Први део: Модели друштвене стварности – Темељне правне конструкције

Оно што су нам рекли о друштвеној парадигми: Према либералном учењу, које је вековима пре француске буржоаске револуције рођено у књигама поитичких филозофа, капитализам је економски систем у коме право својине на средствима за производњу припада грађанима и правним лицима чији су власници грађани.

У овом систему производња и расподела произведених добара одвијају се према „законима слободног тржишта“. Основни циљ овог система јесте профит. Остваривање профита није ништа лоше из аспекта развојних могућности система. Напротив, према либералима, жеља за профитом покреће читав систем тако да је похлепа позитивна ствар и покретачка сила економског система. Овакав економски систем омогућава равномеран развој свих области друштвене стварности од правног система и владавине права до културног система једног друштва.

Оно што нам нису рекли о друштвеним парадигмама: Од формирања првих полиса до данашњих модерних држава свуда су, без изузетка, државне власти радиле под диктатом олигархија у чијим рукама је био претежни капитал читаве планете. Олигархија је синергијска симбиоза политичке и економске елите из које се рађају заједнички интереси који се остварују углавном формирањем правних правила и њиховом применом. Олигархија представља спајање две врсте моћи. Прва је моћ политичког одлучивања која у коначници води до формирања правних правила и њихове имплементације, а друга је моћ која произилази из акумулираног капитала коју можемо назвати и финансијском моћи, али ћемо јој у овој књизи дати старомодни називе па ћемо финансијске владаре назвати капиталистима а њихову моћ да диктирају садржину правних правила која уређују наше животе назваћемо диктатуром капитала. Оно што се родило спајањем ове две моћи влада људским друштвом од настанка првих градова-држава до момента писања ове књиге, са једним одступањем који се догодио са прелаза из шестог у пети век пре нове ере у античкој Грчкој.

Са настанком првих полиса настаје и државна власт која, најпре, функционише као монопол „голе“ силе на одређеној територији да би, временом, себи додала легитимитет прописивањем правних правила која се односе на све поданике који се затекну на територији коју контролише ова сила. Ово значи да државе нису голи монополи силе као што су наоружане банде. Свака држава оригинарно настаје када једна наоружана банда постане предоминантна на одређеној територији, али то је само почетак генезе државе. Следећи корак јесте додавање легитимитета голој сили прописивањем општих правних правила која се односе на све грађане територије над којом оружана банда има контролу. Од момента рађања правних правила монопол силе који оружано контролише одређену територију и њене становнике више није оружана банда него оружана сила. Следећи корак ка израстању оружане силе у државу јесте постављање конзистентног система идеја из којих ће се рађати правна правила које оружана сила прописује. Реч је о стварању зачетака политичких идеологија. Из учења политичких и правних филозофа деривативним путем се излучује правно правило које суштински по логици ствари мора да прати основно учење политичке идеологије. На овај начин почиње вишевековна генеза теоријских конструкција од којих је модел друштвене стварности саткан. У корену ових правних правила свуда и без изузетка одувек су стајали интереси крупног капитала. Другим речима, од зачетка цивилизације интерес капиталиста је морао да буде изнад законодавца, а поданици су морали да буду под законом. Овакво стање се није променило до данас.

Монополи силе који рађају правна правила не би могли да буду дуговечни када не би били уклопљени у ширу парадигму коју у овој књизи називамо моделом друштвене стварности. Реч је о уклопљеним теоријским и правним конструкцијама које ствара предоминантна политичка идеологија у њеној симбиози са начином производње у коме настаје. Свака политичка идеологија се обликује кроз борбу са конкурентским идеологијама и с обзиром да је природа овог сукоба таква да доводи до крајњих консеквенци, на крају ове борбе остаје само једна политичка идеологија која има потенцијал да ствара модел друштвене стварности. Ова борба се у потпуности остварује у субјективној форми односно кроз развој идеја изражених у филозофским књигама. Другим речима, основне политичке конструкције настају у књигама филозофа, у њима се развијају и мењају, доживљавају метаморфозе, сукобљавају се са противречним идејама, па се из ове борбе, након дугог временског периода, рађа победник који поданицима диктира интерес капитала и захтева од њих слепо веровање у ове конструкције. На овој тачки субјективна форма је спремна да пређе у своју објективну форму, а то се дешава када се предоминантна идеологија инкорпорира у правни систем кроз потписивање и ратификацију међународних уговора као и кроз доношење устава, закона и подзаконских аката.

Монополи силе сами по себи не би били довољно снажни да се дуже време одрже и човеку одузму природну слободу и праву једнакост да нема модела друштвених стварности који функционишу као фабрике пропаганде оличене у теоријским и правним конструкцијама. Тако је наш модел друштвене стварности, до данас, произвео веома допадљиве, али суштински нетачне конструкције као што су: народна сувереност, демократија, корпорацијска својина над производним средствима, општи и непосредни избори за легислативу и егзекутиву, владавина права, глобализација, слободно тржиште, неповредивост људских права и слобода, теорија природних права, идеје политичке коректности, независности судства, постидеолошког друштва, секуларне државе, краја историјског тока и слично. Ови појмови у себи садрже идеје које су човечанство неколико пута уводиле у велику друштвену неједнакост, а то нам се догађа и почетком 21. века. Међутим, можда и највећи проблем настаје из чињенице да либерализам из одређених појмова, који су рођени још у античко време, протерује оригиналну садржину и у њих уводи нови садржај који се уклапа у интерес крупног капитала. Тако настаје нова садржина унутар старог појма као што је појам демократије. Садржина појма „демократија“ се у либералном капитализму у потпуности разликује од античког схватања тог појма. У атинском полису и полисима који су били под гравитационим утицајем моћне Атине законе су доносили сви слободни грађани. У либералном капитализму законе доносе политичке елите под диктатом крупног капитала. Ова разлика није мала нити је безазлена. Протеривати идеју непосредног одлучивања из појма демократије јесте највећа подвала политичког либерализма и једна од најснажнијих полуга моћи које поседује капитализам.

