Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
Непосредна демократија се развија у Атинском полису као последица државне реформе спроведене у време владавине Клистена, а на основама претходне реформе која је започета у време владавине Солона. Солон је извршио аграрну реформу и кодификацију грађанског права у Атини, што је омогућило будућу Клистенову реформу. Клистен је на крају шестог века пре нове ере спровео уставне реформе у Атини, као државну реакцију на покушаје да се обнови доминација родовског племства. Уставне реформе су заправо представљале свеобухватни пројекат новог државног и политичког уређења. Њихов примарни циљ био је јачање централне власти уз опадање свих обележја племенштине.
У теорији има мишљења да је други циљ реформе државног уређења био обезбеђивање политичке превласти градском становништву које су чинили трговци и занатлије. Изгледа да је јачање трговине и занатства изазвало реформе као последичну реакцију. Као тежњу трговаца да се њихова политичка улога уподоби њиховом новооствареном економском значају. У време споменутих реформи атинско друштво у унутрашњој трговини прелази са натуралне размене на робно-новчану размену, што поспешује јачање утицаја богатих трговаца и занатлија на државну власт. Дакле, реформе су биле нужна последица јачања трговине и занатства као и акумулације капитала. Те реформе су водиле непосредној демократији као коначном резултату, чијег значаја творци, у тренутку доношења одлука, нису могли да буду свесни. Демократија се, у свом коначном облику, изродила пола века након увођења Клистенове реформе, као њена логична последица. Изгледа да Клистенова реформа није ни познавала термин “демократија”, нити су творци реформе државног уређења имали за примарни циљ да народ преузме власт.
Кроз касније векове, исти узрок јачања трговачке и занатске класе и акумулације капитала у њиховој имовини ће изазвати сасвим супротну последицу од ове, која ће се огледати од почетног назадовања демократије до коначног гашења последњих остатака непосредне демократије. Француска буржоаска револуција ће и званично означити крај феудалних друштвених односа и почетак капиталистичког начина производње а са њим и потпуно гашење демократије. Исти друштвени процес јачања одређених друштвених група, који ће довести до стварања демократије, ће у 18. веку бити покретач њеног потпуног укидања. Ново државно уређење, рођено из Клистенових реформи, је подразумевало замену старе родовско-племенске поделе новом поделом на десет територијалних јединица (фила), које су биле највеће територијалне јединице. Свака фила се састојала од три мања територијална ентитета (тритије), а ове су се делиле на више најмањих територијалних јединица-дема.
Дема је, након Клистенове реформе, била чисто територијална јединица што значи да су грађани, који су живели на територији деме, били припадници насеља у коме су се родили а не припадници племена односно рода коме припадају. Грађанин је у случају пресељења у неку другу област Атине остајао члан деме по рођењу, чији назив је носио као део његовог презимена. Ово значи да су племенске везе временом слабиле док се принцип територијалне припадности, истовремено учвршћивао, па је, самим тим, дошло и до јачања државе као монопола силе над становништвом одређене територије.
Осећај припадништва територији је водио у јачање централне власти. Ово је својеврсни парадокс с обзиром да су деме биле у исто време и јединице локалне самоуправе, и то по први пут у историји, пошто је свака дема била не само територијална већ и самоуправна јединица. Самоуправна у смислу да је имала сопствену скупштину ( агора ), коју су чинили сви слободни грађани са њене територије. Ово је била револуционарна новост уведена Клистеновом реформом. До ове историјске тачке нема доказа да је икада у пракси заживела идеја да грађанин треба сам да одлучује о сопственој судбини. Дема је поседовала земљу, аутономно располагала приходима, имала је своје финансије и доносила је властите одлуке које се тичу јавних ствари везаних за њену територију. Ово значи да је најмања јединица локалне самоуправе у атинском полису имала изворне надлежности и аутономно финансирање. Управо ова два кумулативно испуњена услова, уз примену принципа непосредних демократских пракси оличених у чињеници да су сви слободни грађани деме били чланови њене скупштине, одредили су самоуправни карактер дема као најмањих јединица локалне самоуправе. Према Херодоту, број таквих дема укупно је износио 100. Касније је тај број постепено растао.
