Сваког четвртог августа, на дан напада хрватских оружаних снага на Српску Крајину и највећег трајног прогона који се некажњено догодио у Европи након 1949. године, у Београду Напредни клуб представља годишњи извештај о политичким правима српског народа у региону. Ове године, клуб је представљао своје 17. издање овог извештаја, а на конференцији су учествовали председник Напредног клуба Чедомир Антић, генерални секретар Игор Вуковић и чланови клуба Лазар Јаношевић и Бојан Марић.
Настављени су покушаји да неуставним и незаконитим одлукама нелегитимног Уставног суда Бих буде одузета имовина Српској, да лажном „заштитом“ права мањина на кандидовање омогуће Бошњацима да бирају српске представнике у установе и постепено укидају законе који гарантују равноправност три народа. Коначно, осуда Милорада Додика, председника Републике Српске за вербални деликт и то према нелегалном високом представнику, коју је досудио неуставни суд БиХ, почетак је процеса укидања демократије кад је реч о Србима у БиХ. Српски народ је неравноправан у Федерацији БиХ. Српски језик није службени у свим кантонима. За разлику од бошњачких и хрватских представника у Српској, ретки су аутентични представници српског народа, посебно у федералним установама.
У Црној Гори српске странке чине петину владе. Србин је на челу Скупштине ове државе. Приметно је побољшање кад је реч о запошљавању Срба у установама државне управе и локалне самоуправе. Такође, постоји напредак кад је реч у равноправности Срба у просвети и култури, који је за сада симболичан. Захтев Срба да већински језик у држави српски постане службени, наишао је на кампању мржње велике већине политичких актера у Црној Гори. Хрватска и даље није испунила све одбредбе Ердутског споразума. СДСС је непрекидно, од доминантне већине Хрвата, виђена као реметилачки фактор. Напади на Србе су чести. Критике српске владе са разних страна су хроничне. Наставља се кампања затирања свега што је српско, на реду су, од државе спроведена, рушења српских гробова поред напуштених села и уклањање споменика посвећених Србима погинулим у ратовима.
На Косову УНМИК српски народ је лишен свих права. Под изговором борбе против српског тероризма инцидента у Бањској од пре две године Срби су гоњени и сегрегирани. Излазак српских политичара из установа омогућио је нови талас албанизације српских крајева Косова и Метохије. Велики број Срба се одселио. У албанским затворима, под сумњивим оптужбама за ратне злочине, заточено је педесеторо Срба. Напади на Србе су свакодневни. Функционере Србије затварају због става изреченог у говору. Чак и косовске-албанске установе признају да нису поштована законом предвиђена права српског народа на језик и писмо. Група криминалаца, већ месецима покушава да, уз помоћ косовских власти, преузме део имовине СПЦ и тиме направи преседан. У Словенији и Албанији српски народ и даље не ужива права националне мањине, а у Мађарској и Румунији Срба је преостало јако мало, али они данас уживају пуна уставна и законска права.
Званична Србија води активну политику према српском народу у региону. Та политика је посредна и незванична, често партијска, али питање је да ли са оваким притисцима Британије, Немачке и Сједињених Америчких Држава она уопште може бити у већој мери отворена и државна. Давања нису транспарентна, званично су нижа по глави становника него у државама са бројним заграничним становиштвом (Хрватској, Турској…).
Годишњи извештаји Напредног клуба о политичким правима српског народа у региону већ шест година заредом излазе у црним корицама.