Аутор: Тамара Максовић, студент
О факултетском образовању најчешће говоримо као о периоду интелектуалног развоја, стицања знања и припреме младих људи за професионални живот. Међутим, искуство студирања за многе није ограничено само на учење, испите и академске изазове. Иза затворених врата учионица и амфитеатара често постоји проблем о којем се недовољно говори – психолошко злостављање и понижавање студената од стране професора.
На готово сваком факултету постоји „тај један професор“ или „тај један испит“ од којег студенти стрепе. Годинама се међу генерацијама преносе приче о професорима код којих је готово немогуће положити испит, о вишесатним усменим испитивањима, понижавању студената пред колегама и критеријумима који се мењају у зависности од тренутка или особе која полаже. Наравно, сваки тежак испит и сваки строги професор не представљају аутоматски облик злостављања. Факултет подразумева високе стандарде, одговорност и озбиљан однос према знању. Проблем настаје онда када академски ауторитет престане да служи образовању, а постане средство демонстрације моћи.
Злостављање се може дефинисати као континуирано понашање којим се друга особа понижава, угрожава њено достојанство, нарушава психички интегритет или над њом успоставља однос доминације и контроле. У академском окружењу оно не мора изгледати као отворено насиље. Напротив, често се скрива иза ауторитета професора, „високих критеријума“ и реченице да студент једноставно „није довољно научио“. Међутим, постоје понашања која немају много везе са академском строгошћу. То су професори који без јасног образложења обарају студенте на испитима, постављају различите критеријуме за различите студенте, јавно их омаловажавају, вређају њихов изглед, интелигенцију или способности. То су вишесатна испитивања током којих се студент исцрпљује и понижава, питања која излазе далеко изван предвиђеног градива и ситуације у којима се испит претвара у демонстрацију професорове моћи.
Посебан проблем представља стварање атмосфере страха. Студент који годинама не успева да положи један предмет често не зна да ли је проблем у његовом знању или у систему оцењивања. Након више неуспешних излазака на испит, јавља се осећај немоћи, губитак самопоуздања и страх од самог професора. Када се читаве генерације студената жале на исте проблеме, када је пролазност на одређеном предмету константно минимална и када се међу студентима годинама преносе идентична искуства о нечијем понашању, тешко је све свести искључиво на недовољно знање студената. Ипак, највећи проблем настаје онда када студент покуша да се пожали. Однос између професора и студента сам по себи је неравноправан. Професор поседује институционални ауторитет, одлучује о оцени и академском напретку, док студент често зависи управо од особе на чије понашање жели да укаже – због чега многи ћуте.
Страх од последица није неоснован. Студенти се плаше да би жалба могла додатно угрозити њихов положај, продужити студирање или их означити као „проблематичне“. Чак и када постоје формални механизми за подношење притужби, поставља се питање колико студенти заиста верују да ће њихова пријава бити озбиљно размотрена. Често се ствара утисак да институције првенствено штите ауторитет професора, док се искуство студента посматра као субјективно незадовољство или покушај да се одговорност за неуспех пребаци на неког другог. Управо зато је неопходно направити јасну разлику између академске захтевности и злоупотребе ауторитета. Професор има право да постави високе стандарде. Има право да захтева знање и да обори студента који није савладао градиво. Али нема право да вређа, понижава, застрашује и користи своју позицију као средство психолошке доминације. Знање се не доказује тиме колико је студената професор оборио. Углед професора не би требало да се мери страхом који изазива код студената, већ квалитетом знања које успева да пренесе.
Факултети би због тога морали озбиљније да се баве овим проблемом. Потребни су транспарентнији критеријуми оцењивања, независни механизми за пријаву злостављања, заштита студената који подносе жалбе и озбиљнија контрола рада наставног особља. Јер професор није само особа која оцењује знање. Он има значајну улогу у професионалном и личном развоју младих људи. Академски ауторитет носи велику одговорност. А свака институција која годинама затвара очи пред понижавањем и злостављањем студената постаје део проблема. Можда је управо време да престанемо да романтизујемо „страшне професоре“ и „немогуће испите“. Није сваки страх од професора доказ његовог квалитета. Понекад је само доказ да је неко добио превише моћи, а премало одговорности.