Преведено на језик данашњице, свако градско насеље Атине је образовало скупштину састављену од свих својих пуноправних грађана, који су доносили прописе и између себе коцком бирали судску и извршну односно управну власт и то на одређено време. Таква скупштина је имала сопствене изворне надлежности које су јој Клистеновом реформом припале и оне су се односиле на сва питања која су се тицала непосредно насеља. Такође, таква античка насеља су заслуживала наслов самоуправних јединица и због чињенице да је њихово финансирање било аутономног карактера. Другим речима, ове јединице су биле самоуправне јер су имале изворно право да убирају приходе на сопственој територији као и да самостално усмеравају сопствене расходе. Све ово значи да је Атински полис био нека врста суи генерис савеза градских општина и насеља повезаних непосредном демократијом као највишим друштвеним идеалом. У овој пирамиди надлежности на врху је стајала градска власт, док је у њеним основама стајала непосредна демократска пракса. Управо је ова пракса на терену чинила тако осмишљену демократску конструкцију полиса изузетно стабилном јер је обичног човека уздизала на ниво законодавца. Изгледа да се у овом тренутку, управо на овој тачки, човек највише приближио владару. Сва је несрећа што овакво стање није дуго потрајало.
Да би се избегле будуће, евентуалне, сепаратистичке тежње, веће територијалне јединице нису биле целовите територије у смислу да се тритије као саставни делови веће филе нису међусобно граничиле већ су се налазиле по једна у свакој од три области Атине. Атинска народна скупштина (еклесиа), била је носилац највише власти, што значи да су сви државни органи били њој потчињени. Дакле, законодавна власт је била изнад извршне власти, коју је сачињавало веће од петсто грађана, као и изнад судске власти, коју су сачињавали велики народни судови са својим великим поротама и мањи традиционални судови. Свака фила је давала једнак број представника у најважнији извршни орган државе- веће од петсто грађана (боуле). Веће је имало право да претходно одобри текст који иде у скупштину на усвајање, док је скупштина имала право да изабере чланове већа, водећи рачуна о паритету између фила, па има елемената за закључак да је постојао систем баланса између законодавне и извршне власти, сличан као што постоји у савременим уставним решењима. Скупштина је методом бацања коцке одабирала државне чиновнике који су се стално старали о свим техничким стварима везаним за функционисање система. Са друге стране, број мандата већника је, за разлику од данашњих уставних решења, по уставним правилима Атине из ове реформе био строго ограничен на два мандата. По овој особини се Атинско уставно решење значајно разликује од савремених неолибералних уставних решења која теже несмењивости политичке класе. Политичка класа данас има трајно запослење кроз мрежу бирократских институција како унутрашњег тако и међународног поретка.
У златно време Атине вредела је Периклова максима да је сваки грађанин способан да одлучује о предлогу и када није довољно способан да тај предлог срочи. Штавише, у петом веку пре нове ере, Демос није доносио одлуке само у области законодавства већ је доносио непосредно и одлуке из области судства и државне управе, што значи да је у античкој демократији владао шири тип демократије од свих потоњих типова демократских пракси. Уколико се усвоји теза либерала да, у тренутку писања ове књиге, демократија одређеног типа постоји у нашој друштвеној стварности, тада се још увек не може порећи да је у питању знатно ужи тип демократских пракси од античког типа с обзиром да народ посредно учествује само у доношењу закона а не и у судској и извршној власти. Извршна и судска власт деривативним путем настају из законодавне власти, која је и сама деривативно настала с обзиром да је не чине непосредно грађани, па се са правом може закључити да је либерална верзија демократије теоријски ужи модел демократских пракси.
Јачањем локалне самоуправе и непосредне демократије у старој Атини долази до специфичне синергије различитих нивоа власти. Ово значи да је са јачањем локалне самоуправе у Атини упоредо јачала и централна власт. Демократија је учврстила и оснажила државу Атину. Грађанин више није био припадник племена него грађанин своје деме а преко ње уједно и грађанин Атине. Ово је подразумевало да легитимитет државног захтева за жртву у име друштва значајно расте. Грађанин је био спремнији за жртвовање јер је сам доносио одлуке на скупштини своје деме и кроз делегирање својих кандидата у државне органе учествовао је у државној политици. Грађанин у таквом систему није имао осећај да је занемарен и био је политичко биће у пуном смислу те речи.
Остаје машти на вољу како би се ствари развијале да је уместо деволуције, у наредним миленијумима, уследила еволуција демократије. Постоји довољно доказа за тврдњу да би данашњи човек, као грађанин који је научен да доноси одлуке, био савршенији и неупоредиво вештији у одређивању судбине свога друштва и своје породице. Преузети одговорност на себе и држати ту одговорност на грађанину кроз векове значи оснажити људско друштво и људски род. То означава праву друштвену еволуцију односно човеков политички силазак са гране и преузимање сопствене судбине у своје руке!