Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Чини се да се, кроз историјски развој политичких идеологија и религија, може говорити о две основне идеје које су, вероватно, старије од самог организованог људског друштва односно старије су од историје људске цивилизације. Прва је религијског карактера и односи се на везу између унутрашњих човекових стања и дубоко веровање да ипак постоји могућност да човек на неки чудесан начин приволи природу да делује у његову корист, а не на његову штету.
Овакво осећање је производ праисторијског времена када човек није живео по диктату правних правила јер није постојала држава као монопол силе. У тим околностима човек је био у потпуности упућен на тумачење природних сила јер је у потпуности зависио од природе. Подела рада није била структурирана, али се ипак јављала с обзиром на биолошку ограниченост полова. Тако су жене биле задужене за један део посла док су мушкарци радили одвојене послове. Друга темељна идеја није религијског карактера и вероватно је стара једнако колико и прва; реч је о идеји да човек треба да живи слободан и једнак са другим људима. Ова идеја своје извориште има у самој природи човековој с обзиром да најдужи временски период човековог еволутивног развоја он проводи као природно слободно биће које себе доживљава потпуно једнако са другим човеком јер њихови односи нису структурирани услед непостојања права и правног система. Цивилизација и култура Лепенског Вира и Винче јесу историјски примери слободе и једнакости у друштву где човек човеку није вук. У овим друштвима није било места за државни монопол силе и владаре, ратове, насиље и друштвено раслојавање изражено кроз гомилање добара или зидање велелепних кућа. Ове старе српске цивилизације су се развијале крај Дунава на потезу између данашњег Београда и Источне Србије и потом се шириле на територију централног дела Хелмског полуострва у периоду од 9.500-4.500 година пре нове ере. Њихов успон и пад данас може да нам да одговоре на многа питања која окупирају савременог човека.
Уколико се усвоји почетна претпоставка да је императив неопходности поделе рада био увод у структурирање људских односа утолико се може закључити да се једнакост и слобода обрнуто пропорцијално развијају у односу на развој поделе рада. Након биолошке поделе рада која постоји у примитивним облицима праисторијског организовања јављају се и поделе рада по животној доби и подела рада према природним ресурсима што доводи до потискивања идеје једнакости и слободе. Када је услед поделе рада према старости једнима омогућено да мисле а другима да раде и када је услед поделе рада према природним ресурсима почела пољопривредна производња, сточарство и ратарство долази до стварања првих вишкова производа, а тиме последично и до појаве трговине и занатства с обзиром да је требало направити средство за рад и трговати вишком произведених добара. У том моменту губи се сваки траг објективној форми слободе и једнакости и она остаје на историјској сцени само у својој субјективној форми као скуп односа између идеја. Другим речима, усложњавање поделе рада под диктатом модерности исписује смртну казну једнакости у слободи. Диктат модерности испостављен кроз поделу рада ствара све услове за ступање на сцену заштитника самог процеса производње и расподеле вишка произведених добара – рађа се држава, а са њом и правни оквир заштите владајућих класа. Уместо бескласног друштва слободних људи јавља се класно друштво поданика којим влада олигархија.
Тек са појавом прве државе човек невољно прихвата своју хијерархијску позицију у структурираном људском друштву и постаје државни поданик а у једном кратком временском периоду и грађанин. У периоду В века пре нове ере, у „златно доба“ Атине, праисторијске идеје слободе и једнакости поново свој израз добијају у стварности непосредних политичких пракси када демос постаје и више од једног века остаје политичка класа а тиме и брана владавини олигархија. Од средине ИВ века пре нове ере са падом грчких полиса под власт македонских краљева грађанин губи своје основно својство слободе и једнакости јер губи могућност да примењује непосредне демократске праксе. Ово даље значи да се слобода и једнакост поново повлаче у субјективну форму идеје која се налази у самим темељима наших културних система испод теоцентричних наслага које наносе модели друштвене стварности. Прва идеја надвладавања сила природе је темељ свих монотеистичких и политеистичких религијских облика. Друга идеја слободе и једнакости је основ свих политичких идеологија које су икад постојале у оквирима три различита начина производње. И једна и друга ствар представљају однос између човекових идеја односно субјективну форму друштвеног феномена. Када ова субјективна форма буде друштвено структурирана тада она преузима свој објективни облик и постаје однос између ствари које постоје у реалности изван наших идеја. У том моменту, како смо видели на примерима хришћанства и либерализма, објективна форма делује на субјективну на начин да је негира или је мења до мере да иста више не представља темељ саме објективне форме. Другим речима, ствари се одвијају по диктату модерности.
Све три политичке идеологије се у сваком моделу друштвене стварности темеље увек на истој идеји. Реч је о идеји слободе и једнакости. Циљ им је исти, али темељни дискурс који нас наводи према циљу је темељно различит. Пошто су прве две идеологије по својој природи динамичне у реформама и у потпуности окренуте према диктату модерности док је трећа идеологија статична и супротстављена модерности, из аспекта њиховог односа према модерности може се условно рећи да заправо постоје само две политичке идеологије и то реформистичка и конзервативна. Међутим, из аспекта њиховог потенцијала да творе нове моделе стварности можемо опет условно закључити да постоје само две реформистичке идеологије, а да је конзервативна политичка идеологија лишена сваког стваралачког потенцијала јер се њеним везивањем за начин производње не ствара баш ништа. Са друге стране реформистичке политичке идеологије у себи носе креативни потенцијал довољно велики да се у случајевима предоминације једне од њих створи сасвим нови модел друштвене стварности као сасвим нови темељни дискурс за наше разумевање природе ствари. Ове политичке идеологије смо, кроз различите историјске периоде, препознавали под различитим именима. Понегде ове идеологије нису биле историјски именоване, а понегде су узимале религијски облик и заправо маскирале чисту политичку идеологију која у својој основи није имала религијске идеје да човек може да утиче на силе природе на начин да их преокрене у своју корист.
Тако, у периоду тријумвирата настаје основа за будуће хришћанско учење. Ова основа настаје као чиста политичка идеологија која се темељи на идеји слободе и једнакости. Она настаје као израз политички неодлучне борбе између реформистичког индивиуализма који узима маску конзервативизма оличеног у захтеву да Рим остане република и реформизма који је захтевао прелазак на инокосног суверена, а који је по својој природи усмерен према колективу. С обзиром да се ова политичка борба водила довољно дуго да из ње изађе хришћанство као религијска интерпретација политичких идеологија, рано хришћанство можемо посматрати и као израз политичке идеологије колективизма, која је у данашњој парадигми познатија под називом социјализам. У том контексту улогу историјског Исуса треба проматрати као неопходну метафору којом се рано хришћанство као израз политичке идеологије послужило. Подразумева се да су основи хришћанства били постављени давно пре измишљања наведене политичке метафоре. Из очуване античке литературе се назиру контуре хришћанског учења у смислу основног захтева који та колективистичка идеја поставља – слобода и једнакост се најефикасније политички штите кроз колективизам, а он се мора остварити динамичним променама које ће трајно дестабилизовати постојећи модел стварности и створити услове за рађање нове парадигме.
Изгледа да сваки модел производње у себи носи две политичке идеологије једнаке старости чији се рани обриси формирају и пре него што начин производње постане конзистентна заокружена целина. Хронолошки прва политичка идеологија у сваком начину производње морала би бити реформистичког карактера или из аспекта данашње парадигме – либерална или социјалистичка. Реформистичка политичка идеологија тежи да општи циљ свих политичких идеологија – слободу и једнакост оствари кроз заштиту и политичко промовисање индивидуе или колектива. Као одговор на њу јавља се увек и без остатка конзервативна политичка идеологија, чија је стратегија заустављање пребрзих промена под диктатом модерности. Она се супротставља једној од две варијанте реформистичке идеологије. Када је доминантна индивидуалистичка идеологија тада се конзервативизам јавља као борац за колективна осећања, а када је доминантна колективистичка идеологија тада се конзервативизам јавља као заштитник појединца и тежи за јачањем правног оквира у коме појединац може најпотпуније да оствари своје потенцијале.
Другим речима, конзервативизам је политички неодлучан по питању предмета своје заштите, али је одлучан по питању заустављања наглих друштвених промена. У том смислу ова идеологија је амбивалентна јер по самој природи ствари може да буде окренута у два супротна смера – према појединцу и према колективу. Она је увек и без остатка конфронтирана једној од две динамичне реформистичке идеологије. Дакле основ идеолошког антагонизма из аспекта конзервативизма се налази у мери реформе као и у мери динамике коју диктира модерност, а не на линији појединац – колектив. Антагонизам на линији појединац – колектив за конзервативизам није суштински значајан јер се конзервативизам у зависности од свога противника може залагати и за једно и за друго. Понегде је резултат политичке борбе између идеологија победа реформизма, а понегде је то победа конзервативизма. Међутим, чест је случај кроз историју да се ни након дуготрајне борбе није успевало изаћи са јасним закључком о победничкој идеологији. Из ове неодлучне борбе две политичке идеологије увек се јавља и трећа која је ослоњена на остварење слободе и једнакости поново кроз реформизам као политичку стратегију у условима дикатуре модерности.
С обзиром да је конзервативизам често само маска нападнуте реформистичке идеологије понегде се дешавало да се у веома важним историјским прекретницама индивидуализам као политичка идеологија од напада колективизма бранио навлачењем конзервативне маске. Можда је рано хришћанство представљало управо политички додатак као одговор на нерешену борбу реформиста-колективиста и конзервативаца који су желели презервацију индивидуализма као предоминантне политичке идеологије на прелазу из доба римске републике у доба принципата. Међутим, у моменту када коначну победу односи политичка идеја да државу и њену политику треба реформисати у правцу монархије тада колективизам коначно побеђује у идеолошкој борби против индивидуализма који се маскира у конзервативизам. У тој историјској тачки губи се значај ове политичке псеудо-идеологије, а моментом њеног признавања за званичну државну религију 313. године у време владавине Цара Константина стварају се предуслови за довршетак процеса њеног структурирања чиме она заувек губи своју субјективну форму односно губи идеју на којој почива и од политичке артикулације потлачених постаје артикулација оних који тлаче.