Аутор: Филип Калмаревић, новинар
Да ли сецесионизам треба легализовати или забранити? Да ли је он претња по политичку и војну безбедност? Сецесионизам није прецизно и детаљно дефинисан појам у међународном праву, овај појам је обично дефинисан законодавством националних држава. Међутим, иако резолуције и декларације Уједињених нација не дефинишу конкретно овај појам, ипак ово питање јесте одређеним документима регулисано.
На пример, у повељи УН се говори о два појма „праву на самоопредељење“, као и о „територијалном интегритету“. Неки први појам тумаче као међународну потврду права на проглашење независности у апсолутно свим случајевима где сецесионизам има довољну подршку. Међутим, циљ оних коју су писали повељу и унутра убацили право на самоопредељење био је да омогуће народима који су још увек били део колонија да траже независност од европских држава или у изузетним случајевима нарушавања људских права предвиђених овом повељом. Речник Кембриџа дефинише сецесионизам на следећи начин „Чин стицања независности од неке државе, територије или организације“. Као што сам већ претходно навео, овај појам је углавном дефинисан кроз законодавство националних држава, а не толико међународним документима. Велики број држава је предвидео својим законодавством сецесионизам или сепаратизам као кривично дело или чак чин велеиздаје. Међутим, постоје државе које ово питање уопште не регулишу или чак дефинишу својим законима сецесионизам као легалан чин у одређеним специјалним околностима и уз јасно и демократски изражени легитимитет.
Примера ради, у државама попут Уједињеног Краљевства или Канаде сецесионизам није забрањен било каквим правним актима све док се он спроводи институционално на демократски и миран начин на референдуму који се, у складу са обичајним правом, не може одржати са истим питањем више од једном у тридесет или четрдесет година. Референдум о независности Квебека из 1995. године који није добио неопходну подршку већине грађана ове канадске провинције био је повод за федералну владу да 1998. године постави неколико питања Врховном суду Канаде како би тиме коначно ово питање било на прави начин дефинисано. Федерална влада је поставила три кључна питања: 1.) Да ли канадске провинције имају право на једнострану сецесију? 2.) Да ли такво право постоји у међународном праву? и 3.) Како би се супротстављени принципи (самоопредељење и интегритет) решавали? Врховни суд је у својој одлуци навео да устав Канаде не препознаје право на једнострану независност и да сваки вид сецесије захтева преговоре између свих кључних нивоа власти. По тумачењу врховног суда Канаде победа опције за независност на референдуму би значила обавезност преговора између федералних и провинцијских власти, али не и независност саму по себи. Суд такође препознаје да право на самоопредељење не може бити примењено на случај Квебека јер је аутономна провинција у демократској држави и као таква није подвргнута никаквој репресији због чега би иначе могла да оствари право самоопредељења.
Када је реч о Уједињеном Краљевству с обзиром да они немају писани устав већ низ повеља, закона и различитих аката сецесија самим тим, као и бројна друга питања, нису дефинисана. Међутим, с обзиром да у Уједињеном Краљевству постоји супрематија парламента он је тај који углавном аутономно одлучује о свим питањима, па самим тим и о правном оквиру под којим сецесија може да буде спроведена. Наиме, британски премијер Дејвид Камерон и његова влада су 2014. године изашли у сусрет шкотским властима и дали сагласност за одржавање референдума о независности. Референдум није успео, међутим он је био правно валидан јер је одржан уз сагласност владе у Лондону. Разлог зашто Шкотска не може сама да организује нови референдум јесте зато што је за то према мишљењу врховног суда неопходна сагласност Весминстера, а обичајно право налаже да се не може поставити исто питање на референдуму у кратком временском размаку, већ тек након 30 или 40 година. Добар пример овога јесте питање о чланству Уједињеног Краљевства у Европској унији које је постављено на референдуму тек након 40 година када је за тим опет постојала потреба. Када је реч о сецесији домаће законодавство има примат у односу на међународно право. Ове две државе су добри примери како сецесија не мора нужно бити забрањена, али она свакако не може бити спроведена без сагласности централних власти, а нарочито не једнострано и противно њима, као што је то било у случају Косова* 2008. године.
Међутим, није свуда јасно законски или другим актима дефинисан институционалан начин оствањивања права на независност од матичне државе, ипак оно што је заједничко скоро свим државама јесте да су једнострани акти сецесионизма забрањени. Сама чињеница да Канада и Уједињено Краљевство имају правни оквир и праску институционалног решавања питања сецесионизма не значи да је он сам по себи легалан у свим случајевима. Примера ради, да су рецимо након неуспелих референдума Шкоти или Квебечани покушали насилно да издејствују независност, или чак потпуно мимо референдума, можемо бити апсолутно сигурни да би одговор државе био оштар и бруталан. Према међународном праву забрањено је да државе чланице Уједињених нација подржавају нарушавање територијалног интегритета и суверенитета других држава чланица, без обзира да ли се ради о спољној агресији или о сецесионизму. Међутим, главно питање које се онда поставља јесте зашто је део међународне заједнице тако срчано подржавао сецесионисте на Косову и Метохији који су желели насилно и једнострано да отцепе део територије Србије?
Као главни аргумент се истиче да је Србија вршила репресију над локалним албанским становништвом. Овај аргумент је имао за циљ да створи слику код међународне јавности да су на Косову и Метохији системски нарушена људска права што би према повељи Уједињених нација био sine qua non за остваривање права на самоопредељење. Наравно те тврдње су у великом броју случајева потврђене као нетачне, иако је наравно било инцидената и индивидуалних случајева нарушавања људских права. Ипак, колико год сваки случај те врсте био трагичан, немогуће је не приметити са којом мирноћом исти тај део међународне заједнице толерише или евентуално „оштро осуђује“ слике свакодневног системског нарушавања људских права у Гази од стране Израела. Иако Израел има свако право на самоодбрану, па можда чак и нереципрочну употребу силе у борби против терориста и Хамаса немогуће је толерисати овај ниво системског насиља над цивилима. Зато је врло тешко наћи здраворазумско објашњење зашто је НАТО извршио агресију над Савезном Републиком Југославијом која је уз много мање цивилне жртве само бранила свој територијални интегритет и суверенитет у борби против сецесионизма терориста УЧК.
