Не може се рећи да су парламентарни избори у Великој Британији на било који начин били неизвесни, резултати истраживања јавног мњења месецима су сугерисали да ће Лабуристичка странка предвођена Кир Стармером остварити убедљиву победу и прекинути 14 година дугу власт најуспешније конзервативне странке у Европи.
Истине ради, ова победа није била убедљива колико су се многи надали. Лабуристи су освоји 34% (прогнозе 39%), конзервативци 24% (21%), реформисти 14% (16%), либералне демократе 12% (11%) и зелени 7% (6%). Многи би рекли да су конзервативци „још и добро прошли“ и да су превазишли очекивања, што би било можда претенциозно за рећи с обзиром да се ради о најлошијем резултату који је ова странка остварила у историји свог постојања. Међутим, како бисмо боље разумели шта стоји иза овог драстичног пада подршке за владајућу партију неопходно је да из једне шире перспективе сагледамо све важне догађаје који су претходили овом паду.
После неуспеха про-ЕУ снага на референдуму 2016. године тадашњи лидер конзервативаца Дејвид Камерон подноси оставку на место премијера и њега на тој функцији замењује Тереза Меј која, иако је освојила тесну победу на изборима 2017, не успева да испреговара повољан споразум о раздруживању са ЕУ. На изборима за европски парламент 2019. године Конзервативна странка је убедљиво поражена од стране Брегзит странке Најџела Фаража коју је основао само пар месеци пре избора. Услед тога она подноси оставку на место премијера и лидера Конзервативне странке и на њено место долази Борис Џонсон. Свестан да са тренутном већином у парламенту не може да спроведе онакав брегзит какав би желео који би био повољан по економске и друге интересе Велике Британије он расписује превремене изборе.
Пре оставке Терезе Меј деловало је као да све три водеће странке у том тренутку имају по 20% подршке (Лабуристичка, Конзервативна и Брегзит странка). Међутим, услед моћног обећања бориса Џонсона да ће спровести „Прави брегзит“ и његових харизматских способности конзервативци се катапултирају у истраживањима јавног мњења, а њиховом расту доприноси и договор између Фаража и Џонсона о томе да Брегзит странка неће имати кандидате у изборним јединицама у којима конзервативци већ имају своје посланике. Услед овог договора конзервативци освајају 44% гласова, 12% више него лабуристи што им обезбеђује 365 места у парламенту, 40 места више него што је потребно за апсолутну већину.
Иако је Велика Британија напустила Европску унију 2020. године многи сматрају да конзервативна влада није успела да искористи економске бенефите које пружа излазак из ЕУ када је реч о међународној трговини. Свакако је томе допренела и Ковид пандемија која је утицала на економску ситуацију у целом свету. Осим тога, расту неповерења у конзервативну владу допринело је и то што је процес легалне миграције додатно либерализован што је довело до значајног повећања укупног становништва Велике Британије. Поред економских питања и питања легалне и илегалне миграције, конзервативци су значајно изгубили поверење након „Partygate“ скандала Бориса Џонсона после ког су лабуристи постали водећа снага на политичкој сцени. Криза се само продубљивала након катастрофалног буџета новог премијера Лиз Трас и њене оставке на ту функцију месец дана касније. На моменте је деловало као да су се конзервативци стабилизовали након што је Риши Сунак изабран за премијера, ипак њихова подршка ни у једном тренутку није прелазила 30%, а на моменте је деловало као да не прелази ни 20%. Упоредо са овим, подршка за Реформску странку (бивша Брегзит странка) је континуирано расла, а гориво те подршке су били гласачи Конзервативне странке који су се разочарали у конзервативце јер нису искористили мандат који су добили 2019. године да испуне сва изборна обећања дата грађанима. Реформску странку је у том тренутку предводио бизнисмен Ричард Тајс, док је у Најџел Фараж био почасни председник и водитељ на телевизији GB News. Међутим, неочекиваним расписивањем избора Риши Сунак је покушао безуспешно да неутрализује подршку са деснице не би ли сачувао конзервативце од потпуног изборног колапса.
Недовољно времена и органичени ресурси ипак нису спречили Фража да још једном затресе темеље британске политичке сцене. Колико је Фаражов повратак у политику значио за реформисте говори и чињеница је резултат који су остварили на овим изборима (14%/4,1м гласова), најбољи резултат који је остварила нека трећа партија још од 2010. године. Иако су добили само 5 места у парламенту, односно мање од 1%, ипак је ово значајан резултат поготово када се узме у обзир да су завршили на другом месту у преко 14% изборних јединица, да су остварили процентуално идентичан резултат као конзервативци у Велсу и да је за реформисте гласало више младих људи испод 30 година него за конзервативце. Треба напоменути и да је само 50% оних који су гласали за Конзервативну странку 2019. године наставило да их подржава и на овим изборима, а да је осталих 50% отишло другим осталим странкама, првенствено реформистима (25%) и лабуристима (10%).
Са друге стране, лабуристи су са 34% гласова остварили 63% свих места у парламенту иако су добили пола милиона гласова мање него 2019. године под лидерством Џеремија Корбина. Ова статистика нам говори да не постоји ентузијазам у Британији за левицом, већ да је овако јак мандат за лабуристе искључиво последица изборног система који фаворизује највећу партију без обзира што она нема апсолутну подршку у тој изборној јединици и тога што је десница на ове изборе изашла подељена. Остаје питање да ли ће доћи до неког компромисног договора између политичког врха две доминантне партије на десном спектру или ће поделе остати непремостиве. Наивно је веровати да ће неки нови лидер Конзервативне странке моћи да неутралише претњу са деснице сада када су реформисти парламентарни и уживају подршку јавности. Чак и када би њихова подршка опала за 5-8% то не значи да би Реформска странка била избрисана на следећим изборима, напротив, савршен пример тога јесу либералне демократе које имају концентрисану подршку на југо-западу земље што им гарантује места у парламенту чак и када немају високу националну подршку.
Mишљења сам да ће у догледној будућности морати да дође до договора на десници и неке врсте изборне коалиције десног центра налик ЦДУ/ЦСУ коалицији у Немачкој у супротном ће конзервативне снаге наставити да губе изборе све док једна од ове две струје непревлада над другом. Наравно, други могући сценарио био би уједињење деснице у виду нове партију попут оног које се десило у Канади 2003. године када се Реформска странка ујединила са Прогресивним конзервативцима како би основали нову Конзервативну странку Канаде која је после тога била на власти све до доласка Џастина Трудоа 2015. године. Оно што се десило конзервативцима на овим изборима врло лако може да се деси и лабуристима уколико не остану верни својим предизборним обећањима, али предуслов за то јесте да дође до уједињења на десног центра иначе осипање подршке од лабуриста ка либералним демократама и зеленима неће имати значајног ефекта на то ко је на власти.