Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
У садашњем времену човечанство доживљава троструку деволуцију – демократије и човека као политичког бића, али и самог капитализма, као најотпорнијег начина производње, који омогућава постепени раст глобалне привреде и акумулацију богатства. Под појмом деволуције овде више подразумевам процес супротан еволуцији у дарвиновском смислу, а мање пренос надлежности, што је дефиниција појма деволуције у правној науци.
Посредна демократија је настала из назадовања изворне и једине праве демократије античког типа и за собом у амбис повукла и човека као политичко биће. Ниво духовног развоја човека није успео да прати ниво техничко-технолошког развоја и из ове чињенице произилазе све невоље са којима се човечанство сада сусреће. Антички човек је био на вишем нивоу духовног развитка од савременог човека-потрошача јер је систем директне демократије од њега правио савршенијег човека, који ће, макар делимично, испунити своје интелектуалне потенцијале, кроз старање о пословима своје друштвене заједнице. Чим се престало са демократским праксама, човек је пошао путем деволуције и стигао у садашње време, као интелектуални примат односно поданик-потрошач, који се никада не пита ништа о природи друштва у коме живи. Он се не пита, јер је, кроз векове, научен да су државне и друштвене ствари сувише компликоване да би он могао да се о њима стара. Да ствари буду још и горе, та теза је сада вероватно и тачна, а то је управо последица деволуције човека као политичког бића.
Поставља се питање да ли би ствари биле другачије да је грађанин водио свакодневну, сопствену политику непосредно решавајући проблеме који се јављају у пракси кроз дуги низ векова? Да ли би данашњи човек био ширег опсега знања и схватања, а посебно, да ли би имао више осећаја да сам треба да решава проблеме који се тичу његове заједнице. Способност апстрактног начина размишљања значи да човек ствари посматра одозго и да види узрочно-последичну везу између догађаја који из перспективе одоздо немају никакве међусобне везе и чине се као насумичан след догађаја. Савремени потрошач није превише способан за овакав угао гледања и угодније му је у позицији купца политичких фраза из фотеље. Ово је последица веома дуге владавине политичких класа и систематског убијања политичког бића у човеку. Можда је дошло време да људи, најзад, преузму одговорност за сопствене судбине. Чини се да је узрочно последична веза између деволуције демократије и деволуције човека као политичког, интелектуалног и духовног бића веома логична и очигледна. Међутим, изгледа да је посредна демократија, осим човека, у назадовање повукла и сам капитализам, као начин производње, кроз пропадање и дегенерацију његових институција и нихово свођење на параван и фарсу, па тако данас можемо да говоримо о трострукој деволуцији.
Ова стагнација као и могуће назадовање капиталистичке варијанте производње је новијег датума и односи се на другу половину двадесетог века, што значи да је пропадање могуће зауставити одређеним прилагођавањима друштвено-политичког система у целини. Императив заустављања процеса пропадања не значи бесконачну љубав према капитализму већ веровање да је могуће да из овако несавршеног, али уједно и веома отпорног и корисног система, еволутивно произађе савршенији и хуманији систем производње и расподеле добара. Уосталом, за либералном верзијом капитализма не треба много туговати јер она је у стварности либерална онолико колико је и демократија – демократска. То значи нимало. Нема потребе да човек будућности са сетом гледа на време када је свака друштвена појава имала свој еуфемистички либерални израз. Иза појмова као што су људска права и слободе, владавина права, политичка коректност, глобализам, транзиција, интеграције, демократија и тржишна економија крије се њихова супротност у пракси остваривања тих племенитих идеја. Благе речи политичке коректности овде крију горка дела политичке класе. Та дела су усмерена на поробљавање човека у корист гомилања капитала у рукама политичке и финансијске елите.
Сарадња ове две елите је кључна за разумевање садашњег друштва. Политичка класа ради у корист гомилања капитала у рукама финансијске елите. Спој политичке одлуке и финансијског потенцијала стоји у основама олигархијских система. Припадници политичке елите, природно, теже да постану припадници финансијске елите док финансијска елита, такође по природи ствари, тежи контроли политичких одлука јер другачије не може да заштити и умножи свој капитал. Њихов међусобни плес и произведена синергија чине владавину олигархије. С обзиром да су финансијске елите наднационалног карактера и да нису територијално везане то уједно значи и да читава владајућа класа није заробљена границама неке државе већ своје интересе може да пројектује на читаву планету. Основни циљ либералних држава није да остваре све човекове потенцијале кроз владавину права већ да заштите финансијске монополе. Најбољи доказ у прилог ове тезе јесте измишљање правне конструкције природног односно основног људског права на имовину. Стварање ове правне конструкције и посебно њено смештање у корпус природних права јесте директно у функцији крупног капитала и његове доминације политичком стварношћу преко владавине политичких елита! Ако се ту и тамо деси нека заштита грађанског права, пре ће бити да је тада реч о колатералној користи него о остваривању основног циља због кога би свака држава требало да постоји. Право на имовину је ефикасно оружје којим се елитистичка демократија служи. Циљ је остварен – човек је прихватио да његово право на имовину постоји одувек и то ради њега самога а не ради заштите крупних капиталиста и њихове имовине.
