Спољашња политика Александра Вучића је била и остала политику коју води у циљу одржавања сопствене власти, када је могао да подилази русофилском бирачком телу онда је истицао да се он пуно пута видео са Путином, каже у интервјуу за наш интернет портал Нација новинар и водитељ КТВ телевизије Александар Дикић.
Ваша медијска кућа и Ви сте један од стубова професионалног новинарства у Србији. Колико је било тешко направити квалитетан садржај какав људи у Србији могу да виде у емисијама које водите? Какав је био положај медија у Србији деведесетих година, а какав је данас?
Што се тиче садржаја мојих емисија, ја сам желео да моје емисије буду не као ,,hard talk“, већ као ,,soft talk“, дуготрајнији разговор, искрен, аргументован, без напада ad hominem, без повишених тонова, али са тешким темама, актуелним темама које оптерећују наше друштво. Оно што моје емисије разликује од других емисија јесте што оне нису промотивног карактера, нису ни per se провокативног карактера већ је једна врста аргументованог сучељавања између госта који је политички, спортски, културно и на било који други начин активан и који треба да одговори на питања која му постављам на начин да објасни свој статус у друштву, своју функцију и свој однос према темама које оптерећују то друштво. Ја сам политички новинар и сви они који долазе код мене знају моја политичка опредељења и знају да ће питања, тема и тон емисије бити у складу са мојим политичким уверењима, а они имају потпуну слободу да одговоре на начин на који желе, на питања која су на почетку општег карактера, а касније у детаљима је то заправо и сучељавање политичких ставова. Када је реч о деведесетима, њих можемо поделити на два дела. До појаве пролиферације приватних и локалних медија, а то је период 1996-2000. године када је заиста било простора за опозиционо мишљење, где су опозоционе странке могле да утичу на јавно мњење преко локалних и приватних медија. Постојале су и еснафске асоцијације у виду АНЕМ-а које су биле обезбеђене финансијски, организоване на националном нивоу уз размену продукције и својих телевизијских материјала. Уз политички плурализам постојао је и медијски плурализам. Прва половина деведесетих година била је као и данас, понавља се политичко једноумље, доминација једне партије, једног човека. Ми се враћамо тамо где смо почели када смо уводили вишестраначје, где имамо доминантност једне партије, једног система, једног човека, а то прате државне институције и медији.
Ваша медијска кућа и Ви сте пре пет година урадили интервју са Александром Вучићем. Колико се од тада његова политика како унутрашња тако и спољашња променила?
Мислим да је он тада био мало отворенији према медијима. Однос према медијима данас је однос војника на мртвој стражи. Пуца се на све што мрда, буквално из свих оружја, али на све што мрда. Не само на политичку конкуренцију коју је почео да стреља од како је постао најмоћнији човек у Србији већ су ту и новинари, глумци, спортисти, било ко. У зависности од процене ко је утицајнији, тако се и бирају оружја, бирају се стрељачки водови и он покушава да елиминише било коју врсту конкуренције на политичкој и медијској сцени. Он је те 2019. године био у замаху да постане свемоћан, а данас ту своју свемоћ покушава да брани полицијском, политичком, финансијском, медијском тортуром. Спољашња политика Александра Вучића је била и остала да он ту политику води у циљу одржавања сопствене власти. Када је могао да подилази русофилском бирачком телу онда је истицао да се пуно пута видео са Владимиром Путином, да је носилац највећег руског одликовања за странце, парада за Путина, састанци са руским амбасадором. Уједно, са друге стране ,,mutter“ Меркелова је била драг гост у Београду, као и он у Берлину, ,,најевропљанин“ Александар Вучић. Сусрети са председником Кине, поруке Кинезима на кинеском. Све то за циљ има останак Александра Вучића на власти. Међутим, две ствари су битно утицале на модификацију те политике. Пре свега рат у Украјини, где је он однос према Русима свео на то да им не уводи санкције. Са друге стране је завршница косовске епопеје где он мора да одговори на иницијативу лидера Квинте и да имплементира Европски план и Охридски споразум.
Последњих дванаест година видимо да власт намеће теме, углавном тривијалне и популистичке. Колико је опозиционим странкама и људима из струке данас тешко да наметну теме од суштинског значаја како за државу уопштено тако и за појединца?
Проблем наметања тема је проблем неорганизованости и слабости опозиције. Најодговорнији за пустош на опозиционом пољу политичког живота у Србији је режим јер је он смишљено и плански радио на томе да нема опозицију, да има сурогат опозицију. Тешко је било ком активисти, организованом или неорганизованом да наметне или покрене неку тему. Стручни људи када покушају да укажу на неки проблем или да понуде решења, то је вапај у пустињи. Александар Вучић има потпуно одрешене руке и да намеће, и да елаборира, и да затвара теме, а оне теме које би неко други покренуо може да игнорише, може да присвоји, а може и да угуши другим темама.
С обзиром на то да сте били политички активни на локалу дуги низ година, шта нам можете рећи о положају опозиционих активиста и организација ван Београда? Да ли су притисци на људе који нису део режима јачи или слабији у односу на пре дванаест година?
Терор који се дешава на локалу је много већи него на нивоу Београда или на националном нивоу. Потпуно је небулозна теза да Александра Вучића треба напасти по локалу, освојити градове или неке општине па онда направити инфраструктуру и кренути у рушење на председничким или републичким изборима. Небулозна је теза зато што је он врло добро структурирао ту своју пирамиду моћи где капиларно у свакој месној заједници, у свакој општини, да не говорим о градовима, он има своје добро дресиране гаулајтере који имају своје мини војске, који што новцем, што претњама, што неком меком моћи, врло су уиграни и добро организовани, штите режим на том капиларном нивоу. Отпор на том нивоу је спорадичан. Могуће је да се деси Љиг, могуће је да се деси Чачак, али колико има општина у Србији то је све спорадично, насумично и врло брзо се таква врста отпора може угушити новцем, претњама и дискредитацијом. Ја сам био шеф опозоционе одборничке групе у општини Оџаци. На задњим изборима пар мафијашких позива је било довољно да се спречи да највећа опозоциона коалиција кандидује своју листу, да СНС изађе сам и да исфабрикују лажну опозициону листу која би добила, тек толико да пређе цензус, а режимска листа је добила проценте који се виђају само у Северној Кореји.
Већ дуго се прича о ископавању литијума у Западној Србији. Да ли је тема рударења у Западној Србији добра прилика да власт попусти пред народним незадовољством? Да ли заједничка борба за здраву животну средину и тема Косова и Метохије могу да уједине већи број људи него што појединачно те теме могу?
Тема рударења литијума је специфична по томе што она кида биолошку везу грађана са центром моћи који представља Александар Вучић. Он је pater familias и он се емотивно и биолошки повезао са својим бирачким телом, али и са апстинентима. Апстиненти апстинирају зато што немају алтернативу и довољно им је добро да се не буне за шта мислим да је аморалан став у оваквим, злим временима. Његово бирачко тело у њему види спаситеља и месију. Али сада када се надвио сиви облак литијума над целом Србијом, знате киша пада и по праведнима и по неправеднима. Тако ће у Бору гасове удисати и деца напредњака и деца опозиционара. Тако ће животна средина у Јадру бити уништена и за децу чији родитељи подржавају режим и за децу чији родитељи подржавају опозицију. То је оно што угрожава рејтинг Александра Вучића јер то угрожавање егзистенције на питању екологије је много јаче од његовог ауторитета који стално поручује ,,Ја вам дајем плате!“, ,,Ја вам дајем пензије!“, ,,Ја вам обезбеђујем мир и сигурност!“, ,,Због мене живите овако како живите.“ и ,,Ја сам гарант квалитета вашег живота“… Сада када су ови сиви облаци литијума над Србијом и када су људи с разлогом уплашени, он није довољно снажан да тај страх разбије и савлада, и може да се придружи том страху и да каже ,,Не Рио Тинту“ па да опет изађе као спасилац или може заједно да постане део тог страха. Када људи престану да се плаше диктатора онда престаје и његова владавина. Онда су они ван његове контроле јер он од почетка влада мржњом и страхом. Навео је људе да мрзе људе који другачије мисле, навео је људе да се плаше неких ирационалних ствари (болести, беде, рата,…). Што се тиче Косова, национално понижење је исто једно погонско гориво које опозиција може да искористи, а на коју такође реагују и апстиненти. Маказе националног понижења и егзистенцијалног страха су јако опасне за Вучића јер секу биолошку и емотивну везу са бирачким телом.