Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Сваки од ова три историјска периода ствара увек по три основне политичке идеологије које, у стању везивања са начином производње, рађају моделе друштвене стварности. Ови модели у стварности делују као уклопљени скупови друштвених парадигми, кроз чију призму посматрамо и тумачимо друштвене феномене.
То значи да су наше одлуке у доброј мери детерминисане начинима нашег схватања ствари, а наше схватање ствари у садашњем времену јесте последица идеолошке контаминације либералног капитализма. Свака од три рођене политичке идеологије у својим темељима садржи исту идеју иманентну људском роду – идеју слободе и једнакости. Разлике које између политичких идеологија постоје искључиво су стратешке природе. Реч је о њиховом неслагању у ком оквиру ће се слобода и једнакост остварити. Четири најважнија питања политичких идеологија јесу извор легитимитета владара, однос према друштвеном прогресу, предмет заштите правних правила и структура капитала. Прво фундаментално питање свих политичких идеологија јесте питање носиоца суверенитета или извора легитимитета власти и оно је било актуелно у периоду пре француске буржоаске револуције као и у периоду након ње све до XX века када га са трона свргава питање структуре капитала које доминира у овом XXI веку као вододелница између три основне политичке идеологије и најсигурнији показатељ у одређивању врсте политичке идеологије.
Питање извора легитимитета владара се, у периоду пре француске буржоаске револуције, поставља као јасна граница између политичког либерализма и његове супротности – политичког конзервативизма. Богати слој трговаца и произвођача подстиче развој либерализма који у књигама политичких филозофа, утемељује идеју да власт долази од народа, а народ је скуп свих појединаца. Из ове тезе можемо извести закључак да је сваки грађанин једне државе уједно и носилац дела суверенитета. Политички конзервативци тога времена, штитећи интерес феудалне аристократије и самог монарха, усвајају идеју да легитимитет владару долази директно од Божије воље. Ова идеологија, након француске буржоаске револуције, бива приморана да коригује ову тезу и да Божју вољу замени вољом традиционалних друштвених група као што су фамилије, црквене организације и еснафи.
Из великог и дугог рата ове две супротстављене идеје као победник излази политички либерализам и теза да је народ носилац суверенитета, а сваки појединац носилац свог дела суверенитета. Ова победа је, најпре, извојевана у књигама политичких филозофа XVII и XVIII века да би се након француске буржоаске револуције инкорпорирала у правне системе Европских и Америчких држава, када из света идеја и субјективне форме задобија и своју коначну објективну форму. Политички социјализам се рађа у XIX веку као израз захтева радничке класе за више једнакости у суровом времену изрежене друштвене неједнакости. Социјализам поставља идеју према којој је носилац суверенитета народ ин абстрацто што се на први поглед чини исто оно што каже и либерализам. Па, ипак, постоји веома дискретна разлика између ове две тезе јер социјалисти не виде појединца као изворног носиоца дела легитимитета већ само колектив као основну ћелију из које извире легитимитет државне власти. Из ове танане језичке разлике у односу на либералну идеју рађа се непрелазни политички рубикон између ове две супротстављене политичке идеологије.
Друго темељно питање политичких идеологија јесте питање односа према друштвеном прогресу. Док се либерали и социјалисти журе у будућност, посао конзервативаца је да их у овој журби спрече да друштво уместо у прогрес одведу у пропаст цивилизације. Нешто касније ћемо детаљно обрадити ову тему код разматрања анатомије и саме суштине филозофије политичког конзервативизма. Треће кључна diferentia speciffica политичких идеологија јесте питање предмета заштите правног система. Реч је о оквиру у коме се слобода и једнакост могу постићи. Лева политичка идеологија колективизам види као најефикаснији оквир за остварење ових циљева. Политички центар се залаже за индивидуализам као најоптималнију стратегију док се конзервативна политичка идеологија одлучно противи сваком реформизму и брзим друштвеним променама које произилазе из претходне две стратегије и тражи еквилибријум између комунистичког колективизма, са једне стране, и либералног егоизма и похлепе појединца, са друге стране. Парадоксално, комунистичка идеологија, штитећи колектив, доводи до система у коме сву реалну политичку власт има један једини орган, који може бити инокосни (ауторитарни вођа чији се култ изграђује и обожава) или колективни орган (авангарда политичке организације која једина реално постоји у политичком систему). Јасно је да у оваквом политичком систему нема говора о јаким институцијама које имају реалну моћ за међусобну контролу па самим тим нема места ни за развој слободе и једнакости у пракси свакодневног живљења.