Пошто је ово право природно, у смислу да је иманентно човековој природи и произилази из ње саме, то се никада не сме дозволити његово укидање кроз одузимање имовине богатима и праведнију расподелу друштвеног богатства. У државама источне европе, где је овакав експеримент извршен средином 20. века, у наредним деценијама су његови ефекти, под притиском либералне агенде, анулирани у процесима реституције одузете имовине, што заправо представља повратак на победоносни принцип поштовања основних људских права односно принцип неповредивости пљачкашких тековина! Ниједна пљачкашка тековина никада не сме да буде доведена у питање и то је једини циљ људског права на имовину и њену неповредивост у парадигми либералне доктрине. Наравно, основни услов је да је пљачкашка тековина пореклом из колонијалног освајања односно кредитног колонијализма. Сва међудржавна разбојништва начињена изван овог модела сматрају се кршењем права на имовину.
Овде се јасно уочава противречност између основних теза либерализма. Није јасно како се уопште може сматрати легалним и легитимним пљачкање колонија ако је људско право на имовину природно право односно ако оно постоји од када постоје и прве људске заједнице? Који то тренутак треба да послужи као тачка након које пљачка више нема легалитет и легитимитет? Јасно је да је сваки одговор на ова питања потпуно произвољан и да зависи од тога шта тренутно одговара ономе ко држи акумулирани капитал у својим рукама јер је он једини који се у условима либералне посредне демократије пита о томе. Дакле, теза либералних писаца о природи трговине између државе и појединца није тачна јер држава појединцу, као своју престацију, не нуди владавину права у циљу остварења човекове среће и остварења свих његових потенцијала. Циљ владавине права у либералној парадигми јесте заштита финансијких монопола и због тога држава у овој варијанти капиталистичке идеје постоји. Она тај свој основни циљ већ вековима одлично остварује. Учинак је импозантан јер изгледа да је већина људи убеђена да јој државна поклања владавину права ради заштите њихове имовине и њихових живота.
На овом месту треба разликовати две конструкције либералног капитализма које су међусобно повезане. Најпре, треба уочити да је идеја неприкосновености права на имовину садржана у оквиру конструкције владавине права као њен неодвојив део. Са друге стране, идеја слободног кретања капитала налази се у оквирима конструкције економског глобализма. И једна и друга конструкција се служе овим идејама да би се остваривале у свакодневној пракси капиталистичке економије. Ове две идеје као и конструкције којима служе се међусобно везују у врховну идеју заштите финансијске елите која је наднационалног карактера и није територијално везана. За оваква својства финансијска класа највише има да захвали управо идеји права на имовину и идеји слободног кретања капитала. Чак су и поједини либерални теоретичари, увидевши сву бесмисленост залагања за неприкосновеност слободног кретања капитала, кориговали старе ставове либерализма успоставивши извесну дозу резерве у односу на првобитно замишљењу идеју. Морали су стидљиво да уоче да постоји извесна доза опасности у пребрзом ослобађању капитала без успостављања јасније и ефикасније законодавне регулативе. Наравно, ова резерва је образложена разлозима економског карактера, као што је могућност масивног одлива имовине из фондова краткорочног капитала, због чега читаве економије могу да уђу у дубинске проблеме. Са друге стране, како то примећује Јагдисх Бхагwати, пребрзо кретање роба и услуга не могу да доведу до сличних негативних последица по читаве економије.
Уколико усвојимо почетну тезу о неминовности дугорочног привредног назадовања које нас очекује у будућности и повежемо је са тезом да је основни постулат капитализма стални и бесконачни раст, како то произилази из монументалног дела „ Капитал“ Карл Марx–а или из његовог тумачења Террy Еаглетон-а у књизи „Зашто је Марx био у праву“, тада извлачимо јасан закључак да нас очекују веома неизвесна и узбудљива времена. Човечанство ће морати да пронађе кључ за решавање ових проблема а чини се да се он не налази у посредној демократији схваћеној као владавини политичких класа односно владавини олигархија. Ово из разлога јер припадници политичких елита нису способнији од просечног човека већ су на нивоу просека народа из кога конкретно долазе. Природно је да поданици-потрошачи гласају за њима сличне људе. Проблем је у томе што поданик-потрошач није еволутивно сазрео у грађанина па ће његов избор, сасвим сигурно, увек бити непогрешиво просечан. Ово даље значи да владавина политичких елита не може никада бити мудрија од владавине народа али може бити њој једнака у својој просечности или лошија од ње. Ово ће бити случај у пракси готово увек с обзиром да вршење непосредне демократије кроз дужи временски период подиже ниво духовног развитка просечног човека а самим тим и општи ниво способности политичке класе коју у демократији чине сви грађани. Са друге стране, јасно је да вишевековна владавина политичких класа није довела до подизања општег нивоа способности те исте класе. Напротив, са ове временске дистанце, видљиво је да способности политичке елите нису подложне подизању свога квалитета а тиме ни општег нивоа способности владајуће класе. Ово значи да капитализам, као начин производње, неће моћи да се ослони на владавину политичких елита у временима привредне стагнације на глобалном нивоу па се као императив поставља тражење алтернативних начина.
Постоји још важнији разлог због кога воља политичке елите никада не може бити више у праву од воље читавог народа као политичког тела. Реч је о томе да одлуке политичке елите никада не могу бити одраз опште воље читавог народа.