Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Монолитизам друштвене парадигме
Овај идеолошки дуализам је могао да траје само до периода када македонски освајачи заузимају готово читав тада познати свет јер тада се рађа хеленизам као плод спајања европско-медитеранске и азијске културе. Од овог историјског тренутка па до савременог доба у појединим историјским периодима доминира само један модел друштвене стварности кога наслеђује увек и само један наследник. Другим речима, стварају се услови за монолитизам друштвене парадигме. Подразумева се да овакво стање мора бити праћено империјалном политиком као изразом неопходности свођења читавог света на један културни систем и јединствену светску економију. Од хеленизма почетна фаза у развоју сваког новоствореног модела стварности биће империјализам. Он са друге стране означава подвођење појединачних економија под једну јединствену наднационалну економију као једну у низу уклопљених парадигми једног модела стварности.
Колонијализам и глобализација као унификација економског система
И заиста, од периода хеленизма и стварања хеленистичке глобалне културе па до савременог доба увек је доминирала идеја о неопходности подвођења сваке појединачне економије под јединствену глобалну економију. Данас ову идеју препознајемо као глобализам док смо је у претходним вековима познавали као колонијализам. Кроз различите историјске епохе ова идеја је узимала различита имена и различиту форму, али је увек имала исту садржину и исту суштину. Циљ је увек био унификација економског система кроз подвођење локалних економија једној глобалној економији кроз коју ће се модел стварности најефикасније изразити. Подразумева се да ова унификација са собом нужно повлачи и унификацију правних система односно културних система у целости с обзиром да је и право само део културе једног народа, а да је међународно право заправо део глобалне културе људске расе.
Суштински разлози унификације економског система
Империјализам је неопходан сваком моделу стварности који је икада постојао кроз историју људског и државног организовања из многих разлога. Један од најевидентнијих се налази у потреби да се акумулирани капитал заштити на најефикаснији начин без обзира на могуће успоне и падове држава. Наиме, историја нас учи да државе као и друштва постижу успоне након којих доживљавају опадање својих институција као и своје свеукупне државне моћи. Капитал не сме да зависи од оваквих турбуленција. Он мора да буде заштићен на сваком делу планете, а то подразумева бројне и вишеслојне унификације које се на крају сливају у један јединствен тип економских односа који доминира читавим светом. Због тога што је финансијска елита кроз сва времена наднационална и није територијално везана идеја глобализма је неопходни коректив сваком моделу стварности. Уколико сагледамо историјске догађаје и стварање свих империја које су настале након хеленистичког периода, утолико можемо да закључимо да је иза идеје о светској доминацији једне суперсиле, почев од Рима у индивидуалистичком робовласничком моделу из времена Римске Републике па до Сједињених Америчких Држава у нашем моделу стварности, стајала неутољива глад финансијских елита за стварањем јединствене глобалне економије и да је управо та глад била наша историјска константа.
Смена производних оквира и стварање нових модела стварности
У почетном периоду робовласничког начина производње размена робних вишкова одвија се натуралним путем јер новац још увек није био у широкој употреби. Развојем производних односа и робно новчане размене најпре се ствара, а потом и ојачава широки слој трговаца и занатлија, а тиме и њихова позиција и утицај на свакодневне политичке праксе. Друштвени антагонизми се усложњавају и појачавају јер класа робовласника добија још један супротстављени друштвени сталеж који за разлику од робова није у потпуности немоћан да свој положај појача активним политичким деловањем. Овај процес завршава постепеним ослобађањем робова из позиције ствари у позицију обрађивача земље која им је дата на коришћење. Ово значи да је друштвени притисак који је створен из антагонизама друштвених подела отпуштан постепеним веома спорим, али сигурним преласком на нови начин производње који ће се у целости заокружити у средњем веку.
Временом, у каснијем периоду развоја античког друштва, јача тенденција преласка сељака из села у градове и формирање новог друштвеног слоја који живи у градовима у сиротињи односно не поседује непокретности. Оваква ситуација води у стварање новог притиска који произилази из антагонизма на релацији богати против сиромашних који постаје једнако актуелан кроз све потоње моделе друштвене стварности. У моменту писања ове књиге друштвена неједнакост која се може поделити на спољну неједнакост која представља неједнакост између капиталистичких прстенова и унутрашњу неједнакост која се јавља унутар самих прстенова прети да угрози темеље на којима почива сам модел стварности либерално-капиталистичког типа. Као могући излаз историјски се нуди прелазак на нови модел везивања капиталистичког начина производње са једном од преостале две политичке идеологије или потпуни излазак из парадигме и прелазак на нови начин производње.
У доба средњег века преовлађујући начин производње је био феудалног типа и овде се може уочити слична матрица која постоји и код ранијег начина производње све до развоја робно новчане привреде. Испрва, постоје само два у својој непомирљивости супротстављена слоја. Слој феудалаца доминира над слојем земљорадника. Та чињеница не може да утиче на стабилност модела стварности из истог разлога из кога ни почетни антагонизам између робовласника и робова није могао да угрози систем. Реч је о темељним правним институтима и теоријским конструкцијама које штите право својине над средствима за производњу односно модерним речником либералног капитализма речено ради се о природном праву на имовину које је загарантовано како у појединим правним системима тако и на ширем плану међународног правног система. Овакав антагонизам постоји у нашем моделу стварности на релацији капиталисти- радници, али и на нивоу капиталистичко језгро – капиталистичка периферија.
Разуме се да ови нивои антагонизама у себи не носе довољно потенцијала за рушење система. Потребно је да се као и у доба робовласничког привредног модела уметне класа трговаца и занатлија која јача па да се створи нови ниво друштвеног антагонизма који у себи садржи потенцијал довољно велики за драматичне друштвене промене. Ово на плану либералног капитализма означава могућност промене модела стварности услед продубљивања унутрашње неједнакости до које долази у самом језгру капитализма. Подразумева се да је ова врста неједнакости далеко опаснија по систем од спољне неједнакости између језгра и периферије која је осуђена на извоз јефтиних сировина и увоз скупих финалних производа који су добијени састављањем тих сировина. Међутим, у периоду средњег века и преласку из робовласничког у феудални оквир привређивања ствар је била много једноставнија – морало се чекати да развој робно-новчане привреде покрене ствари. Као и много пута пре тога увођење новца као средства плаћања робе утицало је да се покрену историјски процеси који ће у својој коначници довести до смењивања једног модела друштвене стварности темељно другачијим моделом. Темељност ће се огледати у стварању и структурирању потпуно нових правних и теоријских поставки које ће заштитити, као и сваки пут пре тога, његово височанство – капитал.
Било како било производња на прелазу из робовласничког модела у феудални модел поново поприма претежно натурални карактер што значи да постоји индиција да је на прелазу између два оквира привређивања дошло до пада стопе производње, мада у доступној литератури нема и научних доказа за такав закључак. Натурални карактер привредних односа се пре свега огледа у чињеници да је у раној фази капитализма однос између феудалца као власника или плодоуживаоца монархове земље и сељака као обрађивача те земље био базиран на радној ренти, да би у средњем степену свога развоја радна рента прерасла у натуралну ренту. У завршној фази феудализма натурална рента уступа своје место на историјској позорници новчаној ренти што имплицира на прелазак у нови модел друштвене стварности у феудалним оквирима. Ово значи да се конзервативни феудализам под диктатом модерности реформисао у модерни феудализам из кога ће постепено настати последњи у низу производних модела – модел капиталистичког начина привређивања.
Развој робно новчане привреде ће довести до наглог јачања новог друштвеног слоја који се у средњевековним градовима бавио занатством и трговином. С обзиром да феудализам не познаје робовласништво на антички начин, у градовима се временом јавља груписање занатлија и трговаца у структуриране организације које су се бавиле заштитом интереса самог еснафа, али и заштитом интереса и капитала сваког појединачног члана еснафа. На темељу сталног јачања ове идеје у пракси, вековима касније ће се, као њен реликт, јавити и идеја конзервативаца изражена већ у почетним фазама развоја либерално капиталистичког модела стварности о традиционалним групама као носиоцима суверености. Акумулација капитала у рукама трговаца и занатлија организованих у моћне еснафе биће увод у испостављање захтева за преузимањем политичке власти и уподобљавање њихове политичке потенције већ постигнутој економско-финансијској моћи. Другим речима означиће почетак краја феудализма и прелазак на следећи начин производње. Капиталистички начин производње почиње да смењује свог претходника већ од краја XV века да би свој коначни изглед задобио потпуном победом либералне политичке идеологије, која је у стању везивања са њим постала структурирана објективна форма. У моменту њеног структурирања односно стварања темељних политичких и правних конструкција, објективна форма је поништила субјективну форму на којој је почивала. Уместо да изроди слободног човека једнаког са другим људима она је наставила са владавином олигархија. Другим речима, није од поданика успела да створи грађанина.
Циљ који је учењем просветитеља постављен као остварење човекове слободе и једнакости претворио се у остварење „грађанске слободе“ и „правне једнакости“. Човек је слободан у смислу да стиче грађанску слободу односно право својине на стварима које је држао у поседу. За разлику од изворне праисторијске слободе дубоко усађене у човеково биће, грађанска слобода подразумева подвођење човекове воље под правно правило које прописује државна власт. Подаништво је други назив грађанске слободе. У моменту подвођења слободне воље под право мења се сама идеја слободе тако да под истим називом настаје потпуно друга садржина. Исто је и са идејом једнакости која има смисла само у стању везивања са идејом слободе. Уместо једнакости иманентне човековом унутрашњем бићу, у моменту структурирања либералног капитализма, човек добија правну једнакост као замену за праву једнакост. Идеја правне једнакости поприма религијски карактер јер захтева слепу веру.