Аутор: Иван Јаћимовић, студент
21. мај 2006. године за једне представља остварење стогодишњег сна о модерној, независној, европској Црној Гори. За друге, резултат референдума био је озбиљна превара коју су пратиле бројне нерегуларности у корист оне стране која је била за независност, односно за растурање државне заједнице Србије и Црне Горе. Убрзо ће се показати да је сан оних првих био само превара, а да се притисак на оне који су били за останак у државној заједници Србија и Црна Гора, интезивирао до граница фобије, а у овом случају, србофобије. Многи који су били за останак у заједничкој држави су сматрани грађанима другог реда од самог почетка новоформиране државе. Нису се могли запослити у државним институцијама само зато што су Срби, а у политичком смислу, Срби су првих година у новој држави имали проблем јединства који се само у једном периоду прекинуо, а онда поново интезивирао. Међутим, да би се на најбољи могући начин могла објаснити улога ,,новог“ Мила Ђукановића из те мајске ноћи 2006. године и Ранка Кривокапића који је и у ранијим годинама био огорчени србофоб, треба се вратити неколико деценија уназад, односно када се појавила идеја Црне Горе као независне и србофобне државе.
Почеци тога су кренули након чувене Подгоричке скупштине 1918. године у виду Божићног устанка из 1919. године. Тада је први пут дошло до оружаног сукоба унутар српског народа на подручју Црне Горе. Тај краткотрајни сукоб ће дуго остати у сјећању оних који се данас називају црногорцима. Након слома Краљевине Југославије, а за вријеме италијанске окупације у периоду 1941-1943, простор данашње Црне Горе ће бити фашистичка квинслишка творевина. На челу такозване независне Црне Горе је био један од најомраженијих људи у међуратном периоду, Секула Дрљевић. Уз њега, подршку такозваној независној Црној Гори давали су и Крсто Поповић који је био вођа Божићног устанка 1919. као и у народу данас мање познато лице, Савић Марковић Штедимлија, главни пропагандиста у НДХ. Таква структура људи на челу такве државе која је основана од несумњиво највећег зла које је човјечанство видјело, је била прва творевина на подручју Црне Горе која је била србофобна. Несумњиво је да се радило о маргиналним личностима у међуратном периоду који су када им је омогућено да буду дио неке власти, ту шансу искористили на најгори могући начин.
Ипак, заоставштина прије свега Секуле Дрљевића, Крста Поповића и Савића Марковића Штедимлије (који је био творац Хрватске Православне Цркве) се као ноћна мора појавила када је ДПС потпуно промјенио политику, не само своје странке већ и државе. Прича о потпуно измишљеној ,,великосрпској агресији“ и преселењу данашње Црне Горе је управо дошла од стране оних који чувају сјећање на период када је Црна Гора била квислиншка творевина. Појава такозване ЦПЦ крајем деведесетих година двадесетог вијека је додатно пореметила односе у Црној Гори који ће доживјети кулминацију након 2006. године. На челу те ,,цркве“ су се налазе рашчињена свештена лица или лица која никакве везе до тада нису имали са црквом која својим понашањем нису достојна да се у најлибералној држави назову свештеним лицима. Не само што је та ,,црква“ партијска творевина прво Либералног савеза, СДП-а након 2006. године и ДПС-а већ је у одређеној мјери послужила и као фактор који ће разбити кохезиони фактор православља у Црној Гори. Треба поменути да је расколничка православна црква Италије подржала такозвану ЦПЦ и самим тим се веза између монтенегринских националиста и Италије продубила на свим могућим нивоима. На тај начин се Италија мијешала у политичке, али и друге прилике у Црној Гори како током цијелог двадесетог вијека тако и у двадесетпрвом.
Након само двије године од међународног признања Црне Горе као независне државе, власт оличена у Милу Ђукановићу и Ранку Кривокапићу је признала такозвано Косово као независну државу. То је било директно уперено против српског народа у Црној Гори, али и против историје саме Црне Горе која је као Краљевина ослободила Метохију 1912. године. Од те године је интензивиран ,,крсташки рат“ против српског народа у Црној Гори, а све са циљем како би постали грађани другог реда у једној ,,демократској“ држави. Не само што Републику Србију не признаје у њеним још увијек на снази међународно признатим границама већ црногорска власт на све начине покушавала да оснажи непостојећи међународни статус лажне републике Косово. Званична Црна Гора води изузетно агресивну политику према Републици Србији због тога што не само да је не признаје у међународно признатим границама већ оптужује званични Београд за некакву непостојећу ,,великосрпску агресију“. То примарно погађа српски народ у Црној Гори који је свих осамнаест година независности Црне Горе пролазио готово институционални и ванинституционални пакао. Прије свега, то се односи на увођење такозваног црногорског језика као службеног и деградацију српског, на улазак Црне Горе у НАТО пакт заобилазећи референдум о истом, одласку војне делегације на обиљежавање војно-полицијске операције ,,Олуја“ у којој је протјеран српски народ из Републике Српске Крајине. На крају као да све то није било довољно већ је ДПС у последњој години своје власти наметнуо закон којим је било предвиђено одузимање светиња Српске Православне Цркве. Народ је тада изузетно квалитетно одреаговао и срушио јарам с врата, ДПС је пао са власти у августу 2020. године.
Ипак, иако су Срби срушили ДПС са власти, неприлике и фобија усмјерена против српског народа није престала. То се најбоље показало 2021. године када је у црногорском парламенту усвојена резолуција о никада доказаном и утврђеном злочину геноцида у Сребреници 1995. године. Од тада је кренула нова фаза напада на Србе у Црној Гори која је дјеловала из неколико праваца. Из правца такозване међународне заједнице, из правца нво сектора, из правца врло утицајних медија, и на крају из правца опозиције, али и власти. Ти напади су омогућили да легитимни представници српског народа не могу бити дио извршне власти на водећим позицијама. Ипак, највећа срамота јесте та што је званична Црна Гора учествовала у спонзорству резолуције о никада доказаном и утврђеном злочину геноцида у Сребреници, а о којој ће се расправљати у ГС УН. Заправо, Влада Црне Горе је поднијела два амандмана која се тичу индивидуалне одговорности и поштовања Дејтонског мировног споразума на ком почива мир не само у Босни и Херцеговини већ и на цијелом подручју некадашње СФРЈ. Први амандаман када се узме у обзир је сувишан јер је пресудом МКТЈ већ индивидуализована одговорност (барем би тако требало) и самим тим политичка резолуција у политичком органу једне међународне организације би осуђивала цијели народ, у овом случају српски народ. Други амандаман Црне Горе није уважен из врло јасних разлога. Циљ негатора постојања Републике Српске је потпуно јасан, резолуција која би била усвојена у ГС УН би била јак основ да се укине сама Република Српска. Управо због тог разлога би црногорска власт требала да размисли какве то будуће посљедице може имати по цијели регион.
Нажалост, готово сви медији када критикују стручну јавност која износи непобитне чињенице које говоре да није било наводног злочина геноцида у Сребреници, као аргумент наводе ,,Ви не поштујете судске пресуде“. По том аргументу који понављају они указују на то да злочини над српским народом не постоје, да Срби нису мучени и убијени, да они нису били жртве етничког чишћења након ,,Олује“ само зато што нико није проглашен кривим за те злочине. Црногорска јавност једнако не гледа на жртве, увијек су жртве неких других важније и о њима се више прича у односу на српске жртве које су страдале на свим могућим просторима оружаног сукоба. То је још један вид не само србофобије и суштинске, релативизације из лоших намјера већ и константна тежња коначног обрачуна са званичним Београдом или Бањалуком. Посљедица таквог понашања је евидентна. Тежи се томе да Срби из Црне Горе увијек и у сваком новом наступајућем режиму и даље буду грађани другог реда, у којем ће бити нормално да сви буду и остану оно што јесу, али да само Срби не смију бити оно што јесу. Када се све узме у обзир, Србима је много тога одузето и опет се сматрају јединим реметилачким фактором у Црној Гори. Заправо, ради се о кажњавању жртве за непочинства кривог.
Иако су сви који су дошли на власт након 30. августа 2020. били раније против ДПС-а и режима Мила Ђукановића, они су наставили његовим путем у многим аспектима. Колико год да су критиковали прошли режим, задржали су спољнополитички курс, а то прије свега значи останак у НАТО-у иако никада није спроведен референдум о тако важном питању, као и ригидно подржавање сецесионистичке творевине Косово ка пуном међународном признању. Санкције које су уведене Русији, а које се на сваки миг из Брисела појачавају, правдају се тиме што се спољна политика државе мора ускладити са политиком Европске Уније. Тиме су срушене све везе званичне Подгорице и Москве. Очигледно је да Европска Унија, али и САД и Велика Британија користе Црну Гору за неке своје обрачуне не само против Русије већ и против Србије, Републике Српске и српског народа у самој држави. Трагично је да је црногорски национализам готово идентичан хрватском, албанском и бошњачком национализму који постоји искључиво као противник свему српском, а све са циљем вјечне осуде комплетног српског народа, да ли кроз моралну осуду или монтиране пресуде у судовима. Та трагичност је знатно јача у Црној Гори управо због тога што су се унутар многих породица најближи сродници дијелили ко је Србин, а ко Црногорац што је доводело до пропасти црногорска друштва.
Велики проблем који је и даље присутан у Црној Гори, а који је заоставштина управо Мила Ђукановића и његовог режима јесте криминал и повезаност високих службеника прије свега судства, тужилаштва и полиције са организованим криминалним групама. Сви ти ,,прљави“ полицајци, тужиоци и судије су радили многа непочинства, хапсили и тукли многе недужне грађане, а касније писали оптужнице у које нико не би повјеровао. Тако се догодио и случај ,,државни удар“ у ком су лидери Демократског Фронта, Андрија Мандић и Милан Кнежевић били оптужени да су хтјели насилно срушити власт у Црној Гори. Summa summarum, комплетне фарсе од процеса јесте да су тужиоци који су били на страни државе данас у притвору и да су осумњичени за злоупотребу положаја и организовање криминалних организација. Суштина је у томе да су право и правда били у служби заштите политчког крила мафије која је довела до пропасти државу.
Криза у Црној Гори ће се продубљивати све до оног тренутка док Црна Гора не одлучи да изађе из понора у који је упала својом острашћеном политиком према народу који ништа није нажао учинио, напротив. Ако је неко поштовао законе новоформиране државе и ако је неко прихватао готово све што му је наметано онда су то били Срби који никада нису исказали сепаратистичке тежње. Постоји нада да ће српски народ смоћи снаге да се избори за равноправни статус који имају сви народи у Црној Гори. Ипак, процес за равноправност је једна дуга и озбиљна борба. С друге стране, остатак, ,,лојални“ дио Црне Горе мора да рашчисти да ли наставља путем Мила Ђукановића и ДПС-а или ће прокрчити неки свој пут у ком ће сви народи бити грађани првог реда и у ком се неће допустити да мафија буде јача од државе.