Аутсајдер – Пут Доналда Трампа до Беле куће

Аутор: Борис Поседи, студент

„Амерички сан је мртав, али ако ја постанем председник вратићу га већим, јачим и бољим него икада раније. Учинићемо Америку поново великом!“ речи су Доналда Трампа на његовом објављивању кандидатуре за председника 2015. године. Ове поруке постаће синоним његове кампање која ће довести до најнеочекиваније победе у историји председничких избора у Америци. С обзиром да су нови избори пред нама, овде ћу презентовати историјску анализу Трампове победе из 2016. године.

Председнички избори у Америци одржани 08. новембра 2016. године били су 55. у низу и одржали су се након два везана мандата председника Барака Обаме. Његови резулати, иако то мејнстрим медији нису тако представљали, нису били значајни. Економија је била релативно стабилна, али не већински његовом заслугом већ због снаге саме америчке економије. Последице велике економске кризе из 2008. године изазване пуцањем тржишта некретнина, и даље су се осећале. Неједнакост у примањима је расла, али је незапосленост била ниска тако да је постојала одређена стабилност привреде. „Обамакер“ није донео универзалну здравствену негу у потпуности, а изискивао је све више новца америчких пореских обвезника. У спољној политици ствари нису стајале добро. Обама је повлачио трупе са Блиског истока, али је појачавао ваздушне нападе на циљеве у Ираку. То је лако отворило пут за нове ектремистичке и фундаменталистичке групе у региону. Тако је настала Исламска држава Ирака и Леванта, огранак Ал-Каиде која наоружана америчким оружијем, заузима велике територије у Ираку и Сирији. Почиње велики мигрантски салдо ка Европи што доводи до кризе у Еврозони 2015. године. Такође, у Европи и Америци долази до новог таласа терористичких напада коју организује ова организација. Све ово доводи до појаве Доналда Трампа, неуобичајеног и екцентричног кандидата без икаквог ранијег искуства у политици, који упркос свим потцењивањима на тим изборима 2016. године постаје најмоћнији човек на планети. У неколико поглавља описаћу Трампов пут до Беле куће, као и конкретно најважније тачке на том путу.

Трампова биографија. Доналд Трамп је њујоршки бизнисмен и ТВ ријалити звезда. Долази из имућне породице пореклом из Немачке и Шкотске. Бави се, пре свега улагањем у некретнине и хотелијерством. Такође поседује и казина, одмаралишта и многобројне голф терене. Што се тиче политичке каријере, иако се никада није бавио интезивно политиком, увек је „флертовао“ са идејом да постане председник САД-а. Осамдестих је подржавао републиканца, наводно је хтео да буде потпредседник Џорџу Бушу старијем. Деведестих година 20. века је прво подржавао Роса Пероа као трећег кандидата на изборима између Џорџа Буша старијег и Била Клинтона, да би касније отворено подржавао политику Била Клинтона. На почетку новог миленијума Трамп почиње да усваја конзервативне погледе на свет. У Републиканску странку коначно се учлањује 2009. године. Донирао је 2008. године републиканском кандидату за председника Џону Мекејну милион долара за кампању. Такође, почео је да кокетира са бројним „теоријама завере“. Тако је био један од најгласнијих људи који је изражавао сумњу у то да тадашњи председник Барак Обама уствари није рођен у Америци, него у Кенији. Такође је износио сумње у то да поједине вакцине изазивају аутизам. Године 2012. спекулисало се да ће ући у трку за председника, и сам је говорио: „Ако се будем кандидовао и ако будем победио, ова држава ће поново бити поштована!“. Ипак он тада није ушао у изборну трку, већ је подржао Мита Ромнија.

Унутарстраначки избори. Да би постао кандидат за председника морао је прво да победи своје противкандидате на унутарстраначким изборима у Републиканској странци. Ти избори 2016. године у Републиканској странци су били једни од најзанимљивијих, јер је постајало много звучних кандидата. Фаворит је у први мах био Џеб Буш, бивши гувернер Флориде, и брат, односно син, два америчка председника. Затим су се као фаворити истицали и сенатор из Тексаса Тед Круз, неурохирург Бен Карсон, сенатор са Флориде Марко Рубио, као и гувернер Охаја Џон Кејсик. Иако су неокозервативци имали већину у странци, нису стали иза једног кандидата што је помогло Трампу да са својом несвакидашњом и понекад опскурном реториком освоји номинацију. Називао је Круза „Лажов Тед“, Рубија „Малени Марко“, док је за Буша иронично говорио да је „Веома жилав човек, веома!“. Ускоро су се сви кандидати ујединили против Трампа, али он је једноставно био свој и тако задобијао све већу популарност и однео на крају победу. У Демократској странци, тадашњи државни секретар Хилари Клинтон, иначе супруга бившег председника Била Клинтона, била је виђена још раније као једини озбиљан кандидат, али је у трку улетео, исто неочкивано, прогресивни сенатор из Вермонта Берни Сандерс. Иза Хилари је стао готово цео врх странке, али ју је Сандерс озбиљно намучио чиме је цео изборни процес унутар Демократске странке додатно пролонгиран на штету саме Хилари Клинтон.

