Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Све нас ово доводи и до треће фазе у развоју капитализма, али и прве фазе у развоју сваког новог модела друштвене стварности још од хеленизма, а то је империјално раздобље. С обзиром да од периода хеленизма не постоје услови за паралелну егзистенцију више модела стварности, у истом временском периоду, то се као императив диктата модерности јавља потреба за подвођењем читаве планете под једну економију и један културни систем. Ово значи да је, од периода хеленизма, читав свет постао један економски свет са више сродних културних и правних система који теже да се утопе у јединствену привредну целину. Такво стање траје до данас.
Империјална раздобља се заправо никада нису завршавала с обзиром да су се њихови економски, правни и културни ефекти протезали у далеку будућност испуњену новим теоријских конструкцијама које са собом носе нови модели стварности. Као производ овог „протезања“ ефеката империјализма јавља се идеја глобализма усавршена у модерној парадигми стварности као слобода у протоку капитала, информација, робе и усуга на глобалном нивоу односно на читавој планети. Пропаганда либералног капитализма нам говори да што је мање препрека оваквом протоку то постоји више слобода и права појединца и обратно. Дакле, степен остварености глобализма условљава и степен достигнутих права и слобода сваког појединца на овој планети.
Оно што нам ова пропаганда не говори то је чињеница да слободан проток ових неколико ствари не постоји ради грађана већ ради капитала. Капитал може да се оствари, умножи и одржи само у условима глобализације. Подразумева се да капитал није заинтересован за духовни развој човека већ је заинтересован за сопствени опстанак. Да би он опстао овакав какав јесте човек мора да остане на духовном нивоу потрошача. Не сме се дозволити човеково издизање до грађанина. Сваки покушај мора бити игнорисан и затрпан теоријским конструкцијама либералног капитализма. Мора бити проглашен политички некоректним на овај или онај начин. Ово даље значи да појмове империјализам и глобализам, на овом месту, схватамо као претежно економске појмове јер их одређује степен слободе у кретању капитала, информација, робе и услуга између држава на мултилатералном плану. Пажљивије бираним речима империјализам постоји онда када је олигархија у потпуности наднационални ентитет и када није везана државама и њиховим границама. Када ове слободе нема тада се не може говорити о империјализму. Глобализам стоји на крају империјализма као његов највидљивији економски ефекат.
Тако, након прве и неопходне фазе у животу сваког модела стварности коју одликује империјализам као потреба да се читав познат свет сведе на једну, наднационалну, економију која ће пратити темељне идеје либералне идеологије и која, у везивању са капиталистичким начином машинске масовне производње, чини све аспекте наше стварности, свет улази у фазу прилагођавања диктатури модерности која, као стихија, рађа економске кризе и хроничну неједнакост, иманентне капитализму као начину производње и размене добара. Као последична реакција на повремене оштре економске падове долази до јачања идеје да тржиште не треба да буде потпуно слободно од државне интервенције и планирања привредних путања. У првој половини XX века, у пракси политичких односа, јавља се државни интервенционизам као развојна фаза садашњег модела стварности. По успостављању релативне стабилности, седамдесетих година XX века рађају се услови за улазак у нову фазу развоја либералног капитализма која се у теорији означава као период неолиберализма, а која траје и данас. Тријумф либерализма употпуњује пропаст социјалистичког експеримента у пракси источноевропских земаља.
Овај период карактерише повратак на изворне идеје слободног тржишта и идеје глобализма као меканог империјализма који означава подвођење читаве планете под модел стварности који подразумева да сви делови планете своје привредне кретње реализују у оквирима западноевропског типа либералног капитализма као једне од више уклопљених парадигми које чине овај модел стварности. Идеју физичког освајања територија које су богате сировинама и постављања управе на освојеним територијама замењује идеја империјализма и колинијализма кроз кредитне пласмане. Подразумева се да у овој новој фази либералног капитализма кредитни ризик не сносе велике банке капиталистичког језгра већ сами дужници који узимањем кредита улазе у спирале задуживања из којих је немогуће изаћи. Традиционално банкарско правило да ризик лошег кредитног пласмана пада на повериоца од краја седамдесетих година двадесетог века се обрће у неолиберално правило да једноставан и брз кредит замењује скупо и дуготрајно освајања територије и још скупљу административну управу која са временом постаје гломазна и неефикасна као и сваки бирократски организам.
Овакву друштвену слику употпуњује улога пословних банака у свакој од држава либералног капитализма. Наиме, чини се да је суштинска улога пословних банака као великих мултинационалних компанија још и та да, заправо буду посредници између државе која штампа новац и привредних субјеката и грађана, са друге стране, који тај новац троше. Пословне банке практично добијају новац од државе уз минималне камате и тај новац пласирају привреди и грађанима под условима које они сами одређују и намећу држави кроз лобирање приликом доношења закона. Подразумева се да су услови кредитних пласмана значајно неповољнији за привреду и грађане него што су то били услови под којима пословне банке узимају новац од државе. Ово даље значи да су и марже које пословне банаке приграбе за себе суштински пљачка грађана и привреде јер банке овај нестварно велики профит остварују без икаквог ризика да би посао могао да не успе или да би нешто у процесу остваривања тог великог бизнис плана могло да пође наопако.
Врхунац ове первертоване друштвене стварности налази се у чињеници да у Сједињеним Америчким Државама, као епицентру капиталистичког језгра и држави која се већ два века устоличује као светионик слободе и демократије, држава нема право да штампа новац него новац штампа приватно удружење најмоћнијих банкара под називом ФЕД – федералне државне резерве. Чини се да овакво стање није одрживо на дужи временски период с обзиром да се либералном капитализму као тренутној друштвеној парадигми ближи природни крај. Овиме се заокружује циклус који је започео филозофским списима европских филозофа пре француске буржоаске револуције, а који означава структурирање субјективне форме и њено претакање у објективну форму нашег модела друштвене стварности.
Другим речима, у сукобу међусобно супротстављених политичких идеологија реформистичког карактера превагу односи она идеологија која је окренута појединцу над оном која је окренута колективу. Подразумева се да је ова орјентација владајуће парадигме ка појединцу лажна и да је еуфемистичка. Иза ње се крије потпуна и готово религијска посвећеност нагомилавању капитала. Кроз гомилање капитала остварује се владавина олигархија уместо владавине народа. Међутим, и поред чињенице да је либерални капитализам прошао неколико развојних фаза он је у својој основи остао један модел друштвене стварности.