Аутор: Филип Калмаревић, новинар
Пре мање од месец дана одржани су локални избори у Косјерићу и Зајечару где је опозиција, упркос свим могућим притисцима, остварила одличне резултате. Иако су забележене бројне неправилности, као и притисци на бираче током изборне кампање, али и на сам изборни дан, овај резултат показује да опозиција засигурно има капацитете да победи или буде компетитивна у више од две трећине општина и градова у Србији.
Непосредно након ових избора био сам позван од стране локалне групе активиста опозиције да дођем у Пећинце и разговарам са људима о тренутној политичкој ситуацији у земљи. Велики део разговора посветили смо анализи недавно одржаних локалних избора који представљају модел како би опозиција у будућности требало да се организује и води кампању. Оба модела организовања која смо видели у Косјерићу и Зајечару су се показала као успешни и да је у марту месецу постојао заједнички народни фронт за постизање бољих изборних услова, опозиција би сасвим сигурно победила. Оба модела организовања, односно једна листа (Косјерић) и две листе опозиције (Зајечар), имају своје објективне предности и мане. Предност ипак дајем организовању у две листе јер се тиме ефективно неутралишу и остављају испод цензуса листе лажне деснице као што је листа Бранимира Несторовића.
Политичка реалност у Србији би данас била потпуно другачија да је тај модел организовања примењен у децембру 2023. године у Београду. Нажалост, подела на десници довела је до тога да управо листа Бранимира Несторовића пређе цензус и буде тај ас у рукаву власти који им је био потребан да би задржали Београд. Заједничка листа грађанског и националног крила опозиције такође има своје предности на локалним изборима где су идеолошке разлике мале, а могућност сарадње на здравим основама велика. Овај модел поготово има смисла у малим местима као што су Пећинци или Косјерић где јасна поларизација на две листе иде на руку опозиције јер је притисак власти толики да су идеолошке разлике обичним људима неважне. Ипак, можда најважнија ствар коју су ови избори показали јесте да, речима Зорана Милановића: „Да се не лажемо нико нема подршку 70 одсто бирача“.
На локалним изборима прошле године у Пећинцима, општини познатој по бруталним притисцима власти, напредњаци су узели 82%, док су две листе опозиције заједно узеле 11% гласова. Пећинци су чак и већа општина од Косјерића, међутим притисак власти је толики да без организације на једној листи, контроле свих бирачких места, теренске кампање и медијске позорности, опозиција нема шансе да буде компетитивна. Зато је за ослобађање људи од страха кључно да се модел из Косјерића примењује у свим мањим местима у Србији. Сваки локални избори су шанса да се уздрма режим, ако се ради паметно и темељно и ако се људи из јавног живота и медија укључе у ту борбу и дају свој несебичан допринос за општу ствар.
Опозиција у овом тренутку нема капацитете да изнесе овако интензивну кампању на нивоу читаве Србије или неколико десетина општина у исто време, међутим то се од ње ни не очекује у овом моменту. На јесен следе локални избори у Мионици и Неготину, а после тога на пролеће у Бору, Кули, Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и још неколико општина. Опозиција има прилику да поново покуша да покаже снагу и организованост коју је показала у Косјерићу и Зајечару и преузме одговорност за вршење власти у некој од горе поменутих општина. То би засигурно охрабрило људе свуда у Србији да је промена могућа чак и под овим условима, што није идеалан метод борбе, нити мени нарочито драг, али све више делује као једини могућ с обзиром да део опозиције није у стању да покаже јединство, истрајност и солидарност у борби за боље изборне услове.