Стари век и прекид са непосредном демократијом

Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат

Разлози због којих су најзначајнији грчки фиозофи старог века били противници непосредне демократије налазе се у истим оним потребама које имају и данашњи писци који критикују супротност непосредне демократије – либералну демократију. Реч је о потреби интелектуалца да делује антисистемски. Потреба да се делује антисистемски је иманентна свакоме ко самостално размишља о друштвеним односима јер ниједан друштвени поредак кроз историју није био довољно добар да би био опште прихваћен као потпуна истина и њен крај. Ова потреба се појачава са опадањем добрих политичких пракси посматране друштвено политичке заједнице па у том кључу треба тумачити и залагања античких филозофа, који су своје идеје образовали у демократији античког типа и на неки начин и сами били продукти демократског политичког режима. 

Иако неки од данашњих неолибералних писаца, традиционално блиски врховима политичких класа најмоћнијих држава, тврде супротно – ни данас ствари нису другачије. Оне су само много перфидније јер данашњим политичким елитама у рукама стоји оружје масовног уништења мозгова које античке политичке елите нису могле ни да замисле. Тако се данас дешава да неки аутори проглашавају најгори политичко-друштвени систем од настанка човечанства за најбољи. Пошто је он, по њиховом мишљењу, најбољи, у смислу да бољи не може више да се постигне, требало би прогласити крај историје. Изгледа да има превише доказа у прилог тези да се по питању несавршености политичких система ништа није променило од античких времена те да проглашавање краја историје нема много везе са реалношћу.

Велика грчка филозофска тројка је у критици демократије наступала са позиција интелектуалне елите која има задатак да оптужује политички режим за опадање институција система. Крај историјског тока не постоји с обзиром да човек никада неће имати савршен друштвено-политички систем, који ће у потпуности развити све човекове потенцијале и који ће управо због тога затворити књигу историје једном за свагда. То је немогућа конструкција и то су најзначајнији критичари демократије из времена њеног „златног доба“ врло добро знали. Они само нису могли знати да ће сви системи који ће наследити систем непосредне демократије бити неупоредиво лошији по духовни развој човека и да ће од грађанина временом направити потрошача.

Сократ је погубљен одлуком власти због његовог противљења опште прихваћеним вредностима. Има мишљења према којима је Сократово суђење било у складу са законима онога доба, те да смрт великог грчког филозофа није последица лошег функционисања непосредне демократије. Ипак, чешћа су мишљења историчара да је суђење, које је вођено 399. године п.н.е., било само фарса у којој је Сократ оптужен и осуђен на смрт за измишљена дела „богохуљења“ и „кварења атинске омладине“. Разлог за вођење процеса се, вероватно, налазио у чињеници да је Сократ својим критикама најмоћнијих атинских политичара себе представио као њиховог директног противника. Ово значи да је политички елитизам постојао и у условима непосредне демократије. Као што је у владавини Демос-а постојао политички елитизам, тако је постојала и финансијска елита. До ове тачке се елитистичка демократија не разликује од директне демократије. Међутим, од ове тачке треба повући јасну линију разграничења и као особеност демократије античког типа истаћи да она, у својој коначници, ипак није водила до владавине олигархије. Под владавином олигархија овде подразумевам синергијско деловање политичке и финансијске елите из кога се излучује право и начин његове примене у пракси, тако да чини немогућим слободу у једнакости (исономиа).

Сократов филозофски наследник Платон је предложио владавину неке врсте аристократије односно најмудријих људи уместо владавине народа у свом делу “Држава”, а након тога је кориговао став владавином закона у делу “Закони”. Претпоставка је да је на његов став према непосредној демократији веома утицала и трагична судбина његовог учитеља – Сократа. Аристотел иде корак даље од Платона и предлаже владавину инокосног органа.

Чини се да има основа за закључак да културни системи данашњице у доброј мери представљају наследнике културног система који се дефинисао у време непосредне демократије и поред чињенице да постоје темељне разлике у хришћанској и античкој култури. Ова старија је, у доба непосредне демократије, била у потпуности антропоцентрична, док је каснија – хришћанска култура била у целости теоцентрична. Уколико се усвоји претпоставка да у моменту писања ове књиге западна цивилизација стоји на развалинама хришћанства, појачава се снага аргумента да се испод ових рушевина крију антички антропоцетрични темељи наше културе. Овде у обзир треба узети да су свакодневне непосредне демократске праксе обичног „малог човека“ биле античко извориште науке, филозофских школа и праваца као и античке интерпретације уметности. У основама античког развијања ових области људског духа и друштвене стварности лежала је потреба да се грађанин оспособи за обављање функције законодавца, судије и чиновника. Тек са опадањем атинске демократије јавља се Сократов захтев да морал постане мером политике а не обратно, тако да се може рећи да је Сократово противљење демократским праксама реакција на опадање изворних вредности полиса. Сократова паидеиа (коју бисмо данас превели као одгој односно стицање образовања и културе уједном ) у суштини представља одговор на политичко опадање Атине кроз васпитавање омладине за уздизање моралног интегритета сваког појединца. Уместо слепе послушности и спремности на жртву своме полису, у условима опадања демократије, филозофско учење се развија у правцу послушности себи и својој моралној личности. Софисти ће ове идеје развити кроз Протагорино учење о припремању појединца на грађанску непослушност кроз одгој сваког појединца или другим речима могло би се говорити о одгоју као иницијацији грађана у културни систем политичке парадигме непосредне демократије.

Паралеле са данашњим временом су јасне а неопходност реафирмације онога што стоји у темељима наших културних система је неумитна. Данашње време захтева одгој појединца за грађанина а не за поданика. Одгој за индивидуализам а не конзумеризам. Грађанска непослушност и непристајање на диктат елитистичког доживљаја демократије данас су дужности сваког појединца. Захтев за изграђивањем моралног интегритета се не сме односити на образовање које учи омладину слепој послушности владама својих држава. Управо супротно, паидеиа мора бити рестаурирана кроз захтев да образовање данашњег човека буде уједно и његово културно уздизање на ниво грађанина односно његова иницијација у политички живот непосредних демократских пракси јер слепа послушност елитистичкој демократији јесте слепа непослушност сопственом моралном интегритету.

У античком полису јасно је уочљива тесна веза између ових идеја и политике. Заправо, могло би се рећи да су уметност, филозофија и наука из периода Атинског полиса своје извориште налазили у политичким праксама, које су у посматраном периоду биле непосредног типа с обзиром да је читав демос био политичка класа. Како данас схватамо да и сами баштинимо делове античког културног система то разумемо да и у темељима модерних културних система стоје непосредне демократске праксе античког грађанина. Ове основе модерног човека налазе се у дубљим слојевима нашег културног система јер су површински слојеви претрпани опсенама либерализма и његовим лажним алтернативама. Откривање наших темеља биће дуготрајан процес који се неће одвијати равномерно у свим деловима света. Па ипак, промена културног идеала ће се нужно догодити уз промену политичког система јер, како смо видели на античком примеру, када се мења политика мења се и културни систем.

Развој демократије концидира са увођењем новца као средства плаћања у унутрашњој трговини на територији Атике (у спољној трговини атински трговци су од раније користили страни новац као средство плаћања). Као узрочно последична реакција јачања идеје о робно-новчаној размени долази до јачања грађанског слоја трговаца и занатлија. Јавља се акумулација новца. Новац не губи своју вредност јер је у античким условима прављен од племенитих метала који сами по себи не губе на вредности. С обзиром да је демократија потрајала релативно кратко, изгледа не више од једног века, чини се да има основа за разматрање тезе да је почетак друштвеног процеса који је демократији удахнуо живот уједно био и њена смртна казна у каснијој фази свога развоја. Гомилање новца у рукама трговаца је свакако могло имати одређене последице по развој демократије. У условима слабог или никаквог општег привредног раста у античко време, гомилање породичног богатства у рукама малог броја грађана на једној релативно малој територији могло је водити у правцу захтева за обезбеђивањем будућности тог богатства укидањем непредвидиве владавине демоса. Када нема значајног и континуираног привредног раста значај наслеђене имовине добија на тежини јер у једној генерацији не постоје шансе за значајну акумулацију капитала. Тада појединац може да рачуна само на наслеђено богатство као основу свог друштвеног статуса како убедљиво доказује Тхомас Пикеттy у својој књизи “Капитал у 21. веку”. С обзиром да је владавина грађана, са аспекта крупног капитала, ипак нестабилна у односу на владавину мањих група па чак и у односу на владавину појединца то се као закључак намеће могућност да је, поред свих осталих историјских фактора, и ова чињеница могла бити од утицаја на умирање демократских пракси у облику какав је дала Клистенова реформа.

Уосталом, већ смо видели да је фактор увођења новца у унутрашњу трговину у Атини могао имати утицаја на развој демократских пракси, с обзиром да се, временски, ова два процеса поклапају. Акумулација новца у рукама робовласника, комбинована са акумулацијом робова, робе, стоке и гомилањем земљишта као кључног ресурса у условима примитивног привређивања је могла имати утицаја, како на подвођење родовско-племенских реликата под утицај полиса, тако и на губљење демократских пракси у моменту када су извршиле свој историјски задатак учвршћивања централне власти. Непосредна демократија се показала као ефикасно оружје, у рукама финансијске елите, за овладавање непредвидивих племенских заједница. По овој својој особини да представља оружје у рукама финансијских елита, непосредна демократија се, историјски, не разликује од посредне демократије. Реликти прошлости су устукнули пред модерношћу као и много пута пре тога. Ове чињенице би могле да укажу на тезу да је непосредна демократија сама по себи нестабилна и да није одржива на дужи временски период у комбинацији са акумулацијом новца у условима слабог општег привредног прогреса нити је компатибилна са брзим и општим привредним развојем, који се касније јавио са капитализмом. Поставља се питање који су друштвени услови најповољнији за ову крхку појаву?

У атинском полису, у периоду примене непосредних демократских пракси, сав демос је био политичка класа али није сав демос био и финансијска елита. Први пут у историји Атике, јачањем идеје о употреби новца у унутрашњој трговини, отворена је могућност физички лаке акумулације капитала што је могло водити јачању захтева финансијске елите за сужавањем политичке класе. Мањи број припадника политичке класе би могао да означи и већу предвидивост политичких кретања у односу на акумулирани капитал.

Било како било, нестанком полиса са историјске сцене и учвршћивањем централне власти македонских владара, са политичке сцене нестаје и демократија. Од ове тачке, може се говорити само о фрагментима демократских пракси неравномерно расутих по старом и средњем веку.