Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Модел стварности као темељни друштвени дискурс
Облик политичке парадигме зависи од начина везивања предоминантне политичке идеологије за облик производње и расподеле добара. Једном формиран он постаје наша мера ствари и оквир из кога се не излази политичком вољом већ искључиво диктатом модерности. Модел политичке стварности нам пружа темељна знања и темељне предрасуде које нам помажу да релативно брзо и лако доносимо одлуке у свакодневном животу. Без овог темеља човек би веома тешко могао да донесе било коју одлуку о било чему у свом приватном животу. Подразумева се да су та темељна знања и предрасуде обликована кроз индоктринацију предоминантне политичке идеологије која и сама има свој оквирни дискурс који јој намеће начин производње. Другим речима, модел стварности се састоји од више концентричних прстенова парадигми, које су на савршен начин уклопљене једна у другу, тако да у човековом политичком бићу изазивају веровање у своју конзистентност и одрживост. Наравно, и ово је само илузија. Као што све на свету има свој почетак и крај тако и ова савршеност нестаје, а оно што после ње остаје подсећа на слику античких рушевина које су некада биле моћне и блиставе грађевине, а данас су само разбацано камење.
Колико је модела могло настати у досадашњем историјском току?
Уколико се усвоји базична претпоставка да је кроз целокупну историју људског друштва постојало само три начина производње, у којима су рађане три политичке идеологије, које су у субјективној форми трајале колико и сам модел производње, утолико се намеће закључак да је постојало не више од девет модела стварности кроз целокупан историјски ток. Међутим, уколико усвојимо претходну претпоставку да се из везивања конзервативне политичке идеологије са начином производње не може створити нови модел стварности јер, за разлику од реформистичких политичких идеологија, конзервативизам у себи не носи потенцијал таквог типа да ствара нове моделе стварности када се повеже са тренутним начином производње, утолико можемо да закључимо да од настанка првих полиса до садашњег историјског тренутка није било више од шест модела стварности.
Овде треба додати још једну напомену, а она се односи на могућност да у оквиру капиталистичког начина производње, који датира од краја XV века до данас, нису постојала два модела стварности већ само један и то либерални капитализам те да је социјализам, који се у пракси политичких институција у току XX века развијао из источне европе према азији, а који је у књигама рођен у XIX веку, заправо фингирао сукоб на идеолошкој равни који никада у стварности није постојао. Ово утолико пре, уколико се прихвати теза многих политичких филозофа да је хладни рат као темељни сукоб између Сједињених Америчких Држава и Савеза Социјалистичких Совјетских Република заправо представљао само њихов договор о подели интересних зона на планети без икакве жеље за идеолошким надметањем и идејом да се у том надметању иде до крајњих консеквенци. Ово даље значи да уколико идеолошки сукоб у себи не носи потенцијал потпуне победе једне идеологије у којој ће друга идеологија бити поништена без остатка, утолико се не може говорити о правом већ само о фингираном сукобу великих сила на идеолошком нивоу. Подразумева се да сваки други ниво њиховог међусобног надметања осим идеолошког, из аспекта потенцијала за формирањем нових модела стварности, није важан јер у коначници не доводи до рађања нових уклопљених парадигми. С обзиром да надметање САД и СССР идеолошки није важно, у овој књизи неће бити ни посебно обрађено јер оно није довело до стварања услова за прелазак из модела либералног капитализма у неки виши или другачији модел стварности.
Тако се може рећи да смо кроз историју капитализма имали само један од могућа три модела стварности јер је од самог почетка доминирала либерална политичка идеологија која је у везивању са начином производње производила сопствену епистеме. Све социјалне потребе савременог човека као и сви његови интереси и позиције од којих полази у циљу реализације тих потреба и интереса јесу плод индоктринације савременог модела стварности. Дакле, уколико се усвоји претпоставка да од почетака развоја капиталистичког начина производње до садашњег тренутка није било више од једног модела стварности, утолико се може закључити да је кроз целокупан досадашњи историјски ток било само пет модела стварности или није могло бити више од пет модела стварности, што значи да једном формиран, модел стварности показује тенденцију свога самоочувања. Сопствено очување модел стварности остварује стварањем политичких и правних конструкција које у међусобном везивању стварају конзистентан систем идеја повезан у једну логичну целину.
Поништавање субјективне форме
Проблем настаје када овај систем почиње да захтева религијско веровање у одрживост својих теоријских конструкција. На овој тачки систем почиње да производи опсене које грађанима пружају виртуелну уместо праве стварности. Правни институти садржани у политичким конструкцијама модела стварности почињу да служе циљевима који су супротни темељним идејама сваке политичке идеологије – идејама људске слободе и једнакости. Реторика модела стварности остаје дубоко укопана у почетни дискурс пута у слободу и једнакост док политичка пракса почиње да прати другачији дискурс који у својим темељима нема политичке већ религијске идеје. Од грађанина се захтева веровање које га претвара у поданика. Долази до трансформације политичке идеологије у религијски облик односно субјективна форма као однос између идеја и душевних стања бива поништена сопственим структурирањем у објективну форму када постаје однос између ствари које реално постоје. Поништавањем сопствене природе политичка идеологија се одриче себе саме и остаје да егзистира у систему опсена као празна љуштура која је споља пуна племените реторике док је изнутра садржински потпуно сасушена и не представља ништа до сопствене негације.