Трампов вредносни компас. Доналд Трамп је направио отклон од тадашњег мејстрима и неоконзервативизма који је владао у Републикаској странци. Он припада такозваном алтернативном крилу или алтернативној десници. Присталице овог правца сматрају да су неоконзервативци превише либерални и да их занимају већином економска питања. Такође су индиферентни на тему миграција, раслојавања и постмодерних танденција у друштву. Трамп се у кампањи залагао за смањивање пореза, изгадњу нове инфраструктуре као и за заштиту америчке домаће привреде. Критикаовао је процес глобализације у којем су милиони Американаца изгубили послове у многим индустријама, поготово у појасу око Великих језера. Сматрао је да је глобализација допринела расту Кине. Залагао се за енегетску независност и дерегулацију. Што се спољне полтике тиче, залагао се за заоштравање односа са Кином. Преиспитивао је улогу НАТО-а и америчку позицију у том савезу. Није видео Русију као перманентну претњу Америци, већ као потенцијалног савезника у борби против тероризма. Многи аналитичари су видели Доналда Трампа као изолационсту.

Година успона популизма. Због већ поменутих разлога као што су тероризам, имиграције и раслојавње друштва долази до успона нових десних покрета на Западу. На том таласу долази до Брегзита, односно изласка Велике Британије из Европске уније, као и до појаве Доналда Трампа. Његова реторика јесте била релативно популистичка. Представљао се као „Месија“ који може Америци преко ноћи да врати стари сјај и да се ратосиља „ненародне“ елите у Вашингтону. Тајминг ових избора је ишао савршено на руку Трампу. После партијских конвенција, скоро сва истраживања јавног мњења предвиђала су убедљиву победу Хилари Клинтон, вероватно најубедљивију од Реганове победе из 1984. године. На дебатама Доналд Трамп је наставио са њему својственом и несвакидашњом реториком. То му је донело пуно присталица и то нарочито у провинцији, односно руралним и полуруралним деловима земље. Једна од легендарнијих његових изјава била је када је Хилари Клинтон рекла како је добро што неко са Трамповим темпераментом није задужен за спровођење закона у Америци, на шта је он одговорио „Зато што би завршила у затвору.“

Трамп је нападао Клинтонову због афере са мејловима, контраверзе везане за њену фондацију, као и за генерално припадање „дубокој држави“, односно естаблишменту. Клинтонова је нападала Трампа због његовог темперамента и потенцијалне опасности која би настала ако би он дошао на власт. Хилари Клинтон је била прва жена кандидат у историји Сједињених Држава и предпостављала је да ће самим тиме велики број жена гласати за њу. Медијска утакмица није била ни изблиза поштена јер су медији упадљиво фаворизовали Клинтонову. Прво су се исмејавали самом Трамповом појавом, али када су видели да му подршка не јењава, кренули су са отвореним нападима. Трамп је за Си-Ен-Ен говорио да су лажне вести, док је Хилари прикупила значајно већа средства за кампању у односу на Трампа и то од најважнијих привредних субјеката у Америци. Медији блиски демократама промовисали су причу да су Руси умешани у аферу око мејлова и да они уствари желе победу Доналда Трампа, што је чиста идиотарија. Подршка Клинтоновој се све више смањивала све до самог изборног дана. Када је Трамп проглашен за победника на Флориди и у Северној Каролини, шансе да добије изборе су му рапидно порасле. Међутим, тек у среду ујутру већина Американаца је схватила шта се заправо десило. Доналд Трамп је постао 45. председник Сједињених Држава. Упркос свим истраживањима и медијима, као и без подршке озбиљних чиниоца из врха Републиканске странке успео је да постане председник Америке. Аутсајдер је победио, историја је исписана. Да ли може да се понови Трамп Америци? Сазнаћемо 05. новембра…