Аутор: Филип Калмаревић, новинар
Последњих десет година присутан је значајан степен радикализације онога што се може назвати „прогресивном левицом“ свуда у свету. Иако ће покушати да вас убеде у супротно користећи доказано лажне и манипулативне статистике о томе како је десница уствари та која је постала екстремна и радикална последњих година, чињенице ипак показују потпуно другачију слику.
Након убиства политичког активисте и блиског савезника америчког председника Чарлија Кирка на површину су испливали најодвратнији и најболеснији слојеви нашег друштва. Док стотине милиона широм света тугују за Чарлијем и саосећају се са његовом породицом, у Америци, Европи, али и Србији, врло гласна издоктринирана и радикализована мањина се труди да на сваки могући начин умањи његову улогу и допринос у ширењу Хришћанства и конзервативних политичких идеја код младих. Његов утицај на младе допирао је далеко изван граница Сједињених Држава, што се сада види боље него икада раније јер су у данима после његовог убиства на улицама Уједињеног Краљевства, Јужне Кореје, Јапана, Канаде, Аустралије и многих других држава људи носили слике са његовим ликом и одавали му почаст.
Са друге стране, они људи који стоје иза политичке и медијске двадесетчетворочасовне демонизације деснице и свих њених присталица су са осмехом испратили овај догађај. Из њихове перспективе, он је заслужио да буде хладнокрвно убијен пред својом породицом због својих политичких ставова и зато је „морално исправно“ славити или релативизовати његово убиство. Реалност је да је Чарли био врло умерен у свом приступу, али идеолошки јако утемељена личност због чега су га мрзели јер је логиком и здравим разумом успевао да промени мишљења многих људи и преведе их на своју страну. Оно што их је нарочито фрустрирало јесте чињеница да је без формалног високог образовања био вишеструко више начитан и образован у пољима као што су филозофија, економија и религија од њих самих. Међутим, главна превара политичке и медијске левичарске елите лежи у томе да вас убеди да су сви који су десно од Стаљина, Тита и Маоа уствари екстремни десничари, фашисти и нацисти и да је њихова позиција једина друштвено легитимна и прихватљива.
Коначно морамо да се освестимо и схватимо да је дуги марш левице кроз институције започет шездесетих година на западу и четрдесетих година на нашим просторима корен из којег потиче данашња универзитетска, политичка и медијска левичарска инфраструктура. Српска напредна странка баштини комунистичке тековине као што су једнопартизам, медијска цензура, партијска економија и национална разградња државе иако се за све то време народу представља као странка десног центра. Њихови најљући „противници“ на универзитету, медијима, али и у појединим опозиционим политичким странкама су носиоци анархистичких радикално левих тековина које су још више деструктивне по демократски поредак, медијски плурализам, економију и националне интересе Србије, иако то тако на први поглед не делује због растуће друштвене поларизације између ова два у суштини анационална и антидемократска политичка блока.
Аутентична десница мора да буде истрајна, принципијелна и фокусирана у свом деловању јер у супротном нећемо више имати ни државу. То практично значи да десница дугорочно гледано треба да ради на томе да обезбеди парламентарну већину довољно велику да сама може да формира власт, након чега мора бити одлучна и темељна у свом деловању како би се обрачунала са комунистичким и анархо-левичарским елементима у нашој држави. Ове идеологије нису ништа мање деструктивне или опасне од нацизма и фашизма, међутим оне очигледно нису на прави начин остракизоване због чега оне данас цветају на нашим универзитетима, политичким странкама и медијима.