Попис становништва у Црној Гори јуче, данас и сутра

Аутор: Иван Јаћимовић, студент

Објављени су резултати пописа становништва у Црној Гори. Многи би рекли „коначно“. Да би се разумјели резултати пописа из 2023. године, треба погледати резултате пописа становништва из 2011. године. Не само зато што је то био претпоследњи попис већ и због тога што су га организовали ДПС-СДП уз мањинске странке.

На попису који је спроведен 2011. године, српски језик је био најзаступљенији (42,88%). Парадокс који је својствен само Црној Гори је у погледу националне структуре био битно другачији. Највише је било Црногораца (44,97%) док је Срба било (28,72%). Тај попис је спроведен уз огромне притиске тада владајуће ДПС и СДП структуре у времену када српске странке нису биле груписане у значајнијим коалицијима као и још увијек живом осјећају да је успјешно спроведена независност. Иако је 2011. године био најзаступљенији језик, српски је остао у рангу хрватског, босанског и албанског језика, а то значи да није био службени већ у службеној употреби. Након пописа из 2011. власт у Црној Гори је све више имала отворено србофобни карактер јер је уз Бошњаке, Албанце и Хрвате била у значајнијој предности у односу на Србе.

Промјена тродеценијске власти 2020. године није била спроведена на најбољи могући начин, односно њени водећи стубови нису показали довољно велику одлучност да спроведу неопходне, дубоке и суштински битне реформе. То се најбоље могло видјети приликом најаве одржавања пописа становништва 2021. године. Мали број најватренијих присталица ДПС-а и њима сродних странака је блокирао значајан број саобраћајница због наступајућег пописа. Нажалост, њихови захтјеви су прихваћени, а извршна власт је показала сву могућу неспособност да се избори са малим бројем људи који су својим дјеловањем терорисали већину. Попис је ипак успјешно спроведен тек након двије године односно крајем 2023. године. У преговорима између власти и опозиције, опозиција оличена у ДПС-у и њој сродним странкама је захтјевала далеко више у односу на опозицију из 2011. године. Наравно, сви захтјеви ДПС-а су усвојени. То је ДПС-у и осталим странкама опозиције омогућило да максимално исконтролишу попис становништва како се не би значајно повећао број Срба или боље рећи смањио број Црногораца. На резултате које сваког човјека интересују (нација, вјероисповјест и језик) се чекало годину дана. То је изазвало сумњу у свеопшти процес јер није било реално да се толико дуго чекало на попис нешто више од 600 хиљада људи. Ипак, власт оличена прије свега у новоформираном покрету Европа САД је покушавала да пронађе најмање осјетљив политички тренутак који ће такозваним грађанским и про-ЕУ странкама одвући најмањи број гласова, односно најмањи број присталица и симпатизера.

Предуго одлагање одржавања, а потом и објављивање резултата пописа становништва, ипак није могло у већој мјери промијенити чињенично стање. Други пут заредом је српски језик најзаступљенији (43,18%) упркос све већим лажним оптужбама о инвазији Београда на Црну Гору које пласирају ДПС и њој сродне странке. Тај податак јасно указује да нешто мора да се промјени, а то је уздизање српског језика у статус службеног. Ипак, све ће се учинити да до тога не дође упркос оправданој еуфорији и задовољству које постоји међу онима који су се изјаснили за српски језик. Главне препреке новом службеном језику јесу: Европска унија, амбасада Сједињених Америчких Држава, влада Црне Горе и комплетна опозиција која је србофобно настројена. Европска унија жели да очува „грађански“ и „европски“ карактер Црне Горе и да уз помоћ амбасаде САД-а у Црној Гори одбрани Црну Гору од наводно малигног утицаја Републике Србије. Влада Црне Горе не ради ништа друго до оно што јој нареде из Европске уније и америчке амбасаде у Подгорици, а и водећа странка власти (ПЕС) је настављач политике Мила Ђукановића само у још перфиднијем облику. 

Опозиција која је формално оличена у ДПС-у не жели изједначавање српског и црногорског језика зато што Црна Гора какву они виде не може постојати без негације свега српског. Да би се ипак дошло до промјене Устава Црне Горе који је услов без којег се не може када је статус језика у питању, мора се проћи веома компликована процедура. Укратко, да би се уопште нашао предлог о промјени устава пред посланицима у скупштини, право да поднесу предлог имају предсједник Црне Горе, влада Црне Горе и најмање 25 посланика. Да би се усвојио предлог о промјени устава, исти мора подржати двије трећине свих посланика. То у овом тренутку нажалост није изводљиво зато што упркос резултатима пописа, не постоји политичка воља, а ни довољан број посланика који би гласао за тако нешто. Ипак, од циља да српски језик постане службени никако се не смије одустати и на томе се не смије инсистирати два дана након објављених резултата пописа већ константно јер је како сада ствари стоје, учињена велика неправда према онима који говоре српским језиком. Уколико се не промјене ствари након наредних парламентарних избора, многи људи, који су се изјаснили за српски језик, ће бити с правом разочарани што ће довести до реалне опасности да се на наредном попису смањи број оних који говоре српским језиком.