Све политичке одлуке, од стратешких па све до безначајно ситних и свакодневних, доносе се из једног центра моћи или се доносе имајући у виду шта би тај центар моћи волео да види као садржину правног правила или политичке одлуке. Супротно томе, либерализам у коначници ствара сувише независне институције политичког система, које контролишу једна другу, али немају политичку снагу да контролишу и наднационалне центре политичке моћи који им у стварности диктирају правна правила. При том, политичка елита у овим системима нема реалну политичку потенцију да наметне садржину правних правила која одражава народни дух и историјске специфичности једног друштва већ спроводи глобалистичку агенду. Као средишна тачка између ових крајности стоји политички конзервативизам који, уколико довољно дуго клија у политичком систему једне државе, изграђује јаке институције система које се међусобно контролишу али при том, не наступају као проводници интереса крупног капитала већ као израз народне воље оличене у правним прописима који осликавају народни живот и његове потребе. У наше време створио се обичај који траје колико и либерални капитализам да се систем међусобне контроле јаких институција назива „демократија“ премда овај појам има потпуно другачију садржину у смислу генезе појмова и њихових садржина. Појам „демократија“ настаје у V веку пре нове ере у Атинском полису и означава систем у коме грађани непосредно доносе законе. Како у либералном капитализму никада, ни на једној тачки планете, грађани нису непосредно донели нити један једини правни пропис, а камоли закон, то сматрамо да је употреба појма „демократија“ за означавање система међусобне контроле јаких институција потпуно неоправдана и да је треба избацити из употребе јер је друштвена парадигма користи као илузију.
Ови теоријски модели су „чисти“ ради бољег схватања саме суштине политичких идеологија као и друштвених и политичких последица до којих темељне идеје доводе када се темељно спроводе дужи временски период. Међутим пракса је препуна нејасних и хибридних политичких модела који личе на један „чист“ систем, али у стварности припадају другом политичком систему јер их одају управо четири кључне карактеристике три постојеће политичке идеологије. Као добар пример можемо навести Србију која је готово пола века постојала у оквиру бивше Југославије која је била социјалистичка држава са самоуправним моделом управљања привредом и по томе је била специфичан пример социјализма у пракси. Када је почетком деведесетих година XX века дошло до распада социјалистичке Југославије, њене федералне јединице постале су самосталне државе. Једна од њих је била и Србија, а оно што овде наводимо за њу принципијелно важи и за остале државе настале дезинтеграцијом Југославије. Све ове државе су безусловно кренуле политичким путем либерализма и капитализма и сходно томе потпуно промениле правни систем и од највишег правног акта па све до најнижих прописа, ускладиле га са темељним идејама либерализма, а то су народна сувереност, реформизам, окренутост ка појединцу и доминација корпорацијскога капитала у структури капитала.
Процес имплементације правних правила инспирисаних либералним политичким учењем и основним теоријским поставкама либерализма био је праћен пљачкашком приватизацијом јавне својине и њеном трансформацијом у корпорацијски капитал. На крају овог процеса друштво и држава излазе осиромашени, а појединац нема никаквог изгледа да сопственим радом изађе из друштвеног слоја у коме је рођен и уђе у вишу класу. Другим речима ствара се драматично дубока друштвена неједнакост. Сви грађани су приморани да веома вредно раде само да би својим породицама обезбедили просто преживљавање. У таквим друштвеним условима политички систем је и поред декларативне окренутости правног система ка политичком либерализму у својој суштини и свакодневној пракси и даље социјалистички и то пре свега у односу на темељно питање окренутости ка колективитету која неизбежно рађа концентарцију политичке моћи у рукама ауторитарног вође. Последично долази до хибридног система који има карактеристике и либералног и социјалистичког политичког система.
