Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
За постојање владавине права је, слично као и код легитимитета државне власти, неопходно веровање народа у постојање стања ограничености сваке власти и њене везаности правним правилима. Другим речима, неопходно је да постоји правна једнакост као конзистентно и одрживо друштвено стање. Уколико нема у народу веровања у владавину права тада она не постоји. Дакле, и овде је реч о захтеву да се верује у нешто што само по себи не постоји и није ни нужно да постоји. Ова врста, готово религијског, веровања подразумева да народ верује у постојање друштвеног стања у коме је државна власт ограничена правом на начин да нико није изнад закона. Другим речима, овде се ради о покушају приказивања владавине права у материјалном или суштинском смислу. С обзиром да смо у претходној глави ове књиге дошли до закључка да је немогуће постизање оваквог друштвеног стања у условима елитистичке демократије, на овом месту ћу се задржати на истицању озбиљних резерви према веродостојности оваквих дефиниција.
Исто као и демократија и владавина права се може посматрати у формалном смислу односно може се схватити још и као уједначеност управне и судске праксе. Овде је важно да државни органи у једнаким ситуацијама једнако решавају о субјективним грађанским правима. Није од утицаја сама садржина одлуке и чињеница да ли је одлука државне власти праведна или не. Важна је само уједначеност праксе јер она доноси правну извесност која, даље, доводи до веровања грађана у правни систем и владавину права. На овом месту можемо да закључимо да правна извесност кроз дуг временски период у народу ствара снажан осећај веровања у владавину права. Овде је реч о основаном поверењу које власт, у народу којим влада, гради кроз дуги временски период. Подразумева се да свако одступање од уједначености судске и управне праксе може да озбиљно поремети мукотрпно грађено поверење које власт стиче у народу.
Међутим, и поред неопходности изграђивања односа поверења између власти и народа, кроз уједначавање праксе државних органа приликом одлучивања о субјективним грађанским правима, либерализам инсистира на нетачним конструкцијама према којима државна власт наводно ствара стање у коме нико није изнад закона што за последицу има изградњу поверења између власти и народа односно веровање народа у владавину права. Дакле, према либералима, једина концептуална полазна тачка за оцену да ли је нешто владавина права јесте веровање народа да такво стање постоји а то и није баш чврста полазна тачка с обзиром да се и ово веровање, уколико уопште постоји или уколико је икада постојало, темељи на непроверљивим тезама. Либерална мисао не даје довољно чврсте основе да народно веровање не би било пуко веровање слично верским догмама. Другим речима, у либералној парадигми економије капиталистичког типа не постоји чврсто упориште владавине права које би јасно раздвајало овакво друштвено стање од њене супротности.
Схватање владавине права у чисто формалном смислу, као уједначеност судске и управне праксе, са друге стране, даје чвршће основе народном веровању с обзиром да је делимично проверљиво. Дакле, једини критеријум за грађанско веровање у владавину права морала би бити усаглашеност судске и управне праксе. У мери у којој је пракса усаглашена сагледава се и ниво достигнуте владавине права. Ово значи да је могуће да у неким друштвима владавина права не постоји уопште док у другим не постоји у пуном капацитету. Логично је да ће у земљама капиталистичке периферије постојати прва ситуација док ће у друштвима капиталистичке полупериферије владати друга ситуација. Ово даље значи да је владавина права у пуном капацитету резервисана само за друштва капиталистичког језгра с обзиром да само тих неколико друштава има културни систем развијен до мере да институције Система могу да формирају јединствену правну праксу.
За потребе развијања ове теме, треба напоменути да су државе капиталистичког језгра током деветнаестог века заокружиле процес стварања националних држава, уз који је паралелно текао и процес колонијалног освајања природних ресурса остатка света, а који је, заправо, представљао подвођење сваке области на планети под капиталистичку економију либералног западноевропског типа. Из те комбинације два паралелна процеса родио се вишак акумулације друштвеног богатства који је означио велики пробој на пољима отварања институција Система, развоја тржишне привреде као и развоја технолошких процеса у државама језгра, који су даље водили у велику дивергенцију између западноевропских држава и њихових англосаксонских наследника, са једне стране и остатка света, са друге стране. С обзиром да капиталистички систем није хомоген у економском смислу, а тиме нужно ни у културном смислу, изгледа да нема довољно доказа за тезу да ће стање дивергенција бити у будућности превазиђено са еволутивним развојем система у целости. Штавише, има превише показатеља да је исправна теза управо супротна. Реч је о разликама које су непремостиве и које ће постојати све док буде постојао и систем који је изродио ове разлике.
