Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
У XIX веку конзервативизам се супротставља још једној надолазећој идеологији у којој су поједини политички филозофи с краја XIX и почетка XX века увидели и религијску природу. Реч је о социјализму као реформистичкој идеологији колективизма. Међутим, за разлику од претходне политичке борбе са либерализмом у овој ситуацији се вероватније радило о сукобу предоминантног либерализма са социјализмом у коме је либерализам узео маску конзервативизма и послужио се њоме до своје коначне победе над социјализмом. Другим речима, овде је истински антагонизам постојао на релацији либерализам – социјализам, а конзервативизам је био оружје којим се либерална идеологија послужила као и много пута до тада у историји.
Кад су угрожени темељи модела стварности, тада нападнута и до тог момента предоминантна реформистичка идеологија ставља маску конзервативне политичке идеологије па тако либерали приликом суочавања са нападима марксистичког учења кроз историју XIX и XX века бивају принуђени да развијају конзервативну стратегију сопствених либералних конструкција. Тешко је тада јасно уочити где престаје, а где почиње конзервативизам. Ово посебно када се у обзир узме његова потпуна амбивалентност у погледу начина на који остварује своју стратегију. У оваквим историјским периодима конзервативизам зна шта неће, али није сигуран шта хоће. На овој тачки престаје прави конзервативизам као политичка идеологија која се залаже за нешто путем презервације кроз конзервацију политичког система и почиње лажни конзервативизам који се залаже против нечега, а не за нешто. Он је лажан јер је злоупотребљен од стране доминантне реформистичке идеологије која се њиме служи као својом маском све док траје напад супротстављене реформистичке идеологије. Када опасност за промену модела стварности прође тада нападнута реформистичка идеологија одбацује своју конзервативну маску и остаје оно што јесте од самог почетка – реформистичка идеологија динамичног карактера која је окренута ка субјекту коме пружа заштиту, а то могу бити само појединац или колектив.
Након краха на берзи крајем двадесетих година XX века настаје период одбране либералног капитализма од социјалистичке идеологије која се у то време чинила добрим излазом из рецесије и свеопштег привредног пада капиталистичког језгра. Као једини проверени начин да се отпусте друштвене тензије које су настале као последица друштвене неједнакости која доминира овим периодом, долазе два велика светска рата. Крупни капитал финансира обе зараћене стране. По завршетку ових ратова стварају се услови да се моделу либералног капитализма продужи трајање за још неко време. Либерални капитализам у овом периоду још увек носи маску конзервативизма јер је отворен према идејама планске привреде односно усмеравања привредних токова из једног центра који се налази у државној власти, а не у приватним корпорацијама. Оно што се неповратно мења то је немогућност поновног избијања великих ратова услед нуклеарне равнотеже. Уколико јача нуклеарни потенцијал и притом се диверзификује утолико се смањују реалне могућности за велике светске и континенталне ратове. Равнотежа страха од нуклеарне катаклизме довешће до немогућности отпуштања друштвеног притиска кроз велике ратове и ангажовања свих привредних потенцијала земаља капиталистичког језгра. Друштвена неједнакост више се није могла брисати на овај начин. Требало је измислити нови…
У другој половини седамдесетих година XX века, либерални капитализам скида маску конзервативизма и поново показује своје право лице. Рађа се неолиберализам. Реч је о турбо верзији динамичног, реформистичког индивидуализма. У капиталистичком језгру се напушта идеја о државном планирању привредних токова. До овога не долази услед јачања идеје индивидуалности већ услед слабљења идеје социјализма јер се слабо примио у пракси. У оним областима света којима је владала социјалистичка верзија модела стварности долазило је до свеопштег заостајања у односу на капиталистичко језгро и полупреиферију. Крајњи резултат је био претварање социјалистичког блока у полупериферију либералног капитализма. Свеопште последице културног и моралног распадања које су наступиле у току овог процеса осећају се у источној европи још и данас. С обзиром да су обе реформистичке идеологије по својој природи перманентно динамичне и да се њихов развој никада не зауставља у једном тренутку историјског тока нужно долазе у сукоб са моделом стварности који су творили и тада се јавља прави конзервативизам као отпор промени модела стварности. Он се противи промени модела стварности јер је његова природа усмерена на конзервацију система онаквог какав он јесте у садашњем моделу друштвене стварности.
Чини се да у првој половини XXI века још увек нису сазрели услови да реформистичке идеологије скину маску конзервативизма. Једина разлика у односу на претходни период XIX и XX века налази се у томе што маску конзервативизма данас ставља комунистичка реформистичка идеологија. Како је ова идеологија реформистички окренута ка колективу и како је њена темељна идеја да човек остварује слободу и једнакост кроз колективизам тако она почиње да се користи идејама и стратегијом политичког конзервативизма и захтева пројектовање привредних токова које у коначници води у промену структуре капитала. Уместо идеје да укупни капитал који постоји на територији једне државе треба да буде предоминантно у својини појединаца односно корпорација као акционарских друштава, јавља се идеја да ова пропорција треба да се обрне у корист државе. Као субјективна форма овај скуп међусобно повезаних идеја јавља се у књигама политичких филозофа још пре настанка неолиберализма, а од краја седамдесетих година XX века овакве идеје у овој врсти литературе постају доминантне.