Либералног по темељним питањима народног суверенитета, константног и непрекидног реформизма у правцу наводне заштите појединца као и предоминантног положаја мултинационалног капитала. Међутим, овакав систем у пракси је уједно и социјалистички и то пре свега по немогућности да се створе јаке институције система које ће се међусобно контролисати и неће радити по диктату великог вође. У овом историјском случају copy paste није у потпуности успео и социјалистички систем није успео да по свим кључним елементима постане либерални капитализам. Неуспех је настао управо на позицији окренутости система ка појединцу. Према овој кључној темељној идеји политичког либерализма хибридни политички систем у Србији се одредио у правцу колективизма јер није успео да уклони култ авангардног партијског вођства и није успео да изгради јаке и независне институције система које ће вршити међусобну контролу рада.
Међутим, овај систем је према осталим параметрима и темељним идејама либералан. Свакако не може да се назове конзервативним јер му недостају сва четири елемента у одређивању појма конзервативне политичке идеологије. Потпуно је јасно да политички систем у Србији не производи правна правила која су израз народних потреба и обичаја из нашег народног живота. Пре би се могло рећи да правни систем Србије на силу и без икакве контроле и приспитивања преузима решења из друштава са којима Србија нема никаквих додирних тачака, ни историјских нити културолошких. Садржина правних правила Републике Србије израз је пословних интереса авангардног партијског вођства и мултинационалних корпорација. Реч је о специфичном балансу великог вође који углавном штити интерес свог авангардног политичког врха, али је уједно и свестан неопходности да институције система поред овог интереса морају да остварују и интересе крупног капитала. Тачка сукоба Српског политичког врха од почетка деведесетих година XX века па до треће деценије XXI века јесте баланс између личног интереса политичке елите Србије и интереса мултинационалних компанија. Јасно је да у оваквој констелацији ствари нема места за интерес грађана Србије.
Четврта тачка разлаза три основне политичке идеологије везана је са савремено доба и односи се на питање структуре капитала. Док је у XVIII веку вододелница политичких идеологија било питање извора легитимитета владара, XXI век у жариште раздора политичких идеологија поставља структуру капитала. Тако, филозофија социјализма тежи колективној својини док либерализам као природно види стање у коме појединци имају сав капитал на територији једне државе. Како капитал има основно својство да се групише то у коначници сав капитал бива сконцентрисан у рукама мултинационалних компанија које ће временом тежити да свом предоминантном положају на финансијском плану уподобе и свој политички положај. Тако ће нова реалност човечанства бити компанијско преузимање јавноправних овлашћења од стране државе као традиционалног носиоца јавноправних овлашћења. Овај процес је за либерале еволутивна неминовност. Насупрот овом мрачном и футуристичком виђењу човекове будућности филозофија политичког конзервативизма се залаже за равнотежу структуре капитала која подразумева да држава има приближно исто капитала у својим рукама колико имају и појединци односно компаније. Овакав став је у духу конзервативизма као разумне мере опреза према друштвеним реформама које осим у прогрес могу друштво лако одвести и у пропаст.
Када је реч о Сједињеним Америчким Државама концептуална тачка структуре капитала за ту државу и њено друштво не вреди из историјских разлога. Наиме, северноамерички континент никада није кроз правни систем структурирао идеју државне или друштвене својине над средствима за производњу па у таквој парадигми политичких и филозофских идеја не може се говорити о конзервативцима као заштитницима и државног и приватног капитала који покушавају да успоставе баланс тако да ни један облик својине не постане предоминантан, док се о комунистима (социјалистима) не може говорити уопште јер тамо нема никога ко има политичку тежину, а залаже се да држава има сав или макар већински капитал на својој територији. Због ових специфичности америчког политичког система пре можемо говорити о политичкој утакмици између два либерална табора при чему су демократе леви центар док су републиканци десни центар.