Ништа мање занимљива категорија на попису је била националност. Иако је по званичним подацима Црногораца највише (41,12%), они су у значајном паду у односу на прије 13 година када их је било 44,97%. Срби су како се и очекивало премашили 30% и дошли до (32,93%) што је раст од 4,21% у односу на прије 13 година. Сви остали (Бошњаци, Албанци, Хрвати,…) су остали испод 10%. Оно што је веома занимљиво јесте како је настала разлика од веома великих 10,25% када се упореди број национално изјашњених Срба и оних који говоре српским језиком. Објашњење толико велике разлике, мада истини за вољу не до краја, може се крити у изјави предсједника Црне Горе Јакова Милатовића који је рекао ,,Ја сам Црногорац, причам српским језиком“. С обзиром да је до прошле године био у покрету Европа САД, не би било тешко закључити да су истог става и његове доскорашње партијске колеге. Треба напоменути да нису само водећи људи покрета Европа САД склони хибридном идентитету. Идентичног става су и водећи људи Демократске Црне Горе на чијем челу се налази Алекса Бечић. Оно што је велики проблем у Црној Гори јесте неправда која се најбоље може видјети када се упореде попис становништва и састав владе Црне Горе. Од укупно 33 члана владе, 7 долази из српског народа док из бошњачког народа долази 7 чланова, а из албанског чак 3 члана. Иако Албанаца и Бошњака заједно има дупло мање него Срба, број позиција у влади Црне Горе је поражавајућ и на потпуну штету српског народа. Ипак, овакву политичку расподјелу треба схватити као награђивање Албанаца и Бошњака који су 2006. године гласали за независност.

Умјесто постојећег такозваног „грађанског концепта“ треба увести појам „конситутивни народ“. То значи да би се отклонила јасна неправда према српском народу коју трпи готово 18 година и коју ће трпјети још толико, ако се ништа не промјени. Народ који прелази 30% је у истом (а то значи у лошијем) статусу у односу на оне којих има далеко мање. Увођењем категорије конститутивног народа би се отклонила дискриминација којом је свих ових година био подвргнут искључиво српски народ, па чак и у периоду након 30. августа 2020. године. Наравно, увођење појма конститутивног народа има још мање присталица чак и међу српским политичким првацима. Када би се увела категорија конститувног народа, она би на дужи рок ријешила многе проблеме. Ипак, њени противници који се опет могу пронаћи међу истакнутим члановима ДПС-а говоре да би то био пут у „етнофедерализацију“. Да би спријечили српски народ у остваривању његових права, ДПС је почео да измишља термине које ни они сами не могу да објасне шта значе. Конститутивни народ као категорија не би био празна или партикуларна политичка категорија већ уставноправна која би омогућила пропорционалну заступљеност у органима државне управе. На тај начин не би више постојао дуални идентитет какав баштине водећи људи Покрета Европа САД.

За премијера Црне Горе Милојка Спајића, резултати пописа као да се нису промјенили у односу на 2011. годину. Он је у изјави након објављених резултата изјавио ,,Једини прави побједник пописа је европска и грађанска Црна Гора“. Том својом изјавом је заправо желио да каже да ће резултати пописа становништва остати мртво слово на папиру који ће врло брзо пасти у заборав. То је оно на шта рачунају Европска унија, амбасада САД-а, опозиција и влада Црне Горе (њен већински дио). За Србе то никако не може бити рјешење које је прихватљиво јер ће остати све на истом, а то значи да ће Срби бити у подређеном положају у односу на све друге који могу отворено да кажу ко су и шта су осим Срба. Оваквим резултатима је свако и задовољан и незадовољан. ДПС и њој сродне странке, али и већи дио владе је задовољан због тога што српски језик неће преко ноћи постати други службени језик и што Срби ни не размишљају о категорији конститутивног народа како би обезбједили она права која им припадају. Незадовољни су због тога што је црногорски језик и након другог пописа заредом тек други по заступљености, али и због тога што су у значајном паду када је у питању националност. Срби и мањи дио владе могу бити задовољни због тога што је порастао и број Срба и број оних који говоре српским језиком који је и даље први по заступљености. Не могу бити задовољни због тога што ће се на путу за увођење српског језика као службеног појавити бројне препреке, као и због тога што заступљеност Срба у државним институцијама није и задуго неће бити системски ријешена кроз категорију конститутивног народа. Да би Црна Гора постала друга српска држава, потребна је истрајност и одлучност, али и нова генерација представника српског народа који неће размишљати о страначким интересима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *