Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
У вези са овим, треба додати још и то да се може приметити правилност која је обрнуто сразмерна за ове две друштвене појаве. Наиме, док владавина права може да постоји само у друштвима са вишим степеном културног развитка која су уједно и богата – демократија има тенденцију да се развија обрнуто сразмерно стопи раста производње. Према претпоставкама које се базирају делимично и на подацима које нам даје Тхомас Пикеттy у књизи „Капитал у 21. веку“ (додуше не за период пре нове ере ), можемо констатовати да је стопа раста производње у робовском начину производње равна или близу нули. Такође, ово важи и за средњи век и феудални начин привређивања где остаци демократије на локалном нивоу још преживљавају и веома су жилави у својој постојаности док је стопа раста производње близу нули.
Међутим, са индустријском револуцијом, чини се да су све шансе демократије сведене на нулу или близу нуле и то обрнуто сразмерно стопи раста производње. Дакле, када стопа раста производње иде веома брзо узлазном путањом – демократске праксе падају на нулу или близу нуле. Демократија са појавом индустријске револуције, која подразумева нагли раст производње, великом брзином бива избрисана са лица земље и никада више није рестаурирана. Један од основних разлога за испостављање захтева за реафирмацијом принципа непосредне демократије долази управо из разлога наглог смањења стопе раста производње на глобалном нивоу у блиској будућности, то се намеће питање да ли су уочене правилности између раста производње и стагнације демократских пракси само случајност? Наравно, у вези са претходним питањем долази и следеће уколико је одговор негативан – да ли стагнација привредног развоја на глобалном нивоу, која очекује капиталистички систем, повећава историјске шансе за рестаурацију демократије?
Што се тиче либералног капитализма, његов одговор би био да што је неко друштво богатије то је и плодније тло за развој демократије. Овакав став је нужна последица схватања да је владавина права sine qua non демократије. С обзиром да је владавина права могућа само у богатству које подразумева развијен културни систем, а не и у сиротињи која подразумева културни систем који не може да обезбеди уједначеност судске и управне праксе, то је јасна и веза коју либерали виде између просперитетности друштва и развоја демократских пракси у њему. У либералној теорији постоји веома развијено мишљење о значају друштвених процеса позитивног развоја институција система као генератора свеопштег друштвеног прогреса. Тако, део савремене либералне теорије наглашава развој институција из модела ограниченог приступа у модел отвореног приступа, као основни разлог за велику дивергенцију односно за значајно заостајање остатка света за западном европом и њеним англосаксонским наследницима, након 1500. године. Овакав став износи Ниал Фергусон у књизи „Велика дегенерација“. Модел ограниченог приступа би, према овом мишљењу, обухватао централизоване владе (којима није битна сагласност поданика) и мали број недржавних облика удруживања, што нужно као последицу даје спор или никакав економски раст. Са друге стране, модел отвореног приступа подразумева да до раста долази услед децентрализовања власти, под којим се у суштини схвата политичка победа класе трговаца над феудалном аристократијом и зауздавање краљевске власти његовим подвођењем под вољу парламента. Ово подразумева да се ствари мењају и по питању сагласности народа као наводног носиоца суверености. Нисам сигуран у веродостојност оваквог погледа на историјске процесе али једна ствар се не може оспорити овим теоријама. Отворени модел развоја институција заиста води у живљи привредни развој јер се образује мноштво недржавних организација и активира се створени капитал у најразличитије предузетничке подухвате што нужно доводи до спирале убрзаног развоја читавог друштва односно до вртоглавог раста производње и укупног економског раста. И то није спорно. Спорно је шта претходи оваквом друштвеном процесу.
Без намере да негирам важност процеса развијања инклузивних институција система свакога друштва, на овом месту указујем на важност хронолошког сагледавања друштвених стања и процеса. Либерална доктрина често наводи 1688. годину као тачку преокрета од које настају услови за развијање отвореног модела у развоју институција политичког система. Те године је у Енглеској извршена такозвана славна револуција, након које је краљевска власт на многе начине постала подређена парламенту. Овај историјски догађај се наводи као историјска прекретница са аспекта децентрализовања државне власти која је касније омогућила читав низ историјских процеса као што су пољопривредна реформа и индустријска револуција како то указује и Ниал Фергусон у књизи „Велика дегенерација“. Другим речима, изгледа да је теза либерала да од тог момента државна власт има одобрење оних којима влада, што уједно значи да до тог момента она ово одобрење није имала. Ово даље значи да државна власт стиче неку врсту легитимитета одоздо и да до данас тај легитимитет има у континуитету као темељ своје владавине у моделу либералне елитистичке демократије. Међутим, изгледа да наведене либералне тезе не узимају у обзир класни карактер политичке борбе која претходи овом и свим потоњим сличним историјским догађајима. Наиме, не чини се веродостојном процена дела либералних писаца да богатству друштва и владавини права претходи жестока политичка борба „народа“ за одузимање дела власти од круне, након чега започиње друштвени процес отварања институција система и максималног ангажовања уштеђеног капитала у разне облике недржавног повезивања предузетничког типа. Као резултат оваквог процеса, према њиховом ставу, рађа се богатије друштво у владавини права односно рађа се демократија!
Пре свега, није јасан разлог избегавања јасног раздвајања између народа и једне или више одређених класа у народу? Јасно је да историјски процес осипања краљевске власти чији легитимитет долази од бога и где не постоји идеја о смењивости власти не може да се објасни само „борбом народа“. Даље, изгледа да се не узима довољно у обзир чињеница да су друштва западне и северне европе, на која се односе ове тезе, већ у моменту наводних историјских преломних тачака имала значајну акумулацију капитала у поређењу са остатком света, а она је последица њихове империјалистичке политике и укидања другима истих оних природних права која стоје дубоко сазидана у темељима западноевропских либералних елитистичких демократија. И најзад, потпуно се занемарује чињеница да, једном створено, капиталистичко језгро не показује тенденцију свога проширења на друштва периферије. Другим речима, богате државе западноевропског типа никада неће дозволити остатку света да истим процесом развијања инклузивних институција уђе у клуб богатих јер је тај клуб ексклузивног карактера који се временом не шири на еволутиван начин. Чини се да уздизање малог броја источних азијских економија у времену друге половине двадесетог века не представља изузетак од овог правила с обзиром да је за њихову транзицију из полупериферије у капиталистичко језгро добијено прећутно одобрење језгра.
Што се тиче анализе савремене либералне доктрине о узроцима дегенерације институција савременог капиталистичког система западноевропског типа, чини се да има довољно доказа за закључак о исправности ових теза с обзиром да је уочљиво опадање западних економија у односу на источњачке економије капиталистичког језгра, које су у ранијим историјским периодима у односу на језгро представљале полупериферију, док су у односу према неразвијеним земљама истока деловале увек као језгро. Овај процес није случајан, а објашњење које разлог опадања западних економија и смањења разлике између истока и запада види у дегенерацији институција западног система капиталистичког језгра јесте једно од веродостојних објашњења овог историјског процеса који се одвија пред нашим очима.
Питање које се логично поставља јесте како ће ублажавање велике дивергенције између запада и истока утицати на развој демократских пракси у будућности? Да ли дегенерација институција западних држава и опадање западних економија, као нужна последица ове појаве, може да обрне процес глобалне унификације елитистичке демократије или ће владајуће класе источних економија у експанзији само наставити са овим процесом као неком врстом наслеђене културне баштине? Уколико се усвоји почетна претпоставка ове књиге да политичке класе нису ни национално нити територијално одређене и да је глобалистичка идеја дубоко укорењена у културним системима данашњице, она би морала да у коначници, по питању наставка процеса унификације елитистичке демократије, пружи потпуно исти резултат који постоји и данас јер се и источне економије морају ослањати на идеју слободног кретања капитала, као и идеју о неопходности глобално унификованог система вредности и мишљења, као најјачег оружја у очувању друштвеног status quo, баш као што су то вековима чинили и њихови претходници – западноевропске економије. Из свега наведеног би могао да се извуче закључак да нема довољно разлога за тезу да ће смањење заостајања источних економија за западним економијама или чак и њихово превазилажење западних економија у будућности, само по себи, деловати лековито по демократске праксе на глобалном нивоу. Ово значи да се и на овом месту мора указати на неопходност пажљиве политичке припреме за промене до којих ће довести будућа привредна стагнација.