Како су леви и десни центар, заправо, еуфемизми за либералну политичку идеологију, то их треба схватити само као финесе либерализма. Дакле, за разлику од Европе, Азије и Средње и Јужне Америке, Северна Америка није упознала социјализам у пракси нити су социјалистичке идеје биле структуриране кроз правна правила држава тог континента па нема историјских услова за постојање социјалистичких политичких организација које би спроводиле комунистичку агенду засновану на темељним идејама политичког социјализма, а то су народна сувереност, непрекидни реформизам окренут према колективитету у коме партијски врх има сву политичку власт док институције система представљају Потемкинова села, а сав капитал припада само држави. Док је недостатак комунистичких организација у Сједињеним Америчким Државама јасно уочљив са конзервативизмом је већ прича сложенија и вишедимензионална. И поред тога што се на северноамеричком континенту ни једна организација са специфичном политичком тежином у досадашњем историјском току није залагала за еквилибријум у структури капитала ипак се не може са сигурношћу закључити да тамо нема политичког конзервативизма. Ово из разлога што тамо постоје три од четири концептуалне тачке на којима политички конзервативизам почива. Републиканска партија се у континуитету залаже за опрез и скепсу приликом производње правних правила како би закочила реформизам који одликује политички либерализам. Овај опрез је у случају Сједињених Америчких Држава сасвим разуман јер је овај политички систем постигао у досадашњем историјском току најуспешнију међусобну контролу институција система па је сасвим оправдана бојазан републиканске партије да ће демократе залагањем за глобалистичку агенду и пребрзе реформе нарушити тешком муком постигнути фини и танани баланс између институција тог политичког система.
Историјски период који живимо родио је најпре либерализам, а потом и конзервативизам као реакцију у вези са појавом либералних политичких стратегија. Ово креирање се јавља од победе либералних идеја изражених у књигама најпре, немачких и холандских филозофа у периоду XVI века, а потом и британских и француских писаца у периоду пре Француске буржоаске револуције односно у периоду од XVII до друге половине XVIII века. Настанак треће идеологије која се данас назива социјализам везан је за новији историјски период XIX века. Када у борби три супротстављене политичке идеологије, схваћене у смислу политичке стратегије сналажења у драматично измењеним друштвеним околностима, једна од три идеологије однесе коначну победу која, најпре настаје у књигама као субјективна форма, а потом се преноси и на стварне друштвене односе кроз структурирање идеја и њихово претакање у објективну форму долази до њеног везивања за начин производње.
Епистеме кроз које посматрамо читаву стварност настаје на темељу подвођења предоминантне политичке идеологије под начин производње и расподеле добара. Ово значи да је сваки прелаз из једног модела стварности у други модел стварности драматичан и да се одвија под диктатом модерности који попут какве природне непогоде руши вековне теоријске и политичке конструкције и освежава људско друштво новим грађевинама субјективних форми које ничу на рушевинама старих. Подразумева се да, у садашњем времену, прошлост или макар наше делимично сазнање о ономе што се заиста догодило у прошлости сагледавамо кроз призму политичке парадигме у којој живимо. Наш модел друштвене стварности јесте темељни дискурс нашег разумевања саме природе ствари. Капацитет за разумевањем садржине појмова најважнијих друштвених феномена као што су демократија или владавина права директно су условљени степеном контаминације који наш модел стварности остварује у односу на нас. Ово значи да се капацитет за разумевање основних правних и теоријских института темељно разликује у темељно различитим моделима.
Тако антички човек не би могао да разуме концепт посредне демократије онако како је он замишљен у либералној верзији капитализма ни након дуготрајног подучавања о свим аспектима тог теоријског модела. Такође, античком грађанину неког полиса тешко да бисмо могли да објаснимо поставку либералног капитализма према којој уколико нема владавине права утолико нема ни демократије. Наиме, једна од основних теза либералног капитализма као структурираног модела стварности јесте да елитистичка демократија и владавина права стоје у нужној повезаности у смислу да нема демократије без владавине права и обрнуто. Ова конструкција не би била примерена старом веку јер античка правна мисао у свом коначном изразу кроз позитивно право које твори полис није познавала идеју природних права док је либерални капитализам преплављен оваквим теоријским конструкцијама које имају за циљ да заштите стечени капитал појединца односно власничких групација.
Темељна идеја у срцу сваке политичке идеологије јесте идеја људске слободе и једнакости. Либерализам сматра да се слобода и једнакост могу остварити само кроз индивидуализам. Основни правни институти као што је право својине у либералном капитализму су усмерени на заштиту индивидуалности као оквира у коме се најефикасније остварују слобода и једнакост. У самом средишту либералне мисли стоји идеја о народној суверености схваћеној у духу индивидуалности. Наиме, док социјалисти као носиоца суверености схватају колективитет ин апстрацто дотле либерали носиоца суверености виде у сваком грађанину. Овакве идеје одлучно одбацују идеолошки конзервативци јер они држе да се тежиште суверености налази у традиционалним друштвеним групама које су се формирале кроз протекле векове људске цивилизације. За њих је поредак кључни симбол и полазиште сваког легитимитета. Од ова три различита и непомирљива погледа на извориште суверенитета, крајем XВИИИ века, након велике буржоаске револуције потпуну победу односи либерализам и такво стање траје све до данас.
Дакле, у фокусу темељних либералних правних института у капитализму је de iure заштита појединца односно власничке групације. Међутим, како свака идеја приликом свога остваривања у пракси кроз структурирање у стварности мутира тако се и коначни циљ сваке политичке идеологије de facto мења тако да у коначници води заштити капитала и брисању појединца као његовог власника. На крају овог процеса капитал постаје власник капиталисте док појединац губи својство грађанина јер му се одузимају политичка права да о оваквом стању самостално суди те да исто, путем своје суверене одлуке, промени уколико то жели. Ефикасно средство у потпуном развлашћивању сваког појединог грађанина јесте демократија схваћена кроз парадигму либералног капитализма односно елитистичка демократија. Све су ово разлози због којих антички човек не би могао да схвати чему заправо служи теоријска конструкција демократије онако како је конципирана у моделу стварности либералног капитализма. Са друге стране, док је за античког човека постојање гладијаторских борби било природно прихватљиво јер је извирало из темељних својинских правних института робовласничког начина производње, за човека либералног капитализма овакве појаве су одраз дивљаштва и историјске заосталости античког друштва.
Реч је о два непомирљива погледа на друштвену стварност. Непомирљива, јер настају на различитом епистеме. И једни и други би могли да буду у праву. Наш капацитет за разумевање природних и друштвених феномена директно је условљен степеном развијености и уклопљености теоријских и правних конструкција нашег модела стварности. С обзиром да у развоју сваког модела стварности постоји период детињства, зрелог развоја као и период старости и природног пропадања тако и наша слобода у доношењу закључака о природним и друштвеним феноменима може бити већа или мања у зависности од старосне фазе у којој се парадигма налази. У моменту писања ове књиге либерални капитализам се налази у поодмаклој фази распадања па могућност сагледавања историјских процеса и могућност извођења закључка који није потпуно детерминисан расте обрнуто пропорцијално брзини распада самог друштвеног модела. У оваквом прелазном периоду ствара се простор за нове субјективне форме као што су идеја непосредне демократије и социјалне једнакости и природне, неспутане и дивље, човекове слободе која подразумева смрт држава као монопола силе који производи правна правила. Каква ће судбина ових идеја бити након њиховог структурирања, које ће се догодити са преласком на нови модел друштвене стварности, у потпуности зависи од диктата модерности који следи у будућности која неумитно долази.
Ово значи да писање о прошлости носи са собом двоструки ризик. Први ризик се налази у чињеници да нам већина података из прошлости није позната, због чега су неизбежне бројне грешке приликом реконструкције прошлости. Други ризик се састоји у нашем безнадежно искривљеном погледу на ионако оскудне податке из прошлости. Другим речима, на сваком кораку упадамо у грешку да идеолошки контаминираним погледом садашњице из прошлости извлачимо нужно деформисане закључке. Из ових разлога је мање ризично изводити закључке из чињеница које датирају из времена садашњег модела стварности односно из блиске прошлости. Ове чињенице су нам сасвим познате и за њих са сигурношћу можемо да кажемо да су се догодиле баш онако како се наводи у историјском извору.
Ипак, и овде постоји ризик погрешног тумачења историјских чињеница. Он се јавља услед недовољне временске дистанце. Наиме, с обзиром да се догађаји сагледавају из аспекта постојећег модела стварности нема довољног протека времена да би се друштвени феномен сагледао у целини. Овај проблем је непремостив у историјским периодима када модел стварности проживљава своје историјско детињство или своју младост у смислу да је недовољно структуриран и да није прошао све фазе свога развоја. У случајевима дужег трајања модела стварности када је парадигма прошла кроз више развојних фаза лакше је сагледавање друштвеног феномена и мањи је ризик за грешку приликом извођења закључака.