теза о човјеку као идеологији која омогућава најпрепознатљивијима да доносе кључне одлуке о правцу државе на чијем су челу. Сваки отпор таквом наметању власт доживљава као напад на тековине Француске. На подручју Балкана један од најизразитијих примјера неидеолошке, а уједно и апсолутно лидерске странке, на власти јесте Српска напредна странка. До оснивања СНС-а је дошло након велике подјеле унутар једне од најјачих странака у Србији, Српске радикалне странке. На челу СНС-а је дошао Томислав Николић који је раније као представник СРС-а два пута био кандидат за предсједника Републике Србије. Томислав Николић је по личном признању на једној од сједница најужег круга руководства Српске радикалне странке рекао како му је доста да стално губи и да буде дио опозиције. Фактор који је омогућио брзи и нагли раст новоформиране Српске напредне странке била је свјетска економска криза из 2008. године.
На изборима за предсједника Републике Србије 2004. и 2008. године, дешавало се исто оно што ће се десити и у Француској неколико година касније. Многи грађани су свој глас давали Борису Тадићу не због тога што су подржавали његову политику, већ како представник радикала не би постао предсједник. Док је Српска напредна странка била у опозицији залагала се за борбу против криминала, поништавање техничких споразума везаних за Косово и Метохију, приступање Европској унији, али и добре односе са Руском Федерацијом. Оно што је била прекретница у политичком животу Србије јесте 2012. година, односно парламентарни и предсједнички избори. На парламентарним изборима, упркос релативној побједи коалиције око Демократске странке, тас на ваги Социјалистичка партија Србије је подржала „нову реалност“ и прихватила да формира власт са Српском напредном странком. Након што је преузео предсједничку функцију на државном нивоу, Томислав Николић је напустио мјесто лидера странке. Нови предсједник странке постао је Александар Вучић, први потпредседник владе и министар одбране, али и некадашњи трећи човјек Српске радикалне странке. Већ у том периоду, многи истакнути функционери Демократске странке приступили су, или боље рећи, учланили су се у власт. Огроман приступ људи који нису дијелили исте политичке ставове са чланством које је било изразито огорчено на период владавине Демократске странке од СНС-а је учинило странку која је постала свеобухватна, а на штету јасне и чврсте идеологије за коју се јасно залагала док је била у опозицији. Тако су као коалициони партнери прихваћени готово сви, од странака националних мањина, преко конзервативних странака које су блиске Руској Федерацији, па све до оних који подржавају пут Србије у ЕУ по цијену одрицања од Косова и Метохије и на крају социјалдемократских и грађанских странака. Тако су у једном периоду на истој страни били унук Јосипа Броза Тита и Српски покрет обнове који се на почетку свог постојања залагао за обнову монархије.
Упркос обећањима да ће се борити против штетних одлука и поступака Демократске странке, Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије су прихватиле „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“, а којим се Република Србија одрекла својих надлежности на Косову и Метохији у корист квазидржаве. Упркос великој националној катастрофи, провладини медији су у својим извјештавањима говорили о великој побједи Србије, док је први потпредсједник владе Александар Вучић стицао све већу политичку моћ коју ће задржати све до данашњег дана. Ново велико понижење за српски народ како у Србији тако и у Републици Српској била је 2015. година и одлазак предсједника владе Републике Србије Александра Вучића у меморијални центар у Поточарима на обиљежавање 20 година од злочина геноцида како то виде представници Бошњака и МКТЈ. Уочи те посјете, али и у каснијим годинама, предсједник Руске Федерације Владимир Путин је био велики савезник власти у Србији. У самом врху странке, на позицијама у извршној власти и кабинету предсједника владе, своја мјеста су заузимали значајни представници бившег режима који је раније оптуживан као најгора власт у Србији. Можда један од најочигледнијих примјера јесте Драган Шутановац, некадашњи предсједник Демократске странке и министар одбране и актуелни амбасадор Србије у Сједињеним Државама. Упркос конзервативном, изразито десном и патриотском бирачком тијелу, политика СНС-а је значајно одступала, највише по питању националних тема. Тако су на примјер упорно вођени преговори са сецесионистичким структурама, добровољно су гашене институције и надлежности. С друге стране, везивање лидера СНС-а за Исток и Запад је више имало личну сврху и маркетиншки смисао како би себе приказао као апсолутно прихватљивог. Њемачка канцеларка Ангела Меркел је у годинама свог мандата јасно и недвосмислено подржавала стабилократију, не једне странке већ једне особе која је се представљала као отац нације, а све у циљу затварања питања Косова и Метохије.
Кампање и слогани уочи бројних парламентарних и локалних избора за само једну аутономну покрајину (иако постоје двије према Уставу Републике Србије) били су посвећени и носили су име само једног човјека па чак и након што је напустио позицију предсједника странке. Оно што је посебно отворено питање јесте изједначавање сопствене личности са државом које је довело до искључиве персонализације политичког живота у Србији упркос постојању 124 политичке странке у Србији. Атомизација политичке сцене се не огледа само у томе што власт истура једног човјека, већ то у добром дијелу чини и опозиција. Тако се долази до борбе за или против једног човјека умјесто да се истичу политички програми и странке групишу сходно идеологијама које заступају. Појава неидеолошких, свеобухватних и лидерских странака које врло брзо дођу до власти у свијету доносе страначку нестабилност и атомизацију друштва у цјелини. У таквим друштвима, десница, левица и њихови центристички дјелови не само да више не постоје, већ програми више нису битни, битан је појединац. Имена лидера како на провладиним тако и на опозиционим медијима су постали лајт мотив и кључни фактор популарности и гледаности истих. Захваљујући свему томе, странке као значајна категорија друштвеног удруживања, изгубиле су сврху и битку наспрам појединца.