Идеја поретка кључна је за конзервативну политичку мисао. Поредак се одржава традицијом, а она јесте навика покоравања. Из овога разлога у учењу конзервативне школе, рационализам као идеја о слободи нашег ума, схваћен је као субверзивно учење које руши темеље модела стварности. За конзервативце улога закона није одржавање слободе и једнакости, него очување поретка јер је управо поредак темељ слободе и једнакости грађана. За њих су слобода и једнакост увек удружени с већ успостављеним редом и већ постојећим поретком. Рушити поредак ради слободе и једнакости за конзервативце нема никаквог смисла јер ови циљеви су већ остварени управо кроз постојећи поредак ствари. Уколико би дошло до његовог рушења утолико би нестало и ових вредности. Ово значи да се у темељима конзервативне политичке стратегије налазе исте оне идеје слободе у једнакости које су узидане и у темеље преостале две политичке идеологије. Дакле, темељна природна потреба човека за слободом у једнакости која му је одузета усложњавањем поделе рада као резултата модерности стоји у основама сваке политичке идеологије која је икада постојала кроз историју.
Били смо слободни све док олује модерности нису однеле природно стање слободе и једнакости и успоставиле веома компликовану поделу рада која се са сваким следећим скоком у нов модел политичке стварности само усложњава и такво стање непрекидно траје до данас. Другим речима свака политичка идеологија икада рођена представља само људски вапај за прадавним временима потпуне природне слободе која је у својој неспутаности нужно стављала све људе у исти друштвени положај. Проблем настаје када се субјективна форма изражена кроз наше идеале структурира и постане реалност. Изгледа да се чином преласка субјективне у објективну форму увек и без остатка поништава субјективна форма као скуп односа између човекових идеја и душевних стања. Другим речима, пракса ће увек бити гробар теорије јер ће је нужно поништити самим чином свог настанка у реалности.
За конзервативну политичку мисао без права нема државе. Ово схватање подсећа на премису либерала да без владавине права нема демократије. Ово је само један од примера када идеологије постављају теоријске конструкције у међусобни однос нужног везивања према коме у либерализму следи да уколико нема владавине права утолико нема ни демократије, док у конзервативизму следи да уколико нема владавине права утолико нема ни државе. Подразумева се да конзервативци и либерали под појмом владавина права подразумевају различите ствари. Према конзервативном схватању државни закони обавезују, без обзира на сагласност народа. Другим речима, конзервативизам се, за разлику од либерализма, не позива на теорију природних права као темељ своје основне конструкције и не сматра да је сама садржина правне норме суштински важна јер њен легитимитет се не налази у садржини већ у неотуђивом овлашћењу суверена да твори право.
Ово значи да конзервативизам не захтева веровање народа у владавину права већ захтева апсолутну послушност народа правној норми. Уколико код појединца постоји и најмања сумња у погледу сопствене идеолошке припадности она ће најсигурније бити разрешена у искреном одговору на питање да ли се повиновати правном правилу јер је садржински праведно или јер га је донела државна власт? Код одговора који гласи да правно правило треба поштовати када је његова садржина исправна имамо посла са либералом или социјалистом, док из супротног одговора на исто питање израња конзервативац оригиналног лика без идеолошке маске. Изгледа да је припадништво политичким идеологијама барем у некој мери детерминисано самом природом личности посматраног појединца.
Позивајући се на безусловну исправност права, конзервативизам је природно развио идеју о суверености као извору права. Сувереност је неотуђиво и недељиво право доношења државне одлуке и само онај ко у држави има то право сматра се сувереном. Повезивањем легалности и суверености настаје козервативна идеја о пореклу грађанске обавезе, а она гласи да људи морају слушати суверену власт јер се она не заснива на њиховој сагласности, већ се заснива на праву. Право се поштује беспоговорно, па није могуће послушност условљавати сагласношћу народа. Према конзервативним писцима, власт не дели правду него следи право, а извор права је у моралним нормама, а оне не настају неким поступком рационалног одлучивања, већ спонатно кроз дуг временски период. Другим речима, право настаје еволутивним и деривативним путем из морала. Управо у овој тези је садржан темељ кључних разлика између конзервативизма и преостале две реформистичке идеологије. Друштвена промена јесте могућа и она јесте чак и неопходна, али само еволутивним процесима који се протежу кроз дуг временски период. Све остало јесте разградња система који почива на основним друштвеним вредностима једнакости и слободе.