Паралелно постојање два модела стварности
У периоду антике, као најдуговечнији и најуспешнији модел, доминирао је робовласнички начин производње, испрва са два антагонистичка друштвена слоја робовласника и робова. Овај историјски период карактеришу два типа робовласничких односа који умногоме представљају израз паралелне истовремене егзистенције два одвојена модела друштвене стварности. Први модел стварности јесте антички док је други модел источни. У првом типу постоје и јавни и приватни робови док у другом типу постоје само јавни робови. Ово значи да у времену до хеленизма паралелно постоје два модела друштвене стварности и то антички који је доминантно покривао грчку културну сферу и источни који је поред дела грчких полиса покривао још и месопотамију и египат. У овом историјском периоду једини прави путеви су морски путеви док се континентални путеви тек стидљиво појављују. Ово значи да у недостатку довољне размене идеја, информација и робе између запада и истока још увек постоје културолошки услови за паралелну егзистенцију различитих предоминантних политичких идеологија у једном јединственом оквиру производних односа. У овом периоду још увек постоје паралелни културни системи у додуше идентичној парадигми робовласничког привређивања.
У првом индивидуалистичком античком моделу стварности индивидуалистичка политичка идеологија се везивала са робовласничким начином производње и доминирала је идеја да се слобода и једнакост остварују кроз инсистирање на индивидуализму. Из овога разлога је власништво над робовима било доминантно у приватним рукама. Штавише, комплетан правни оквир је био усмерен ка појединцу. Није случајно што је читав систем грађанског права који и данас познајемо и примењујемо настао на темељу овога модела стварности и своју коначну дефиницију добио у каснијем периоду робовласништва у времену Римске Републике. Грађанско право задобија своју коначну форму у Римском праву и послужиће као правна основа либералног капитализма заједно са правним конструкцијама које су настале у феудализму у Британији. На овом месту треба указати на чињеницу да је Римско право од свог структурирања и задобијања свог коначног облика у периоду Римске републике послужило још и као културни и државотворни темељ Источно ромејског царства да би се након пада Источног царства, од XV века, кроз књиге у субјективној форми очувало, а у почетним фазама либералног капитализма поново структурирало кроз правна правила грађанског права појединих држава.
У другом моделу стварности, колективистички орјентисаном, источном, који је постојао у истом периоду када и грчко-антички, доминира колективистичка политичка идеологија и у везивању са производним оквиром у први план ставља идеју да једнакост и слободу треба остваривати кроз колективизам. У овом моделу сви робови су у власништву државе која планираном производњом најефикасније користи ресурсе готово бесплатне радне снаге. У овом моделу доминирају велелепне грађевине, али идеја индивидуализма значајно заостаје за античким типом друштвене стварности. У овим друштвима грађанско правни односи су у другом плану јер је мање битан приватан однос између појединаца у односу на однос јавне власти и појединца. Приватна имовина је у другом плану у односу на идеју јавне својине. Матрица колективизма увек је иста кроз све историјске периоде. У њеној основи лежи идеја да ће човекова слобода и једнакост бити најефикасније заштићени у колективу кроз однос између индивидуе и јавне власти у коме је, по природи ствари, доминантна држава, а приватна својина је у трећем плану.
Занимљиво је да су у Античкој Грчкој, на релативно малој удаљености, у истом историјском периоду паралелно егзистирала ова два модела друштвене стварности. У Атини је постојао такозвани антички систем у коме су робови претежно били у приватној својини док је у суседној Спарти постојао потпуно другачији модел стварности у коме је право својине на робовима било јавно у смислу да су сви робови без изузетка били државна својина. Из темељне разлике између два различита друштвена модела последично настају и разлике у политичком уређењу друштва. Док на Атици настаје демократија на Пелопонезу влада војна аристократија и уставно уређење два полиса се темељно разликује по питању носиоца суверености. Ове разлике су биле последица чињенице да је Атински модел био реформистички и индивидуалистички док је Спартански модел био окренут колективизму. Подразумева се да је колективизам овога типа деловао у правцу заштите аристократије, а да остали грађани у таквом моделу нису имали политичка права па следствено томе нису ни били грађани у пуном смислу тог израза. Следом идеје да сваки начин производње рађа три увек исте идеологије које се међусобно боре за доминацију, можда се може закључити да је у Спартанском моделу стварности доминантна идеологија био конзервативизам док је у Атинском моделу доминирао реформистички индивидуализам. У случају Спарте колективизам је заузео позицију остварења својих циљева кроз конзервативизам.
С обзиром да је, како смо већ видели, конзервативизам амбивалентан по питању начина остварења својих циљева то за његово одређење није пресудан предмет његове заштите. На овом примеру се конзервативизам испољио кроз заштиту колектива јер је на Атици предоминантна идеологија била индивидуалистичка. Ово даље значи да облик конзервативизма у одређеном историјском периоду одређује супарнички модел реформизма. Уколико је у супарничком моделу предоминантан индивидуализам као у примеру античке Атине, утолико се као стратешки одговор на другој страни јавља колективизам кроз форму конзервативизма. Из ових примера можда можемо закључити да се пелопонески конзервативизам оштро и бескомпромисно супротстављао пребрзом модернизму који је диктирао реформе на Атици. Пребрзо ослобађање капитала и динамична трговина у чијем епицентру се налазила Атина су наметали принудни модел и суседним полисима. Одговор на Атински динамични реформизам садржан је у Спартанском конзервативизму. Насупрот Атинском индивидуализму стајао је Спартански колективизам.