Аутор: Иван Јаћимовић, студент
Краљевина Шпанија као некадашња суперсила од 16. до почетка 19. вијека која је имала бројне колоније на свим континентима, у 19. вијеку је почела да губи колоније и моћ. Оно што је водило губитку колонија у Јужној и Северној Америци, била је Наполеонова инвазија на Шпанију 1807. Након губитка колонија у Јужној и Северној Америци, Краљевина Шпанија је ушла у период готово непрекидних грађанских ратова и немира све до краја Шпанског грађанског рата у првој половини 20. вијека.
Прва шпанска република је била краткотрајни пројекат који је трајао само годину дана и који није могао издржати притисак који је био изражен у зараћеним странама. Те 1874. године када је обновљена монархија, обновили су је конзервативни кругови уз помоћ цркве. То ће бити важни фактори који ће срушити и Другу шпанску републику. Иако је обновљена монархија те 1874. године она није показала спобност да опстане. Већ 1923. године успостављена је отворена диктатура генерала Мигела Примо де Ривере која је трајала пуних седам година. Та диктатура са монархом као искључиво привидним шефом државе је била темељ онога што ће Франсиско Франко успоставити 1939. године.
Након локалних избора 1931. године на којима су странке блиске краљу Алфонсу изгубиле, он је био приморан да абдицира и напусти државу, створила се прилика да се створи Друга шпанска република. Друга шпанска република се на самом почетку, упркос доношењу новог устава, суочила са бројним друштвеним проблемима које није могла да ријеши. Највећи проблем који је остао још из времена монархије био је полуфеудални систем који је био присутан највише у покрајинама Андалузија и Екстремадура. То је значило да је већина земљишних посједа била у власништву малог броја велепосједника. Други велики проблем је представљала тежња покрајина Баскије и Каталоније ка већој аутономији с обзиром на то да су те двије покрајине биле најразвијеније. Важно је истаћи да је политички живот у току трајања Друге шпанске републике, а прије избијања Шпанског грађанског рата био врло турбулентан и нестабилан.
За првог предсједника обновљене републике изабран је Нисето Алкала Замора из Либерално републиканске деснице. За премијера је 1933. године изабран Алехандро Лерукс који је био на челу Радикалне републиканске странке која је била против реформи које су усвојиле умјереније странке. Доласком на власт Лерукса и његових радикала, избио је устанак социјалиста и анархиста (којих је било највише у Шпанији). Покрајине које су биле погођене устанком су биле Астурија и Каталонија. Прво појављивање Франсиска Франка ће бити управо у Астурији када је успјешно зауставио устанак. Иако је устанак успјешно заустављен, Радикално републиканска странка је изгубила изборе 1934. године. На челу нове владе дошле су умјереније странке, прије свега оличене у умјереној десници и центру.
Новоформирана влада је насупрот себе имала војску и цркву која је у ионако клерикалном друштву имала изузетно значајну улогу. Све то као да није било довољно већ су се немири проширили цијелом државом да би на крају 1936. године власт на новим, ванредним парламентарним изборима освојио Народни фронт који је био сачињен од социјалиста, комуниста и лијево окренутих републиканаца. Важно је истаћи да је на страни нове власти била полиција док је на страни десничара којима је припадао Франсиско Франко била већина војног апарата. У тим турбулентним и немирним годинама за шпанско друштво и државу издвојила се једна странка на десном политичком спектру, Фаланга. Њен оснивач је био Хозе Антонио Примо де Ривера, син генерала Мигела Примо де Ривере. Та странка која је у свом дугачком називу позивала на окупљање националистичке синдикалистичке офанзиве је обликовала будућност Шпаније у наредних неколико деценија, поготово након побједе у Шпанском грађанском рату. Након што је власт Народног фронта ухапсила Примо де Риверу, грађански рат ће бити све извјеснији.
Шпански грађански рат је избио због свакодневног насиља на улицама. Убиства значајних људи као што је убиство Хозеа Кастиља који је био поручник и члан Социјалистичке партије ког је убила десничарска група у Мадриду. Као одговор на то убиство, сутрадан је убијен Хозе Калво Сотело, вођа екстремне антирепубликанске опозиције. На челу републиканаца су се налазили анархисти и републиканци, бројни синдикати као што је ЦНТ, УГТ, Влада Каталоније, Баскијска армија, Интернационалне бригаде. На страни националиста су се налазили Фаланга (предводник побуне), ЦЕДА, Карлисти, Шпанска обнова и наравно, спољна помоћ у виду Нацистичке Њемачке и Фашистичке Италије. Треба напоменути да су на страни националиста били Црква и клерикални слојеви друштва, а на страни републиканаца њихова супротност, односно људи који су били огорчени на Цркву и њен примат. То ће се најбоље показати када у самом Мадриду, главном граду Шпаније буду били запаљени манастири у уличним немирима које социјалистичка власт неће санкционисати. То је на другој страни само изазвало додатни револт. И једна и друга страна су прибјегле масовним убиствима. Републиканци су на територијама које су контролисали убили дванаест бискупа, и преко четири хиљаде свештеника. С друге стране, Фаланга и њени савезници како унутрашњи тако и спољашни су починили велике злочине у Бадахозу, граду на западу Шпаније, у ком је убијено 20-30 % становништва, а за шта је директно одговоран генерал Хуан Јагве. Важно је истаћи и уништавање града Гернике од стране нацистичке легије Кондор која је шокирала свијет, а коју је вјерно приказао Пабло Пикасо на својој слици под именом ,,Герника“.
