ЗСО дилема

Када су представници, и даље актуелне, власти 2013. године потписали Бриселски споразум, представили су то као велики успех, велику победу српске стране у немогућим условима. Реалност је на нашу жалост била другачија. Бриселским споразумом предате су скоро све српске институције, правосуђе, полиција, телекомуникације и енергетика. Чак и преостала цивилна заштита, веома добро организована, предата је неколико година касније. О тзв. граници да не причам.

У годинама након Брисела, постао је манир да представници власти, сваки пут корак по корак, предају и оно мало српског што је на Косову преостало. На крају смо дошли до тога да се граде војно полицијске базе на северу Косова, да су практично признате тзв. Косовске безбедоносне снаге, другим речима албанска војска и да полиција и РОСУ по северу вршљају како год хоће. Данас је од српских институција на Косову и Метохији остало само здравство и школство. И ту долазимо до онога што је представљено као највећи успех бриселских преговора, до Заједнице српских општина. Скоро пуних десет година једино на шта се обавезала Приштина, није испуњено. Они који су били гарант споразума нису вршили притисак и увек су били пуни разумевања за бригу Албанаца да ЗСО не постане Република Српска.

Поставља се питање шта стварно представља ЗСО? Специјални саветник Стејт департмента Дерек Шоле је јасно рекао и за њега је ЗСО ништа. Једно велико ништа. Детаљи ЗСО се морају изгланцати кроз дијалог, каже он али аранжман не би личио на Републику Српску. Више би личио на аранжман који би по тзв. уставу Косова отео од Србије и последње институције, школство и здравство. За Шолеа Устав Србије не постоји, чедо које су направили мора се помагати увек без обзира на кршење свих норми међународног права.

Можемо дакле закључити да ће ЗСО заиста бити формиран али управо онако како Албанци желе, као и да ће наши представници власти на то пристати као што су пристали на сваки предлог до сада. И наравно, приказаће то као још један фантастичан резултат у немогућим условима, а у реалности наша највећа победа у Бриселском споразуму биће последњи ексер укуцан у ковчег зван српске институције на Косову и Метохији.

Однос запада према Србији видели смо у последњих 30 година и он се не мења. Увек притисци док се не испуни тражено, а онда опет притисци. Нема више штапа и шаргарепе, остао је само штап којим бију све јаче. А кад испуните, траже још и још, све док Србија не престане да постоји јер им је то по вољи. Управо због тога ЗСО мора бити наша црвена линија јер кад се заврши прича о ЗСО, присуствоваћемо последњем чину пузајућег признавања Косова које је на делу од 2008. године. Преостаје онда још „свеобухватни споразум“ којим ће Косово добити столицу у Уједињеним нацијама. А након тога…..? Па наравно, нови захтеви.