Религија има различите приступе према уметности који варирају од верске традиције и од културе људске заједнице. Постоје мотиви који су заједнички појединим религијама, као и мишљења према уметности која су идентична. Религије уметност повезују са духовношћу и користе је како би приближили божанство људима.
Многе религије, попут будизма, уметност користе као средство којим се изражава поштовање према Богу, а у Хришћанству је присутно иконописање које игра кључну улогу док фреске, иконе и остала дела помажу верницима да се повежу са вером и да своје мисли усмере само ка њима. Са друге стране, ислам забрањује приказивање божијих ликова и они акценат стављају на калиграфију, геометријске облике и арабеске. Када говоримо о уметности из религијске перспективе, увек постоје одређени етички оквири који су стриктни и морају се поштовати. Уметност која изражава богохуљење, насиље, нагост и неморалност није прихватљива.
Већина религијских традиција сматра да је уметност пут ка личном духовном просветљењу. Неке религије, поред слика, у својим оквирима имају плесове и музику. Религија види уметност као средство за изражавање духовног, а уметник је виђен као делатник који то спроводи и радом доноси разумевање духовног у људски свет.
Како бисмо ову тему обрадили на адекватан начин контактирали смо дипломираног теолога Н.Д. (25) који се тренутно налази на мастер студијама на Теолошком факултету у оквиру Аристотеловог Универзитета у Солуну који је имао да нам каже следећих неколико ствари на тему о којој данас говоримо: „Усредсредићу се на монотеистичке религије, првенствено на Хришћанство које је мени најближе, а потом и на остале. Најпре можемо говорити о Старом Завету као уводној књизи која представља заједнички корен данашњих монотеистичких религија, а то су Јудаизам, Хришћанство и Ислам. Иако број књига Старог Завета варира од религије до религије, његова суштина се своди на то да се по први пут кристалише монотеизам као нешто јединствено и до тада незапажено у историји човечанства. У монотеистичким религијама се на различите начине приступа уметности. Ако се усредсредимо на Хришћанство, а најпре на саме новозаветне списе, може се уочити да језик Новог Завета није свакодневни језик и да писци ових књига позивају читаоце на неко саучествовање у реалности Цркве и новог живота који је донео Христос.“
Наш саговорник даље наставља да објашњава како се свете књиге као што су Библија и Куран могу посматрати као надахнута уметничка дела. „Инспирација је неопходна за настанак дела, а сама реч потиче од латинског in + spiro што значи удахнути. Дакле, означава надахнуће које не може тек тако ниоткуда доћи, већ долази, барем за Хришћане од Духа Светога. Инспирација је неодвојива компонента јер без ње нема уметничког дела. У 4. веку Свети Оци уводе нови ниво изражавања Хришћанске вере те описују Бога као Песника како би избегли дотадашње појмове (Демијург – обичан Створитељ). Он је као Стваралац заправо Песник, те Свети Оци говоре да Бог ствара из надахнућа и из саме љубави, те тако можемо рећи да уметник не ствара дело из морања или обавезе него зато што је инспирисан. Бог у својој слободи као стваралац јесте песник, а песништво као такво је лепота изражавања. Барем у хришћанству, можемо одмах да установимо да Цркви није стран уметнички изражај ни уметник као такав. У самом Јеванђељу читамо када апостоли описују свој однос са Христом, говоре како је он „отпојао хвалу“ што значи да су певали. Ово можемо посматрати из уметничке позиције, певање како овде тако и у Јудаизму, али и у другим религијама, се сматра као изражај за посебне прилике, не свакодневан.“
„У Римокатоличкој цркви можемо приметити да се за службу користе инструменти где су најчешће заступљене оргуље и не треба изгубити из вида да су сви велики композитори класичне музике своје композиције писали за мисе и остала богослужења. Кроз овај преглед видимо да је уметност на првом месту у Хришћанској Цркви, као начин изражавања вере. У Исламу није дозвољено сликање ликова те они имају приказе розета, орнамената, цвећа и исписане стихове из Курана, али то не значи да су против уметности. Што се тиче визуелних уметности, оне су заступљене и уз помоћ њих изражава се вера, а прву икону (као уметничко, али и духовно дело) црта Св. Апостол Лука. Вера може да се изрази на многе начине, а уметнички начин је један од првих и најзаступљенијих. Сматрам да уметник, односно уметност не може бити одређена потпуно разумом. У неком степену јесте, али она те оквире мора да превазилази. Неретко религија и уметност иду заједно јер нема религије без уметности нити обратно. Немогуће је повући тачну границу између уметничког и религијског изражаја јер се међусобно прожимају. Храм је најбољи пример прожимања религије и уметности, када видимо храмове, запажамо да су грађени превасходно зарад богослужења, али они су истовремено и уметничка дела.“, објашњава млади теолог.
„Религија и уметност су две димензије, два односа према животу, два начина сагледавања која се непрестано сустижу. Осврнувши се на савремено доба, религије се користе и филмом како би изразиле своју веру, али и као још једна стаза да се човеку на што пријемчивији начин приближи вера као искуство жовота. Ако бисмо поставили питање да ли постоји религијско искуство које није уметничко или обратно, тврдио бих да не постоји. Бог позива човека на стварање, а човек који ствара наликује Богу. Човеку је дато да из своје слободе ствара и да ствара заједно са Богом те је човек тиме призван да буде уметник.“, закључује наш саговорник