ИНТЕРВЈУ Антић: САД и савезници никада нису имали визију пожељне Србије, наше је да се супротставимо и вероватно страдамо!

САД и савезници никада нису имали визију пожељне Србије, наше је да се супротставимо и вероватно страдамо, каже у интервјуу за наш интернет портал Нација професор на филозофском факултету у Београду и председник Напредног клуба др Чедомир Антић

Да ли мислите да ће се притисци на Републику Српску продубљивати након доношења резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација и да ли је реално очекивати даље подривања Дејтонског мировног споразума?

САД, ЕУ и НАТО су у дуготрајној кризи. Њен узрок нису њихови привредни и војни супарници, нити било какав спољни фактор. Друштва тих земаља налазе се у великој унутрашњој кризи, реч је о најмање три кризе: економског модела, културног обрасца и демографској. Код неких држава Запада једна од наведених криза предњачи, код других поједина од наведених није уочљива, али то је процес који је одавно захтевао дубоке унутрашње реформе. Од антике, ратови су замена за реформе. Политика Запада током протеклих деценија неопходне систематске промене замењује неоимперијалистичком агендом коју спроводи ратовима. Све ово спомињем да бих објаснио образац. Дакле, они су на Балкану као империјалисти, а не цивилизатори или модератори. Као и у ранијим вековима, само у складу са новим обичајима и технологијама, они желе да овде негују и делом извезу трајне проблеме и да у њима играју дугорочну улогу. Балкан је одличан пример. Било да је реч о Србији, која се борила, или Северној Македонији – која је све прихватила, они живе на менаџменту криза. Тако је са многим неуралгичним тачкама широм света, од Блиског Истока, Јужнокинеског мора, Украјине, па до Кавказа, Судана и Венецуеле. Политика према Балкану, где им је све пошло за руком и где тренутно уништавају сопствене диктате од пре четврт века, делом је идеолошка пизма, вентил расизма утканог у темеље западних друштава (који је сада тамо формално доживљен као ултимативно зло), а делом и очекивана радикализација. Њихов циљ је јасан, а Балкан је модел. Желе да покажу како пролазе њихови непријатељи, свог непријатеља конструисали су и у српском народу. Циљ је једноставан, али у својој суштини бизаран. Они не виде Србе као балкански народ, нити Србију као заокружену државу. Њихова намера је да обесправе српски народ изван Централне Србије, а да Централну Србију оставе разваљену са отвореним кризама у Рашкој области и Источној Србији.

Како гледате на положај српског народа у Републици Хрватској након што је формирана влада између Хрватске демократске заједнице и Домовинског покрета и да ли делите став да је Пленковићевим прихватањем услова Домовинског покрета отворена ревизија догађаја из периода 1941-1945?

Хрватска нација створена је на негативној идентификацији у односу на Србе. Прихватање Срба у хрватској политици увек је било мотивисано утилитарношћу: борбом против Мађарске, настојањем да у оквиру Хабзбуршке монархије буду уједињене земље за које је група интелектуалаца и свештеника тврдила да су хрватске, успешним покушајем да у два рата цео хравтски народ пређе на страну победника и не осети последице пораза, одржањем комуниста на власти пошто би њихов пад пре краја Хладног рата могао бити штетан за хрватске националне интересе, потребама ступања у чланство Европске уније. Након што су неколико година после ступања Хрватске у ЕУ укинути сви страни контролни механизми, нестала је и потреба да Срби буду део владе Хрватске. На све начине су покушавали да се ослободе представника четвртине или петине предратног становништва која је под таквим притиском да мањином гласа за СДСС. На крају су, како би задржали тих 700 радних места, српски представици отишли да заједно са хрватском влашћу славе „Олују“ и опет је у Хрватској годишње 300 напада на Србе (три пута више него на Косову и Метохији пре Куртијевог времена). Нису им више потребни па су их избацили из владе. Подсетићу, српски представници у влади Хрватске 2008. нису гласали против признања Косова (потпредседник Узелац је формално поднео оставку, али је остао у кабинету), гласали су за све хрватске националистичке хирове, а данас нису у влади само зато што су, макар по имену, наставили да буду Срби. За то време у Србији је политички Хрват министар, његов антисрпски друг је доскора био посланик, обојица су на прошлим изборима били преобучени у „Војвођане“.  Хрвати у Србији никада нису успели да пређу мањински цензус, има их пет пута мање него преосталих Срба у од Србије двоструко малобројнијој Хрватској, а у парламентарној истрији су углавном гледали да буду део антисрпских изборних  коалиција. Каква ревизија…? Ова одлука о избацивању Срба из владе је управо једно од стотињак потврђивања онога што се у НДХ догодило током Другог светског рата.

Како видите положај Срба у Црној Гори након што је један од лидера бившег Демократског фронта постао председник скупштине Црне Горе и да ли ће српски народ ускоро добити пуну афирмацију?

