Приближавамо се десетој годишњици потписивања „Бриселског споразума“, чувеног документа који је, без обзира на то што је за ту субверзивну операцију потребно одвојити највише пет минута, мало ко у Србији прочитао. То, разуме се, никога није спречило да о том папирићу проблематичне природе има своје, углавном стручно мишљење, које веома радо износи у јавност. Ово, да одмах разјаснимо, није и не може бити парадокс, како то на први поглед изгледа пошто, опште је познато, мудрост и проницљивост много мање потичу од читања, а неупоредиво више од скитања – тако да су глуварење и лутање далеко важнији аналитичарски алати од ишчитавања неког бесмисленог и петпарачког штива.
Један од оних који се овог светог постулата аналитике нису придржавали те су „Бриселски споразум“ и прочитали, сасвим сигурно јесте актуелни председник Србије. Он, разуме се, није аналитичар већ политичар, па га самим тим правила струке не обавезују, тако да је у том делу све у реду. У реду је и то што је председник, уједно, и родоначелник и гласноговорник најзаступљеније школе мишљења, која почива на тврдњи да „Бриселски споразум“ на најоптималнији могући начин штити интересе Србије и српског народа на Косову и Метохији, и да, као такав, представља и тријумф наше државе над албанским сецесионистима. Тријумф никада не пада испод почетних 5 : 0, а да је и председникова школа мишљења такође тријумфална доказ је то што је безусловно следи огромна већина грађана, међу којима доминирају они којима не пада на памет да се изложе ризицима читања „Бриселског споразума“ – дакле искусни аналитичари.
Постоји, треба признати, и друга, мала и прилично неугледна школа мишљења у неподобном покушају, које сублимира ставове засноване на уверењу да потписивање и примена овог споразума представљају имплицитно и пузајуће признање независности лажне државе и параван за постепено уклањање свих елемената и симбола српске државности са простора Косова и Метохије. Ова школица има далеко мањи број следбеника од председникове и основано се може претпоставити да су сви који припадају овом минорном друштванцету много пута прочитали текст „Бриселског споразума“. Ради се, дакле, о аналитичарима аматерима, изгубљеним између редова, слогова и знакова интерпункције, који никада неће доћи до суштине нити дотаћи мудрост.
Из тог кружока се, примера ради, може чути да је Заједница српских општина (даље: ЗСО), којој је посвећено првих шест тачака „Бриселског споразума“, нека врста варијације невладине организације без икаквих извршних овлашћења. Кажу да је један од њих чак био толико докон да је пописао све термине који се односе на надлежности ЗСО која се чека дуже од Годоа, и да се све оне – надлежности, своде искључиво на: сарадњу и развој (члан 4. „Бриселског споразума“), представљене у консултативном већу заједница (шта год то било) и мониторинг (члан 6. истог документа). Круже гласине да је један други, исто тако залудни аналитичар, прочитао и пратеће документе произашле из „Бриселског споразума“, те да је пописивањем свих термина којима се утврђују надлежности ЗСО из текста под називом „Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи“, установио да ни тамо нема ничега осим: вршења пуног надзора (члан 4, тачке од а до е), спровођења, координисања и омогућавања истраживачких и развојних активности (члан 4, тачка х), промовисања (члан 4, тачка и), процене (члан 4, тачка к), мониторинга (члан 4, тачка л), те предлагања нечега ( чланови 10. и 12.). То је, каже тај други, то, па се још иронично пита да ли ће се ЗСО, кад већ нема никакве извршне надлежности, бавити научно – истраживачким радом или неким сличним доколичарским активностима.
Читајући ове покушаје површних језичких анализа „Бриселског споразума“ и пратећих докумената, могао би се стећи и утисак да се наша власт практично низашта, а позивајући се све време на прописе и законе такозваног Косова (члан 11. „Бриселског споразума“ и чланови 1, 4, 10, 12, 14, 20. документа „Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи“) и надлежности институција исте творевине (чланови 2, 8, 9, 11, 13, 17, 21. истог документа и чланови 7, 8, 9 и 10. самог „Бриселског споразума“), обавезала а у међувремену и предала такозваним косовским властима полицију (чланови 7. и 9. „Бриселског споразума“), друге безбедносне структуре (члан 8. „Бриселског споразума“), правосуђе (члан 10. „Бриселског споразума“), изборни процес (члан 11. „Бриселског споразума“), и обећала да „неће блокирати, или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“ (члан 14. „Бриселског споразума“), а опште је познато да искључиво независне државе могу бити чланице ЕУ. И не само то, већ са становишта самог „Бриселског споразума“ и придодала гратис енергетски систем, телекомуникације, међународни позивни број, царински печат и још доста тога.
Ето, просто да се човеку заврти у глави од толике аналитике, лексике и семантике. И не би то ни било толико страшно, јер је српско друштво демократско, па има места и за такве и свакакве, да из истих кругова не допиру и гласови да би евентуално формирање ЗСО, на коме сада ваљда и наши пријатељи из САД и њихови савезници свесрдно раде, а такозване власти у Приштини одбијају из чисте глупости, био последњи ексер у мртвачки сандук српске државности на Косову и Метохији, пошто је све претходне наша власт, наводно, већ чврсто укуцала. Јер, каже тамо један, када би ови из Приштине ту обавезу из Бриселског споразума спровели, више на столу не би било ниједне теме осим формалног и експлицитног признања косовске независности од стране Србије, пошто им ова имплицитна варијанта изгледа више није довољна.
То би ваљда било све. У ствари, има ту још понечега, али се то углавном своди на тврдње да ће, уколико не буде већих потреса и дубљег посрнућа – дакле потпуног потонућа актуелног српског председника, „Бриселски споразум“ и документи и радње који су из њега накнадно проистекли бити највећа и најтежа оптужница против тог човека, те да је у питању прави фијаско националне одговорности, морала и патриотизма. Јер, у питању је, наводно, Magnum Crimen према српском народу, његовој прошлости а и будућности.
Али, хајде, молим вас, пустимо то. Па ваљда се из самог текста „Бриселског споразума“ који су сви који га нису читали давно прочитали, јасно види да је председник у свему у праву и да аматерске језичке анализе на нивоу „читај како је написано“ и јефтине латинске сентенце типа „verba volant, scripta manent“ не могу замутити чисту воду нити помутити лепоту председникове косовске политике. Јер, 5 : 0 је био тек почетак, и може се само наслутити докле се сада стигло. А идемо и даље, пошто предаја није опција, Косово је Србија, Србија сада на Косову нема ништа, да макар један метар Косова добијемо, вечерас, 25. августа 2015. се успоставља ЗСО, подижемо барикаде, које барикаде, ујутру уклањамо, враћамо војску на Косово у складу са резолуцијом 1244, мада је то једна одвратна резолуција! Шта, не? Што не? Добро, не што не. Живела Србија!
Па зар да онаквима поклоните пажњу, а да једном оваквом човеку не поверујете! Ма дајте.