Није тајна да је наш целокупан медијски простор затрован разним „стручњацима“ за геополитику и међународне односе. Не говорим овде само о провладиним телевизијама, већ и о опозиционим где се често појављују људи који немају никакво дубинско разумевање природе геополитичких односа у свету, већ најчешће понављају популарне мантре које су негде имали прилике да чују и које потврђују њихов политички став. Због ове пристрасности и генерално слабог разумевања одређених политичких процеса у свету и једни и други често маше у својим прогнозама. Ово о чему пишем важи за све аналитичаре без обзира на то из којих професија долазе, укључујући оне који долазе из академских вода, зато је ова колумна намењена свима њима.
На самом почетку треба истаћи једну генералну појаву, а то је да постоји врло оштар контраст између приступа који имају провладини медији који бирају да највећи део свог програма посвете геополитици (као да се у држави ништа не дешава) и опозиционих медија који бирају да највећи део свог програма посвете унутрашњој политици (као да се у свету ништа не дешава). Свакако, оба крила нашег медијског мејнстрима када се баве међународним темама бирају да у емисије зову људе који ће својим, углавном лошим, анализама гурати сет политика или размишљања намењен одређеној циљаној публици како би је индоктринирали или уљуљкали. Исто важи и за нашу алтернативну медијску сцену која делује на интернету и која није много другачија од оне на нашим телевизијским екранима. Једна група аналитичара ће гурати причу о мултиполарности и неминовном слому Америке, док ће друга група здушно подржавати европске интеграције јер тобоже демократија и економски просперитет постоје само у Европској унији и евентуално Америци кад су тамо на власти демократе.
Нема ту озбиљних оригиналних анализа или могућности да се изван навијачких пристрасних оквира да прогноза даљих дешавања. Сви понављају популарне мантре попут оне да се „спољна политика Америке не мења“ или да „европске интеграције немају алтернативу“. Пре неколико дана сам ухватио на друштвеним мрежама председника општине Чукарица, који је иначе завршио криминалистичко-полицијску академију и који до пре пар година није ни наступао у јавности, а камоли озбиљно писао или говорио о спољнополитичким темама, како коментарише рат Сједињених Држава са Ираном и то баш кроз ову прву мантру о непроменљивости америчке спољне политике. Можете да подржавате или да не подржавате оно што Америка ради на Блиском истоку, али политика Трампове администрације је све супротно од слабих преговарачки оријентисаних приступа Баједнове и Обамине администрације када је у питању Иран, то је необорива емпиријски доказана чињеница коју апсолутно свако може да провери. Са друге стране имамо групу аналитичара која оправдава америчку интервенцију у Венецуели, али осуђују руску интервенцију у Украјини. Овде постоје само две могуће позиције, или да принципијелно браните међународно право (губитничка позиција) или да прихватите реалност онакву каква јесте, а то је да Америка, Русија и Кина нису само државе као и свака друга већ да имају реалне политичке, националне и безбедносне интересе.
Пред нашим очима се управо одиграва нови пад берлинског зида који једва да ико примећује. Грађанисти то не виде јер имају тежак облик TDS-a (Trump Derangement Syndrom), док националисти то не виде јер су затровани Хепи-Информер пропагандом која им сваки дан пуни главу са идејом о мултиполарности не схватајући да је слабост Америке коју смо имали прилике да видимо за време Бајденове и Обамине администрације последица, не јачања Русије и Кине – које је наравно неспорно, већ лошег руководства и некомпетентности у војном и политичком врху (катастрофално повлачење из Авганистана или окупација Крима као примери). Највећи проблем ипак није то што наши аналитичари одсечени од сваке реалности дају лоше прогнозе, већ то што наш државни врх одбија да повлачи рискантне потезе који једину могу да помере Србију из позиције контролисаног пропадања у којој се налазимо већ скоро пуне две деценије и то примарно из два разлога. Први је суштинска политичка зависност владајуће коалиције од Берлина, а друга је маркетиншке природе и односи се на генералне симпатије бирачког тела према Кини. Политика „Четири стуба“ је евидентно пропала, али упркос томе и даље остаје доминантно опредељење скоро свих политичких актера у Србији.
Реалност је следећа, Србија без обзира на све извесније политичке промене још дуго неће прићи чланству у Европској унији због структурних проблема кроз које ова организација пролази и који су последица пребрзог проширења уније током двехиљадитих и све више поларизованог међународног контекста. Ово чак и ако сте за улазак Србије у Европску унију не мора да буде нужно лоша ствар, наш приоритет као државе треба да буде да учинимо српско тржиште што је могуће више атрактивним за стране инвестиције кроз мање пореско и бирократско оптерећење и стабилност банкарског и фискалног система. Нешто слично је успела да постигне Канада за време конзервативног премијера Стивена Харпера, иако је америка тада, као и данас упркос царинама, била најатрактивније тржиште на свету. Канада је у периоду између 2006. и 2015. године успела да пореским олакшицама и једноставнијом бирократском процедуром учини своје тржиште у неким аспектима и атрактивнијим и стабилнијим од америчког тржишта због чега је имала озбиљан привредни скок, бољи одговор на финансијску кризу 2008. године, као и најимућнију средњу класу у свету. Ова врста одговорне економске и фискалне политике би могла да у кратком временском периоду значајно подигне наш животни стандард и органски привуче страни капитал кроз пореску политику, а не кроз бесмислене субвенције за стране инвеститоре.
Диверзификација наше привредне сарање са Европском унијом има и шири стратешки значај када је реч о кључном безбедносном и националном питању пуне реинтеграције Косова и Метохије у државно-правни поредак Републике Србије. Желим да овде будем кристално јасан, не постоји сценарио у којем су наше сигурносне снаге присутне широм територије наше аутономне покрајине без сагласности и подршке Сједињених Америчких Држава, осим ако руска морнарица не уплови у Вашингтон што је, благо речено, мало вероватно. Са друге стране, Руска Федерација је незаменљив савезник у Савету безбедности Уједињених нација због чега би свако стопроцентно или претерано окретање Србије ка Америци имало негативне последице по наш територијални интегритет на међународном плану где уствари још увек колико-толико успешно држимо линију отпора ка напорима Приштине да заокружи своју државност с обзиром да су сви остали елементи наше државности збрисани бриселским и другим међународним споразумима на које је ова власт пристала.
Стога користим ову прилику да предложим нову спољнополитичку доктрину „Два ослонца“ која би се базирала на стратешком балансирању у економској, политичкој и безбедносној сфери између Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације. Без обзира што делује као да се прозор полако затвара и да ће Милорад Додик вероватно бити једини Србин који је успео макар и ограничено да искористи овај геополитички моменат да приближи своју позицију људима у другој Трамповој администрацији, не треба одустајати од изградње идеолошког и стратешког савеза са „МАГА“ републиканцима, а нарочито актуелним потпредседником Америке који делује да има велике симпатије за све Хришћанске мањине чији је статус и живот угрожен, као што је случај са српском мањином на Косову и Метохији. Ова врста размишљања изван кутије очигледно није блиска ни људима у власти (из очигледних разлога), ни људима у опозицији (из такође очигледних разлога), док на наше „стручњаке“ не треба трошити више речи с обзиром да сам већи део овог текста посветио управо њима. Они нажалост немају капацитет да разумеју геополитичке процесе у свету јер размишљају врло бинарно, без прагматичног и реалног приступа.