Албанци су према свим доступним подацима којима данас распожалемо живели боље у Југославији него у својој матичној држави за време трајања Хладног рата. Уживали су веће политичке слободе, имали приступ социјалним програмима, као и културну аутономију, тек након што су почели нереди и позиви на насилно отцепљење Косову је суспендована аутономија. Западни медији су ово третирали као ничим испровоцирано укидање људских права и аутономије Албанаца на Косову и Метохији. Притом треба имати у виду да оба наша устава, како из 1990. године, тако и актуелни из 2006. године не забрањују сецесију. Оба устава кажу да је територија Републике Србије јединствена и недељива и да се границе не могу мењати без сагласности државе, односно без промене Устава Републике Србије. Иако сам правни оквир и процес нису још увек дефинисани, чињеница је да сецесија сама по себи није забрањена према постојећем законодавству.
Тај процес је могао бити договорен деведесетих година током унутрашњег дијалога или двехиљадитих година када је Србија нудила најшири могући вид аутономије Албанцима на Косову. Међутим, сецесионисти су од самог почетка инсистирали искључиво на независности и за њих је било само техничко питање да ли ће Србија на то пристати или ће морати на тако нешто да буде натерана. Неки тврде да уопште није било могуће имати искрен и демократски дијалог под режимом Слободана Милошевића и Социјалистичке партије Србије због тога што је та власт била аутократска. Ипак, тај режим је био једнако репресиван према свима који су били против њега без обзира на етничку припадност. Сваки пут када би опозиција или студенти покушали да укључе Албанце у процес рушења Милошевићевог режима и демократизацију земље, што би и њима погодовало, они би увек прибегавали агресивном сецесионизму. Да демократско проналажење решења никада није био циљ говори и чињеница да су Албанци једнако искључиво одбили понуду Србије о најширој могућој аутономији за Албанце чија је суштина могла да стане у једну реченицу: „Више од аутономије, а мање од независности“.
Заједничка платформа Председника Владе Војислава Коштунице и Председника Републике Бориса Тадића обухватала је низ компромиса на које је Србија била спремна да пристане како би Косово и Метохија остали у уставним оквирима државе, а за узврат би Албанци у 90% области остварили суштинску независност. Држава би задржала своја права у погледу вођења спољне политике и безбедносних питања док би Албанци уживали најшири ниво аутономије у свим другим областима од политичке самоуправе до економије и културе. Овај предлог је одбијен упркос томе што се у ово време Србија потпуно демократизовала и имала је политички и медијски плуразлизам, слободне и поштене изборе и вратила је међународни углед. Уместо искреног дијалога сецесионисти из Приштине су 17. фебруара једнострано прогласили независност Косова* са циљем стицања широке међународне подршке. Питање међународног легитимитета косовске независности остаје и даље терен где Србија још увек није претрпела тежак пораз с обзиром да међународна заједница остаје изузетно подељена. Да су Квебек, Шкотска, Баварија, Каталонија или било која друга провинција или регион на овај начин једнострано прогласили своју независност или се упустили у тероризам, одговор тих држава би био оштар и бруталан са катастрофалним последицама. Државе спонзори косовске независности су објашњавали случај Косова* као пример који мора бити изузет што је неминовно довело до успостављања преседана који је искоришћен од стране Руске Федерације током њене агресије на Украјину.
Није неопходно да сецесионизам буде законски забрањен како би се сачувао територијални интегритет и суверенитет неке државе. Сасвим је довољно да начелно постоји политички механизам и институционални оквир за остваривање независности који подразумева пристанак централних или федералних власти. Ипак, оно што је неопходно како би се избегле политичке и безбедносне тензије јесте да државе чланице Уједињених нација поштују територијални интегритет других држава чланица, али исто тако и да они покрети који се залажу за независност прихвате правне и институционалне оквире државе чији су део. У случају Србије не само да сецесионисти нису марили за пристанак централних власти када су се борили да остваре независност, већ су у тој борби имали подршку одређеног дела међународне заједнице. Републици Србији је прећено да ће бити бомбардована ако буде наставила да се бори против сепаратизма и исламског екстремизма на делу своје територије.
Касније је тај део међународне заједнице покушао да прогура Ахтисаријев план као решење, а када то није успело подржали су једнострано проглашење независности Косова*. На овај начин је озбиљно нарушена политичка стабилност и војна безбедност Републике Србије. На десетине хиљада људи је протерано или убијено на територији Косова и Метохије, направљена је штета у износу од више десетина милијарди долара држави и грађанима, а територијални интегритет Србије је озбиљно нарушен. Сецесионисти нису желели озбиљан унутрашњи дијалог, нису желели ни да учествују у процесу демократизације земље, а после Милошевићевог пада нису их занимали ни преговори са међународним посредовањем који нису подразумевали као свој крајњи исход потпуну независност Косова* од Србије. Увек су прибегавали агресивном једностраном сецесионизму јер су знали да за такву врсту деловања имају подршку НАТО-а, Европске уније и Сједињених Америчких Држава који су касније, готово сви као један, били спонзори косовске независности 2008. године са изузетком пет чланица Европске уније (Грчке, Кипра, Румуније, Шпаније и Словачке).