Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Доласком на власт 2012. године истих људи који су већ били на власти 90-их деловало је, на први поглед, као да су они успешно исправили своје грешке из прошлости. Међутим, испоставило се да се уствари ради о једној кућици од чоколаде у којој се обесмишљавао политички и страначки живот у држави у којој је народ увијек више вољео харизматичне лидере него норме и који је више вјеровало у фасадни национализам и јагњеће бригаде него у озбиљност и дугорочност националне идеје очувања српског народа на просторима на којима је живио, на којима живи и на којима ће, надам се, и у будућности живјети.
Оно што је трагично са тренутном влашћу јесте то што је она успјела умногоме да уруши и демократска начела, али и да најважнија национална питања доведе на ниво таблоидног дјеловања, а не озбиљног и темељног промишљања и дјеловања. Један други, а заправо први Вучић који је познат као вођа буне уставобранитеља из 19. вијека је сушта супротност данашњег Вучића који се понаша као да устав уопште не постоји. Не само да се понаша као да устав не постоји већ се понаша као да је сами устав уткан у њему и да је заправо суштина правне државе оно што он одлучи у одређеном тренутку. Тома Вучић-Перишић (у народу познат као Господар Вучић) за вријеме Милоша Обреновића се подигао против његовог самовлашћа и успио у намјери да Милош Обреновић абдицира. Данас није питање да ли постоји самовлашће, које је оличено не толико у једној странци колико у једном човјеку, већ да ли постоји свијест у народу да се избори за демократске и за националне тековине. Јер не треба сметнути са ума и заборавити да је Кнежевина Србија донијела свој први устав (Сретењски устав) давне 1835. године и на тај начин обезбједила подјелу власти и ограничила владара односно онога ко се налазио на челу државе. Исто тако, не треба заборавити да су Карађорђеви устаници имали идеју потпуног ослобађања од османске власти. Данас подјела на извршну, законодавну и судску власт постоји, али нажалост не постоји међусобна контрола ових власти у смислу демократског и националног оснаживања институција, а самим тим и државе. Оне су, нажалост, више постале нијеми посматрачи друштвено-политичке реалности коју је наметнула тренутна власт у Србији, која је искључила и национално и демократско.
Искључивање осјећаја за национално се најбоље види на примјеру односа власти према Косову и Метохији гдје у самим преговорима између двије стране се сецесионистичка третира као равноправна која притом може да намеће своја решења преко посредника и гдје је прихваћен план који је у супротности са уставом Републике Србије. Искључивање демократског се, осим ужасног односа према свакој врсти критике макар и оне конструктивне, види и у односу према институцијама, законима које је ова власт донијела и уставу у ком су многи из данашње власти узели учешћа приликом његовог састављања. Апсолутизам који је постојао све до Француске буржоаске револуције није могао да познаје принципе демократичности јер је једноставно тај апсолутизам био дух и одраз тог времена. Данас је јасно да је демократија најмање лош систем уз наравно све своје мане које су евидентне. Јаке институције које ће знати и успијети да спроведу и заштите националне и демократске интересе у Србији ће успјети да зауставе ерозију друштвено-политичких прилика и самовољу било ког појединца који ће у будућности обављати било коју функцију, инокосну или колективну.
Исто тако се не смије заборавити да је српски народ током цијеле своје слободарске историје био кључан чинилац многих прилика на Балкану и да су се фундаментална национална питања често бранила и у ослободилачким ратовима. Најбољи примјер тога јесте ослобађање српског Косова и српске Метохије у Првом балканском рату. Тај рат, који је уз нажалост велике жртве извојеван, је Србију вратио у ред озбиљних држава у националном смислу. Мало је држава данас, макар у Европи, које се могу похвалити да имају простор или националну идеју довољно јаку као што Срби имају Косово и Метохију као водећи идеал свог националног опстанка. За Косово и Метохију се гинуло и за Косово и Метохију су се припремале многе генерације највећих српских интелектуалаца. Оно што је суштина правне државе у Србији јесте однос институција Републике Србије према Косову и Метохији. Република Србија у односу на Косово и Метохију има суспендовано вршење власти, закони Републике се не примјењују, устав као највиши правни акт се не примјењује, а што је најгоре од свега, сепаратистичке униформисане снаге примјењују законе сецесиониста од Лепосавића па све до Горе односно крајњег југа Косова и Метохије.
Република Србија ће у пуном капацитету бити и национална и демократска држава оног тренутка када буде била правна држава по свакој тачки свог устава. Доказ да постоје јаке институције јесте да саме институције знају своја законска ограничења и да поступају у складу са демократским принципима правне државе. Исто тако, доказ постојања јаких институција јесте да оне функционишу у име државе и народа који у њима живе, а не да су подређене било ком појединцу. Јер када је било која институција подређена неком појединцу који је искључио сваки осјећај за национално и демократско, држава и национално и демократски доживљава суноврат, а друштво постаје нестабилно.