Подразумева се да су и ранији модели стварности производили конструкције других назива и различитих садржина али увек на исти начин и са истим циљем. Са циљем да се друштвена парадигма устоличи на пиједесталу историје. Ове конструкције постају највише друштвене вредности које правна правила треба да штите. Монопол силе је увек спреман да обезбеди поштовање таквих правних правила. У току овог процеса формирања модела стварности човек губи природну слободу и праву једнакост у замену за „грађанску“ слободу и „правну“ једнакост. На крају овог пута човек постаје поданик а са пута не покушава да скрене јер је исход таквог скретања неизвестан и могао би да означи цивилизацијски крај.

Кроз читав историјски ток, из аспекта нашег модела друштвене стварности који називамо либерални капитализам, препознајемо само три начина производње и расподеле добара у којима су се развијале основне поставке правних система. Историјски посматрано, ови начини производње подељени су на период старог века или антике, период средњег века и савремено доба.

Први историјски период карактерисао је робовласнички привредни модел у коме је роб средство за производњу над којим појединац или колектив има право својине са свим овлашћењима које право својине обухвата. Садржина права својине састојала се од три компоненте: усус, фруктус и абусус. Овлашћење усус је подразумевало редовну употребу ствари; овлашћење фруктус је обухватало право убирања природних и цивилних плодова од ствари као што су закупнине и камата; док је абусус појам који је означавао овлашћење титулара права својине да са стварима располаже на најшири могући начин све до злоупотребе што је подразумевало да ствар може да отуђи другом лицу или да исту уништи према сопственој вољи. Сва три овлашћења чинила су право својине схваћено у моделима стварности који су формирани у периоду робовласничког начина производње. Једно лице је могло имати сва три овлашћења, а могло се десити и да сва три овлашћења у својој укупности буду подељена између више лица – сувласника. Међутим, уколико би једно од ова три овлашћења недостајало није се могло говорити о праву својине већ о правима која су по својој садржини знатно ужа. У једном делу античког света титулари овог права су били претежно појединци док је у другом делу, тада познатог, света титулар права својине на средствима за производњу био искључиво колектив односно држава или град-држава (полис).

Други историјски период рађања модела друштвене стварности везује се уз феудални производни оквир у коме су средства за рад још увек примитивна док су предмети рада претежно обрадива земљишта на којима право својине нема онај ко земљу и обрађује већ је својина сложенији правни институт у односу на античко поимање садржине права својине. Овлашћења која право својине на средствима за производњу подразумева подељена су и по својој садржини, али и по својим титуларима. Ово је нужна последица чињенице да у феудалној Европи легитимитет монарху долази одозго па он има својину над свом земљом коју потом, вољом богова, дели највишем друштвеном слоју-феудалцима.

На овом примеру се види како основе политичке идеологије ударају темеље правног система. Када основни правни институти као што је право својине над средствима за производњу бивају теоријски заокружени стварају се услови за производњу даљих политичких конструкција. Када систем заштити власника средстава за производњу следећи циљ мора бити производња великог броја међусобно уклопивих опсена којима се обезбеђује дуговечност једне друштвене парадигме. Феудалци су у овом моделу стварности најближи власнику средстава за производњу гледано из аспекта садашњег модела стварности. У пракси су се феудалци остваривали као власници обрадивих пољопривредних земљишта док су земљорадници били, слично данашњим радницима, само радна снага, али не и средство за производњу. Овако сложен правни институт својине настао је најпре у Енглеској, а потом се услед историјских околности и колонизације раширио по читавој планети и постао основ за правни систем који данас познајемо као англосаксонско право. У овом правном моделу право својине подразумева различита овлашћења која су подељена различитим титуларима и сви се они називају власницима ствари односно средстава за производњу.

Савремено доба подразумева капиталистичке производне односе код којих су темељни правни институти по својој садржини као и према својој примени у пракси постављени на начин да штите приватни капитал односно власништво капиталиста над модерним производним средствима. Ово власништво у каснијим фазама либералног капитализма укључује груписање више капиталиста кроз разне облике привредног удруживања као што су акционарска друштва или друштва са ограниченом одговорношћу. Ово значи да сав или готово сав капитал једног система бива груписан у велике корпорације, а да је предузетнички облик привређивања заправо само прелазни облик кретања и груписања капитала у крупни капитал. На крају овога процеса капитал је потпуно заштићен, а човек потпуно развлашћен. У јединственом правном оквиру који је посредством глобализације створен међународним уговорима капитал постаје човекова нова религија.