Франсиско Франко је командовао најобученијим трупама у оквиру шпанске војске. Иронијом судбине, то ће бити маварске трупе са подручја данашњег Марока. Важни догађаји су се догодили у табору националиста, а који ће Франсиска Франка учинити неприкосновеним вођом Фаланге. Авионска несрећа у којој је погинуо генерал и пројектовани вођа националиста Хозе Санхурхо када је са авионом ишао из Португала ка Шпанији, убиство Хозе Антониа Примо де Ривере на самом почетку рата у затвору у Аликантеу, смрт под јако чудним околностима једног од вођа Фаланге, генерала Емилија Моле 1937. године,… Све те смрти, а поготово смрт генерала Емилија Моле који се противио сарадњи са нацистичком Њемачком, отвориле су пут да Франсиско Франко заједно са генералима Љаном и Јагвеом успоставити краткотрајни тријумвират који ће трајати до смрти Љана и Јагвеа, почетком педесетих година.
Фронт који је формиран на почетку самог рата, представљао је расположење у политичком животу. Уз националисте су биле покрајине Галиција, Кастиља и Леон, већи дио Арагона, Риоха, већи дио Екстремадуре, Балеарска острва и мањи дио Андалузије, Навара и колоније на сјеверу Африке. На страни републиканаца су биле покрајине Кастиља Ла Манча, Астурија, Кантрабрија, Баскија, Валенсија, Мурсија, Каталонија и Заједница Мадрид. Већ 1937. године се социјалистичка влада сели из Мадрида у Валенсију, а онда врло брзо и из Валенсије у Барселону. Раздвајање републиканских територија и сами сукоби унутар тих редова, војна помоћ нацистичке Њемачке и фашистичке Италије коју су добили националисти, али и недовољна помоћ СССР-а коју су очекивали републиканци, убрзала је пропаст Друге шпанске републике. Подаци о броју погинулих у току рата говоре да је било око 500 хиљада убијених људи. Од тог броја, више је убијено на страни републиканаца, а мање на страни националиста.
Чланови републиканске владе и предсједник Друге шпанске републике, Мануел Азања су завршили у егзилу. Влада у егзилу је наставила дјеловање у Мексико Ситију све до 1976. године односно до обнове монархије. Резултат Шпанског грађанског рата је био велики број жртава на обје стране и то не у ратним операцијама већ иза линије фронта, уништени су бројни градови, поготово они који су били упоришта републиканаца. Оно што је врло занимљиво јесте да је Франко приликом проглашења побједе у рату положио свој мач на олтару и заклео се да Шпанија никада неће ратовати, осим у случају опасности. То обећање је одржао с обзиром на то да је вјешто избјегавао да се сврста уз Хитлера и Мусолинија у Другом свјетском рату. Ипак, дозвољено је формирање такозване Плаве дивизије која је састављена од добровољаца који су били чланови Фаланге. Њен задатак је био да буде испомоћ на Источном фронту. Под утицајем Савезника, Франко је распустио Плаву дивизију на јесен 1943. године. Након рата, Франко је сам себе прогласио за Вођу Шпаније, а често је користио и термин Вођа ослободилачког рата против комунизма и његових саучесника.
Након Шпанског грађанског рата, а поготово након пораза нацизма и фашизма, Франко се у значајној мјери дистанцирао од првобитне Фаланге и основао је Традиционалну Фалангу којој је остао веран до краја живота. Иако је опстао на власти и након Другог свјетског рата уз благу подршку Велике Британије, Француске и САД и то највише због новог непријатеља у Европи, комунизма, он је наставио да брине о нацистима и њиховим сарадницима. Тако је финансирао бјекство нацистичких официра у Јужну Америку, а Анту Павелићу је додијелио уточиште након атентата који је био извршен на њега 1957. године. Иако су Карлисти који су били савезници Франка тражили да обнови монархију, он је то само дјелимично урадио. Номинално је вратио монархију, али је себе поставио за регента. Прва деценија након завршетка грађанског рата је била обиљежена угњетавањем и убијањем поражених снага, прије свега се то односило на анархисте, комунисте и либералне кругове некадашње Републике. Црква је поново добила велики значај и статус државне цркве. Самим тим, све што јој је одузето за вријеме Републике, враћено јој је.
Франсиско Франко је 1975. године преминуо и сахрањен је у Долину Палих и његово тијело је тамо било све до 2019. године када је пренесено на друго мјесто, Мингорубио гробље. Након његове смрти обновљена је монархија, а на њеном челу је дошао Хуан Карлос из династије Бурбон који је још за вријеме владавине Франсиска Франка добио титулу Принц од Шпаније. Рестаурацијом монархије, многе покрајине које су биле запостављене и чији је развој стагнирао чврстом централистичком управом за вријеме Франка, вратиле су своја права. У Краљевини Шпанији данас постоји седамнаест аутономних заједница и два аутономна града, док на политичкој сцени доминирају социјалдемократске и демохришћанске странке, док је једина ултранационалистичка странка (Вокс) у овом тренутку недовољно јака да се домогне власти.