С обзиром да су разлике дубинске, то разликујемо три прстена капиталистичког Система и то капиталистичко језгро, његову полупериферију и његову периферију. Капиталистичко језгро, захваљујући технолошком знању, производи сложене производе које продаје спољним прстеновима Система по скупим ценама. Задатак спољних прстенова јесте да језгро снабдевају сировинама и пруже покретиљивом капиталу јефтину домицилну радну снагу, како би производња сложених производа унутар и изван језгра била уопште могућа. Подразумева се да је периферија приморана да своју робу продаје по ниским ценама а да производе језгра купује по високим ценама, с тим што полупериферија у односу према периферији делује као језгро, како је то убедљиво доказао Имануел Валерстеин у књизи „После либерализма“.
Резултат оваквог стања је предубока и непремостива дивергенција између богатих и сиромашних друштава коју можемо посматрати и као спољашњу дивергенцију. Ова неједнакост је степенована од језгра према периферији капиталистичког модела стварности. Подразумева се да у друштвима која припадају капиталистичкој полупериферији и периферији постоји веома изражена унутрашња неједнакост у којој мали број људи, преко својих удела у привредним друштвима која доминирају привредним животом, поседује готово цео капитал посматраног друштва. Истински владари ових периферија су припадници економских елита који су уједно и грађани држава које припадају капиталистичком језгру. Ова чињеница сама по себи нема никакву тежину јер, како смо већ видели, владајућа класа има наднационални карактер и није територијално везана. Процес куповине привреде периферије се одвија кроз различите моделе преузимања контроле углавном јавног привредног сектора што се у суштини своди на бесомучну и неправедну приватизацију, која представља наставак подвођења остатка света под капиталистичку економију западноевропског либералног типа, а све под будним оком међународних кербера крупног капитала оличених у Међународном монетарном фонду и Светској банци.
Као резултат ових процеса имамо хроничну стагнацију капиталистичке периферије у свим областима друштвене стварности. Подразумева се да око овог питања нема превише нервозе јер ова врста неједнакости уопште није непожељна за капиталистичко језгро с обзиром да решава питање јефтине радне снаге. Међутим, изгледа да овакав капиталистички систем ствара и унутрашњу економску неједнакост у самом језгру. На ову врсту унутрашње неједнакости владајуће класе, по природи ствари, обраћају дужну пажњу јер она, за разлику од претходне, може да поремети функционисање читавог система. Али, с обзиром да је и ова неједнакост дубинска и непремостива, поставља се питање како је обуздати и очувати у границама оквира који гарантују друштвени мир и искључују побуну потлачених друштвених слојева?
Овоме треба додати и чињеницу да капиталистички начин привређивања у себи природно носи и клицу дубинских економских криза, које наступају у предвидивим временским циклусима и које, понекад, у својој коначници доводе до стагфлација, нарочито у ситуацији када се комбинују са непремостивом и хроничном унутрашњом социјалном неједнакошћу. Ово значи да посматрана економија улази у спиралу пораста цена свих намирница, пораста незапослености као и наглог и континуираног пада производње. У оваквим спиралама се као императив за сваку државну власт поставља питање проналажења ефикасног издувног вентила за стагфлацију. Проверени рецепт за отпуштање стагфлација, које доводе до избијања социјалних немира и организовања потлачених слојева друштва против олигархија, кроз историју се састојао у преузимању власти у руке инокосног органа и отпочињању великих ратова, који активирају све привредне капацитете посматраног друштва, чиме се излази из периода спиралног пада свих економских показатеља. Период прве владавине Наполеона Бонапарте је показатељ како активирање свих привредних капацитета једног друштва доводи до привредног опоравка економије и то после стогодишње стагфлације у коју је запала Француска у периоду пред велику револуцију. Тешка привредна криза је трајала кроз 18. век почев од владавине Луја XIV, преко владавине Луја XV, да би се наставила и после пада круне и саме главе Луја XVI. Тек када је власт прешла у руке генерала Бонапарте и када је овај повео ратове против свих значајнијих европских сила долази до привредног опоравка државе и друштва.
У немогућности распиривања ратова на глобалном нивоу из разлога постојања нуклеарног ратног арсенала многих држава, након другог светског рата, поставило се питање проналажења нових вентила за отпуштање притиска до кога унутрашња економска неједнакост у језгру доводи. Решење је пронађено у реафирмацији либералне идеје владавине права и инсистирању на међународном институционализовању принципа неповредивости људских права, као замени за економску неједнакост у капиталистичком језгру. У другој половини двадесетог века долази до формирања читавог међународног Система институција као и правних института садржаних у међународним уговорима, углавном на мултилатералном нивоу, који би требало да остваре правну једнакост између становника капиталистичког језгра без обзира на њихово класно порекло. Другим речима, задатак правних конструкција јесте да створе илузију да грађанин има шансу да сопственим радом изађе из друштвеног слоја у коме је рођен. Масовна имплементација овакве илузије би добро дошла нарочито у периодима привредне стагнације када важност наслеђеног капитала доминира.
Са аспекта историјске дистанце, ма колико недовољна била, у другој деценији двадесет првог века, можемо, са приличном сигурношћу, да уочимо да правна једнакост као замена за de facto једнакост није дала дугорочне резултате. У моменту писања ове књиге, унутрашња неједнакост у капиталистичком језгру је толико неспорна да се на овом месту нећу бавити њеним доказивањем. С обзиром на немогућност великих ратова, као начина превазилажења оваквих стања, поставља се питање лека који ће систем морати да измисли, ради отклањања процеса продубљивања разлика у економској снази малог броја најбогатијих и остатка становништва језгра. Сматрам да је тај проблем много теже решити него проблем постојања дубинске дистанце између три прстена капиталистичког привредног Система с обзиром да спољна неједнакост није у досадашњем историјском току показала капацитет да угрози саме темеље Система. Дакле, права животна опасност за капитализам либералног типа јесте безнадежно продубљивање унутрашње неједнакости у језгру Система.
Већ смо раније видели да је развијеност правног Система инкорпорирана у културни систем једног друштва непосредна последица богатства тог друштва. Другим речима, право је део културе, а културе има само у богатству. а не и у сиротињи. Земље капиталистичког језгра поседују технолошка знања које друштва капиталистичке полуприферије и периферије немају и никада их неће ни имати и то је једини разлог због чега су те државе оствариле владавину права у пуном капацитету. Подразумева се да је све ово, у крајњој линији, последица вишевековног пљачкања оствареног колонијалним заузимањима територија у прошла времена односно кредитним колонијализмом у савременом добу неолиберализма. Ово значи да је богатство услов владавине права схваћене у формалном смислу, а да владавина права схваћена у материјалном смислу либералне политичке доктрине у стварности не постоји с обзиром да не постоји друштвено стање у коме је државна моћ ограничена правним системом, на начин да нико није изнад закона, јер, како смо већ видели, читава владајућа класа је изнад законодавца, па тиме, суштински, и изнад самог закона и такво стање траје од настанка капиталистичког начина производње.
Мислим да се без грешке може закључити да, почетком 21. Века, постоји не више од петнаест држава које се могу похвалити владавином права, схваћеном у формалном смислу, а да нема ниједне државе која се може похвалити владавином права схваћеном у смислу либералне капиталистичке парадигме, онако како је она званично прокламује. Сва је несрећа капиталистичког система што за његово очување у животу владавина права, схваћена у било ком смислу од понуђених, није довољна. Потребно је нешто више од илузије једнакости оличене у владавини права да би се наш садашњи систем одржао или еволутивно прешао у нешто више од себе самог, а да при том не дође до његове потпуне дестабилизације. На овом месту се поставља питање да ли и друга друштва могу да досегну владавину права, схваћену у формалном смислу, коју уживају друштва развијена унутар држава заштитница финансијских монопола? Уколико је одговор на то питање потврдан онда све транзиције кроз које пролазе друштва у капиталистичкој полупериферији и периферији можда имају дубљег смисла од подвођења целог света под економски модел западноевропског либералног капитализма. Наравно, уколико то није случај, тада се поставља питање правог циља свих тих вишедеценијских транзиционих процеса који су обележили прелаз између два века и не назире се ниједан осим глобалне унификације елитистичке демократије у циљу лакшег владања олигархија.
Овде треба истаћи неопходност разликовања владавине права од демократије. За потребе даље дискусије, на овом месту ћу подсетити на дефиницију садржине појмова ове две појаве. Либерализам демократију види као владавину већине над мањином народа, док владавину права схвата као стање у коме је државна власт ограничена тако да нико није изнад закона. Ове две друштвене појаве су у моделу либералног капитализма нераскидиво спојене и само у таквом стању и могу да постоје, али то је само једна димензија ствари. Када се уклони површински слој и крене у дубљу анализу ове појаве, ослобођену утицаја политичких идеологија, мислим да има основа за тезу да демократија и владавина права нису у нужној симбиози. Уколико се усвоји полазна претпоставка ове књиге да демократија уопште не постоји у моменту њеног писања, тада, још увек, не можемо порећи да постоји владавина права схваћена у формалном смислу, у већем или мањем степену остварености и то у знатно мањем броју од укупног броја држава које су у моменту писања ове књиге чланице Организације Уједињених Нација. Ово значи да је могућа и обратна ситуација а то је постојање демократије античког типа, без владавине права односно без уједначене судске и управне праксе. Међутим, немогућа је ситуација да постоји владавина права схваћена у свом суштинском (материјалном) смислу без непосредне демократије с обзиром да захтев да нико не буде изнад закона може да буде остварен само уколико је закон израз опште воље и никако другачије. Већ смо видели да у демократији посредног (елитистичког) типа нема говора о закону као изразу опште воље с обзиром да законе творе политичке класе а не грађани, који гласају потпуно независно о законском предлогу, чиме једном тексту удахњују снагу закона као израза опште воље.