Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Либерални капитализам нас је убедио не само да је демократија интегрални део наше стварности већ и да је она највећа вредност за коју се треба жртвовати. Дакле, идеја је жртвовати се за непостојећу ствар која гарантује друштвени status quo. Да ли је ово прихватљиво за савременог грађанина?
Идеја полагања жртве на олтару демократије је неопходна да би систем индиректне демократије оправдао сопствено постојање и продужио свој ионако дуговечан рок трајања. Чини се да је његова дуговечност последица чињенице да је веома лако манипулисати грађанима који нису довољно информисани и не показују довољан интерес да се такво стање икада промени.
У источноевропским земљама бившег социјалистичког блока улога политичког дисидента, који је писао или говорио против система, је била изразито наглашена. Писци одметници од владајућег режима су били најчитанији и најутицајнији грађани у својим срединама. У савременим капиталистичким друштвима значај интелектуалаца који су противсистемски орјентисани је потпуно ишчезао. Систем је створио потрошача који има сасвим друге приоритете од схватања света у коме живи. Потрошач не жели да доноси политичке одлуке. Он само жели да бира приликом куповине више понуђених производа, као што само жели да бира приликом гласања за више наметнутих кандидата или листа. При том, за потрошача није важно што он лично никако не учествује у одабиру тих листа или појединачних кандидата. Он је задовољан што има наметнути избор и при том није забринут што је тај избор веома ограничен. Није забринут јер га систем учи да се то назива слободном тржишном привредом и слободним, непосредним изборима. Слободно – од чега? Свакако су ови процеси слободни и ослобођени од народне воље. Поставља се само питање – не да ли је то тако, већ зашто је то тако?
Дакле, владавина политичке класе своју снагу црпи из нашег непознавања ствари. Већ само ово сазнање је добра полазна основа за дубоку побуну појединца против система који производи виртуелну реалност, коју нам, потом, пласира као нешто иманентно човеку. Као да је пећински човек одувек жудео за капиталистичким начином производње, избором између више производа истог произвођача на рафовима својих пећина, посредном демократијом и људским правима. Либерализам чак ову последњу апстракцију везује за саму природу човека и људског друштва па проглашава природна права као човеку иманентна од самог настанка првих људских заједница на најпримитивнијем нивоу. То су иста она људска права на која се позивају моћне економије када крећу у бомбардовања слабијих од себе да би приграбили њихове ресурсе и продужили још коју деценију своју доминацију, док их природни циклус опадања не избрише са листе мецена светског капитала. То су иста она права која стоје у темељима либералног виђења идеје владавине права у богатим државама, бившим колонијалним силама.
Идеја о садржини ових права стоји дубоко и у темељима корумпираних правних система друштава полупериферије и периферије капитализма, који никада неће израсти у владавине права по узору на своје богате рођаке из капиталистичког језгра. Неће израсти у своје узоре јер је осим садржине битан и домашај правних конструкција. Њихов домашај увек одређује владајућа идеологија. Свеједно ће правни експерти и политичари из богатих земаља језгра говорити да су људска права и слободе неопходан услов да би се полупериферије прикључивале језгру у бесмисленим и лажним процесима интеграција. Као да је то уопште могуће! Као да из сређености правног система произилазе богатство и стабилност, а не обрнуто! То се догађа често као и када бисмо зурењем у небо произвели кишу. То је само још један производ капитализма који нам се нуди на рафовима виртуелне стварности у пећини либералне парадигме.
Посредна демократија своје име позајмљује од једне сасвим супротне друштвене појаве са којом ова нема апослутно ништа заједничко. Другим речима, посредна и непосредна демократија нису ни у каквом сродству и свака супротна тврдња је у директној функцији интереса политичке класе. Елементарна чињеница јесте да елитистичка демократија није настала из грчке демократије. Ово је историјска чињеница која се не може побити простом реториком либерализма.
Основни принцип непосредне демократије јесте да о јавним стварима непосредно одлучује демос. Он то може да чини тако што ће да доноси законе а може да чини и тако што ће да учествује непосредно још и у извршној и судској власти. У сваком случају, оно што је најмањи заједнички садржалац за све непосредне демократске праксе то је чињеница да је народ законодавац односно да парламент чини сваки грађанин појединачно. То је минимум демократије. Испод тога се не иде јер не може да постоји мало демократије. Када је има мало онда она не постоји. Демократија постоји само онда када је демос законодавац и другачије није могуће. Могуће је само да се иде изнад тога и то тако што грађанин обавља и управне послове као и судске послове. Онда је реч о пуној демократији Атинског античког типа која је постојала у петом веку пре нове ере.
У каквом је сродству било који данашњи парламент, било које савремене државе, са овим античким идеалом који се само у једном периоду историје из идеала излучио у стварност? Који се само у једном историјском периоду рађа из маште античког човека, потом кратко живи свој прави и једини живот, да би, након свога гашења, постао најдуговечнија легенда, која се свакодневно безброј пута помиње и толико миленијума касније на свим крајевима света. Да ли је овај идеал највиши производ људског духа? Да ли је, уједно, највише злоупотребљаван и лажно призиван управо због такве своје вредности? Једном рођен у стварности он из нас није имао куда да оде и још увек живи макар и као неостварив идеал.
Дакле, основна идеја је да се кроз афирмацију принципа непосредне демократије, на нивоу најмањих јединица локалне самоуправе, капиталистички систем прилагоди привредној стагнацији коју доноси будућност. Он ће тако постићи еластичност и отпорност коју сада очигледно нема. Са друге стране, учешће грађана у доношењу политичких одлука би утицало на то да систем будућности добије људски лик који му сада недостаје. Свакако, то би подразумевало већи утицај идеја које су у овом историјском периоду либералном пропагандом жигосане као комунистичке или анархистичке. И најзад, захтев за жртвовањем појединца би коначно постао легитиман, по први пут још од доба демократије грчких полиса. Другим речима, човечанство би изашло из либерално-капиталистичке парадигме без икаквих гаранција да ће у новој парадигми човек остварити све своје потенцијале али увек са тим циљем на уму.