Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Водећи просрпски политичари у Црној Гори који су се успјешно изборили против отворене политике ДПС-а која је прије свега била србофобна, постали су дио система у држави у којој и даље постоји отворена нетрпељивост према свему српском, Цркви, језику, писму и нацији.
Српски народ више као национална, а мање као политичка заједница у Црној Гори, наивно је вјеровао да ће енергијом са масовних ненасилних литија из 2019. и 2020. године успјети да врати Црну Гору на вриједности Његошевске Црне Горе. Ипак, национални лидери Срба, прије свих Андрија Мандић је знао да је то немогуће, али је из чисто политикантких разлога „пловио на таласима“ Срба који су искрено вјеровали у суштинске промјене. Прва Влада након тродеценијске власти ДПС-а и његових сателита је била апсолутно немоћна да уопште и покрене, а камоли доврши суштинске промјене система. Влада на чијем је челу био Здравко Кривокапић је имала озбиљну подршку народа иако је била сачињена од на први поглед нестраначких личности али, касније ће се испоставити, врло добро одабраних од стране делегације ЕУ у Црној Гори, амбасада САД-а и Велике Британије. Феудализовано устројена извршна власт након 30. августа у којој је свако добио нешто, Срби власт по дубини и рушење ДПС-а, дио друштва који баштини ЕУ и НАТО вриједности то да неће бити промијењен спољнополитички и унутарполитички курс, ДПС златну шансу слободе, а страни фактор утицај на формирање извршне власти. У таквом амбијенту, Влада на чијем је челу био Здравко Кривокапић није могла да опстане, а пресуда јој је била потписана смјеном министра правде, људских и мањинских права доктору Владимиру Лепосавићу.
Друга Влада након 30. августа на чијем челу је био Дритан Абазовић је била политичка влада у којој су своје позиције заузели политичари и лидери странака. У првом реду, лидери релативно просрпске СНП, екстремно црногорски настројени СДП, мањинске странке Бошњака, Албанаца и Хрвата који су били и остали вјерни ослонац у србофобној политици ДПС-а током њиховог заједничког владања. Та Влада је на велико изненађење и огорчење дијела друштва које је наклоњено идеји „Црна Гора без Српске православне цркве и Срба“, потписала дуго чекани Темељни уговор између Српске православне цркве и државе Црне Горе. Недуго након тог чина, екстремни СДП и представник хрватске националне мањине су напустили извршну власт. У том периоду институционалне нестабилности и све извјеснијих избора, профилисао се један политички покрет који ће ионако слаб страначки поредак у Црној Гори учинити бесмисленим. Улазак ПЕС-а на политичку сцену Црне Горе је означио крај једног страначко-политичког раздобља. На челу ПЕС-а су била два, у том тренутку подједнако јака човјека, Милојко Спајић и Јаков Милатовић, који су били министри у првој влади након ДПС-а. Њихов политички програм је одступао од националних тема и био је фокусиран на, како је то тада изгледало, бољи живот грађана кроз веће плате и пензије, као и седмочасовно радно вријеме. Акроним ПЕС означава Покрет Европа Сад, многи мисле да се то односи на економски и социјални програм чији су аутори Спајић и Милатовић, али иза тог „Европа Сад“ стоји не само отворена приврженост Европској Унији већ и идејама и интересима политичког Запада. Иако су многи Срби прихватили идеје ПЕС-а, руководећа структура тог покрета је политички и персонално најближа наводно пораженом ДПС-у.
Након ванредних парламентарних избора 2023. године ПЕС је са својих 26% освојених гласова стекао могућност да креира политику као водећи стуб извршне власти. Политичке позиције су подијељене не само током изгласавања нове владе већ и приликом једне реконструкције у којој су политичке позиције у влади добили и представници просрпске коалиције „За будућност Црне Горе“. Ипак, прије саме реконструкције догодило се нешто што објективни и свјесни познаваоци ситуације у Црној Гори дуго већ знају. Представник Црне Горе у ГСУН је гласао за резолуцију о наводном злочину геноцида у Сребреници. Милојко Спајић који је већ тада премијер владе је убјеђивао српски народ у Црној Гори о некаква два амандмана којима ће се гарантовати опстанак Дејтонског мировног споразума и којим је кривица индивидуализована. Ипак, ниједан од та два амандмана нису прихваћена у Генералној скупштини. Упркос гласању за резолуцију о наводном злочину геноцида, влада на чијем челу се налази Милојко Спајић је опстала. Поразна чињеница је да је та отворено антисрпска влада опстала уз подршку просрпских странака, прије свега Нове српске демократије Андрије Мандића који се налази на челу Скупштине Црне Горе. Други велики гријех те владе, а прије свега њеног предсједника Милојка Спајића, јесте изјава „Једини прави побједник пописа је европска и грађанска Црна Гора“. Та изјава значи да без обзира на то што је до сада на два пописа становништва утврђено да српским језиком говори највећи број грађана, српски језик неће добити равноправан статус са црногорским језиком који је други по заступљености. Упркос очигледном рату који Милојко Спајић води против српског народа уз претходне налоге из сједишта ЕУ и других западних центара моћи, пронашао је националне лидере српског народа који неће „таласати“ јер је њихова сарадња „купљена“ функцијама и то прије свега вишедеценијског „лидера“ Срба, Андрије Мандића.
Лојалност коју изражава већина политичких представника Срба не само ПЕС-у којем је страни фактор додијелио улогу новог ДПС-а јер је постојећем истекао рок трајања, већ и лојалност ЕУ интеграцијама, још чвршћој и снажнијој улози Црне Горе у оквиру НАТО пакта, све те информације нису довољно заступљене међу Србима као националној заједници. Ако се и догоди неслагање са политиком наводних политичких представника Срба, то незадовољство се врло брзо угаси јефтиним и политикантским паролама „Зар ви хоћете да се врати ДПС и да нас протјера са кућног прага“ или „Сада смо власт, ми бринемо о нашем народу“. Српска национална заједница која је зависно од догађаја и одлучујући и маргинални политички фактор, прихвата све оно што јој се намеће јер и даље живи у мислима да ће се ДПС вратити на власт. Ипак, Срби нису свјесни да је перфиднији ПЕС заправо ДПС 2.0 ког је створио спољни фактор како српски народ од Црне Горе не би створио трећу српску државу на Балкану. Слање војника као инструктора на украјинско ратиште које су у довољној мјери подржали посланици Нове српске демократије, непријатно и непристојно приближавање водећим западним дипломатама, трговина националним тежњама српског народа о равноправности језика и народне тробојке са тренутним службеним језиком и државном заставом, задржавање на власти оних који понижавају српски народ… Све су то поступци до којих се долази свјесним и жељеним чињењем не како би Србима као националној заједници било боље, већ како би појединци задржали функције.
Феудализација политичког живота је укоријењена што се најбоље види кроз то да су сви представници Срба, Албанаца, Бошњака и Црногораца добили могућност да одлазе у Поточаре, да честитају независност Косова, да чувају идеју независне Црне Горе, да формално честитају Дан Републике Српске. Све то могу да мисле, говоре и раде али морају бити лојални ПЕС-у као водећем политичком фактору и стубу власти. Ипак, представници Срба су се показали као најлојалнији партнер, а заузврат су добили много мање доброг у односу на све остале. Са таквим „националним лидерима“ који су само једна економско интересна групација која је преко ноћи постала еврофанатична и која ће се одрећи националних интереса зарад ипак пролазних функција, српски народ нема будућност како на дужи, тако и на краћи рок.