Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
С обзиром да из рата политичких идеологија само једна опстаје, то се учвршћује читав систем њених правних схватања и теоријских конструкција као што су владавина права, људска права и слободе комбиновани са идејом природних права, независност и самосталност судства, слободно тржиште, тржишна привреда и слично.
Прокламује се идеја глобализма која би у политичкој филозофији требало да означи идеју повезивања националних економија у јединствену наднационалну економију. Дакле, реч је пре свега о економској глобализацији односно схватању појма искључиво у економском смислу. Брзо повезивање локалних економија у јединствену међународну економију јавља се крајем деветнаестог века услед развоја путне инфраструктуре што је довело до брже комуникације између људи. Поред већ развијених поморских путева, развија се и железнички транспорт тако да континентални део планете више није представљао непремостиву препреку за трговину.
Овај интегративни процес свођења националних економија на наднационални план, који подразумева губитак свих кључних историјских особености конкретне националне економије, остварује се путем правних и политичко-теоријских конструкција као што су слободно кретање информација, технологија, капитала, робе и услуга али, према либералној парадигми, не и слободно кретање радне снаге. Слобода кретања појединца је неприхватљива за либералну елитистичку демократију с обзиром на чињеницу постојања капиталистичког језгра, са једне стране, и капиталистичке периферије, са друге стране. Уколико би се дозволио слободан проток људи то би оставило периферију без јефтине радне снаге која је неопходна за постојање самог Система, устројеног према либералној елитистичкој парадигми, с обзиром да би највећи део сиромашне периферије емигрирао у богато капиталистичко језгро, чиме би се обесмислио читав капиталистички глобални систем.
Слободно кретање капитала, са друге стране, јесте неопходни коректив правним конструкцијама либералног капитализма и омогућава безбедан пренос и заштиту стеченог капитала у тренутну или будућу државу заштитницу финансијских монопола. С обзиром да се државе које доминирају у заштити финансијских монопола, а које у овом историјском периоду препознајемо као најмоћније државе које су предводиле или предводе човечанство, у мање-више правилним временским интервалима смењују на политичкој сцени, услед природног процеса успона и опадања њихове државне моћи, то идеја глобализације ствара сигурност власнику акумулираног капитала без обзира на ове периоде и без обзира на чињеницу која ће држава доминирати у будућности. Принцип је исти – покретљивост капитала је неприкосновена и опште прихваћена идеја! Власник капитала је заштићен у сваком времену у свакој држави либералне идеолошке парадигме јер је свуда опште прихваћен принцип глобализације као и принцип неповредивости и заштите права на имовину.
Ово значи да, са аспекта либералног капитализма, треба читаву планету подвести под елитистичку демократију западноевропског типа како би се принцип глобализма остварио у пракси. Дакле, у либералној доктрини нема места за пасивно понашање сила заштитница финансијских монопола. Колонијализам је неопходан процес како би владајућа класа била у потпуности заштићена. То је у периоду од петнаестог века до светских ратова подразумевало заузимање територија, постављање принудних управа и експлоатацију природних богатстава земаља осуђених на пропаст а по завршетку светских ратова подразумева кредитирање истих области, без заузимања територија, осим у случају хитне потребе за дефицитарним сировинама.
Либерална теорија разликује две врсте критике глобализма. Према ставу Јагдисх Бхагwати-ја израженом у књизи „У одбрану глобализације“ прва врста критике глобализације се заснива на дубоко усађеној антипатији према процесу економске интеграције и ова критика феномен глобализације посматра искључиво као планетарно ширење капитализма. Са овом врстом критике либерална агенда не пристаје на разговор јер је сматра дубоко субверзивном и антисистемском. У ову врсту критике спада и критика процеса глобализације изражена у овој књизи. Друга врста критике глобализације овај процес види као узрок неколико друштвених болести од којих је спољна економска неједнакост најизраженији феномен. Са овом врстом критике либерална агенда пристаје на полемику. Све ове правне и теоријске конструкције, као што је речено, де јуре имају за циљ да заштите прокламованог носиоца суверености, односно де фацто имају циљ да одбране владајућу класу од сваке оне друштвене снаге која би покушала да преиспита темељне поставке победничке идеологије. Ово даље значи да је суштинско биће владајуће класе наднационалног карактера и да она није територијално везана. Ове особине јој дају моћ да делује јединствено на читавој планети стварајући унифицирани систем наднационалне економије. На овај начин олигархија себе одржава у животу у условима капиталистичког начина производње.
Како правне и политичке конструкције либералног капитализма, временом, постају делом културног система то, уједно, стварају стање народног веровања у владавину права а тиме и у легитимитет власти као темеља демократије. Реч је о додавању легитимитета државној власти. Једна од основних идеја демократије схваћене у смислу победничке парадигме јесте да је власт легитимна јер народ верује у њу. Изгледа да либералну политичку мисао на овом месту не забрињава чињеница да оно у шта се верује да постоји у стварности не постоји. Како је владавина права тек пука правна конструкција либерализма она у себи не садржи никакву суштинску полазну тачку по којој бисмо могли да је препознамо и јасно одвојимо од њене супротности. Иста ствар је и са демократијом. Има схватања према којима у демократији и не треба тражити неку концептуалну полазну тачку с обзиром да је она тек скуп демократских процедура – проста форма, па тако Ханс Келзен у свом делу „О суштини и вредности демократије“ и Јозеф Шумпетер у књизи „Капитализам, социјализам и демократија“ демократију схватају у формалном смислу. Ово значи да је за оцену да ли је неко стање демократија или не пресудан тип форме и процедура у којима се она јавља а да су основни услови демократије који имају неко садржинско значење заправо обичне правне измишљотине.
Према мишљењу либералних писаца, владавина права постоји када је моћ државне власти ограничена правом. Право је не само оно што пропише државна власт него и оно што стоји у самим темељима људског друштва и човекове природе. Реч је о конструкцији природних права. Изгледа да правна либерална мисао сматра да у ситуацији када постоји несагласје између воље власти оличене у правном пропису и природног права, превагу односи природно право, јер је оно у природи човековој па је због тога и темељ читавог правног Система. Са друге стране, правни систем је део културе једног народа и изгледа да има довољно доказа за закључак да ова последња констатација и није далеко од истине. Ово даље значи да је ниво остваривања људских права и слобода ограничен нивоом културног развитка једног народа на одређеној територији. Другим речима, биће онолико слободе за појединца колико је друштво еволуирало у културном смислу. Подразумева се да висок степен културне еманципације могу имати само богата друштва а да у сиромаштву долази до осипања културних вредности.
На темељу либералних политичких идеја богатих друштава еманципованог културног система изграђен је читав политички систем који данас познајемо и у коме живимо. Сматрамо да је веома природно да постоје људске слободе и права, слободни, општи и непосредни избори за народне представнике у легислативи и егзекутиви, независни судови, механизам силе којим држава располаже и брани правни поредак, слободно тржиште и многе друге правне и политичке конструкције система у коме смо рођени и у коме живимо једини живот који имамо. Једини свет који знамо посматрамо кроз наочаре либералне варијанте капитализма. То је оквир у коме смо заробљени и даље од тога наше идеје не могу да досегну. Свака наша одлука и свако наше схватање само је резултат историјског контекста у коме постојимо.
Можда би се овде могло ићи до крајњих консеквенци и устврдити да чак ни наша осећања нису у потпуности ослобођена овог детерминизма. Понекад се чини да су нијансе наших осећања само резултат различитих културних утицаја. Ово значи да људи из различитих културних појасева можда немају исте капацитете у нијансама осећања и лако би могло да се деси да је на ову чињеницу рачунао и либерализам када је осмишљена нова стратегија глобализма, као покушај стварања унифицираних нијанси у осећајима свих људи, што, у крајњој инстанци, води и у унификацију људског схватања а тиме и обрасца за доношење појединачних одлука, које, на крају овог процеса, губе своју појединачност и бивају потпуно предодређене. Јасно је како би ово могло да делује на плану политичке одлуке и схватања природе политичког система у коме живимо а који најчешће не видимо и не осећамо. Не видимо га јер узимамо здраво за готово сва ограничења која нам он намеће и потом усвајамо тезу како су та ограничења иманентна нашој природи па самим тим она не представљају принудна ограничења. Нису принудна јер су у складу са нашим схватањем морала. Не осећамо их као ограничења сопствене слободе или људске једнакости. Као коначна последица овог процеса ствара се лакша манипулација на глобалном нивоу с обзиром да је олигархијском режиму, у либералној демократији, знатно лакше да усмерава људска осећања и схватања, него што је то било Иједном олигархијском политичком режиму пре доба либерализма.
Систем либералног капитализма, кроз своје правне конструкције односно институције система и правне институте као и доминантан културни образац, намеће тезу да је елитистичка демократија саставни део капиталистичког друштва и да је данашњи облик демократије наследник античке демократије. Штавише, изгледа да је основна теза о демократији, као темељу капиталистичког начина производње, дубоко у коренима либералне политичке мисли. Наравно, треба се одрећи сваке илузије да би у случају победе било које друге идеологије рођене у капитализму ствари суштински биле другачије по овом питању. Има довољно доказа за закључак да би свака од ових идеологија прогласила елитистичку демократију за наследника античке демократије и свој темељ. Ово из разлога убедљивости аргумената саме непосредне демократије античког типа. Њене предности су, једноставно, сувише значајне да би их данас могли одбацити као застареле или непотребне. Стога позивање на непосредну демократију као и везу са њом доноси легитимитет и корист елитистичкој демократији и поред очигледне чињенице да она нема никаквих додирних тачака са демократијом јер у њеном моделу народ никада ничим није владао. Изазов са којим се суочава свако ко покуша да опише механизам демократских пракси састоји се понајвише у објашњењу овога феномена. Реч је о опсенарској природи самог либералног капитализма и механизмима за производњу нове врсте виртуелне реалности коју потрошачи узимају здраво за готово.