Положај Срба у Црној Гори је бољи него икада после 1941. године. Наравно, сви догађаји и избори после 2020. године показали су да у Црној Гори идентитетских Срба има око 62%, али Срба који су део једне и недељиве српске нације има између 19 и 25%. Време ће показати колико тачно. Срби у Црној Гори су у сличном положају као и Срби у БиХ, само што њихово питање није територијализивано ни аутономија успостављена. Зато они стално морају да бране све. Посебан проблем је што новонастала нација „мешовитих“ – који су некада Срби, а некада Црогорци, а ја их зовем Ратлуци –  још увек није препозната и политички одвојена од Срба. Нова српска демократија и савезници воде добру политику, само што ће бити још много горких тренутака, одрицања, заумних борби, добар пример је Резолуција о Сребреници и њено усвајање у ГС ОУН. Усвајање „Резолуције о осуди геноцида у Јасеновцу…“ у Скупштини Црне Горе, велика је победа пре свега зато што је показала лицемерје опозиционог ДПС-а и Републике Хрватске, а и зато што је после много деценија јавно прихваћена и чињеница да је српски народ део Црне Горе и да су његови интереси уједно и интереси те државе. Циљ је да Срби добију пуна права и равноправност, он је далек и тежак, али Андрија Мандић, Милан Кнежевић, њихови сарадници и сународници су најважније победе већ постигли.

Да ли мислите да је утицај америчког амбасадора Кристофера Хила већи на политичке прилике у Србији након децембраских и јунских избора или ипак не?

Србија је у тешком положају. Притисак који САД и савезници на њу врше је велики. Они не смеју да јавно обзнане свој циљ, али јасно је да никада нису имали визију пожељене Србије. Они са нама раде као са отвореном септичком јамом, као са извором зрачења… Постоје само ограђени провизоријуми, а Срби могу бити добри само ако се одрекну свог идентитета и нестану. После фебруара 2022. ствари су додатно радикализоване. Што је најгоре, на власт у Вашингтону се вратила номенклатура која отворено мрзи српски народ и која је на нашој несрећи изградила каријере. Хил није био највећи екстремиста међу њима, али хладнокрвност и цинизам са којим наступа показује да је реч о човеку лошем и злом. Србија је у истом положају као неухрањени тинејџер који се нашао у затвору за убице и манијаке. Нема за нас часног и нормалног излаза. Они нам чак и не омогућавају предају и одвратан положај „затворске кучке“ (да све то поставим како је у Хиловој постојбини – иначе држави у којој доживотне робије служи највећи део свих на такву казну осуђених малолетника у свету и такође држави са највећим уделом затвореника међу државама које такву статистику имају). Наше је да се супротставимо и вероватно страдамо или да се склањамо, бежимо и стално нешто муљамо и опет на крају вероватно страдамо. Скоро тридесет година сам у српској политици, деценијама сам покушавао да пружим подршку споразуму српског народа са САД-ом и савезницима, али сам од западних саговорника доживљавао  само понижења и увреде.  Сада је јасно да споразума нема, а сама потреба да извозе своје проблеме и што дуже спроводе менаџмент кризе, учинила је да још увек нисмо окупирани и затворени у резервате. Немам примедбе на спољну политику Србије, али морам да кажем да та игра Аске и вука има свој рок трајања. Не може се бранити земља, водити популистичка политика и богатити истовремено. Тачно је да Александар Вучић данас држи апсолутну власт у Србији, али чини се да САД контролишу и њега и већи део опозиције.

Како видите будућност опозиције у Србији након што су се неке странке одлучиле на бојкот, а неке на излазак на изборе? Које су три ствари које српска опозиција мора да промени како би победила Александра Вучића и Српску напредну странку?

Проевропска и натовска опозиција неће никада победити Вучића. Њега ће победити уједињена опозиција коју ће оличавати десничарски кандидати. Победа ЗЛФ-а и „Правац Европа“ могућа је само у случају некакве катастрофе када саме од себе пропадну влада и држава, а највероватнија је ако изборе спроводи америчка војска. Искрена опозиција мора да: 1.) се уједини и централизује под вођством десне странке или коалиције и она мора имати неспорног вођу; 2.) пронађе средства да створи странку која ће имати 200.000 чланова и да изгради организациону мрежу у макар сваком другом селу Србије; 3.) стане иза смисленог и јасног програма обнове државе, нове националне политике, одбране права народа и борбе против корупције – без суманутог критиковања и празних прича – победиће на изборима. Пажљиво пратим рад опозиције, сигуран сам да је режим много учинио на њеном уништавању и обесмишљавању, али ако људи који их воде нису корумпирани, онда су њихово незнање и лењост толики да имају далеко више успеха него што заслужују.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *