Аутор: Пеђа Милосављевић, адвокат
У либералној теорији се истиче да је демократија променила свој облик као последица ширења државних територија заједно са ширењем броја становника, тако да више није могућа у свом првобитном облику као непосредна демократија. Ово би требало да значи да је посредна демократија директни потомак непосредне демократије, која више није остварива због величине савремених држава. Наравно, при овако паушалним одређењима потпуно се превиђа чињеница да ни античка Атина, као колевка демократије, није, у посматраном периоду, била мали град. Штавише, поред око 300.000 становника, укупно је имала око 40.000 пуноправних грађана који су непосредно учествовали у доношењу закона и вршењу извршне и судске власти.
Дакле, и у прединтернетском добу су постојале методе да се непосредна демократија несметано развија у пракси. Мноштво људи у скупштини није представљало непремостиву препреку за њено функционисање и поред немогућности да, као у добу интернета, људи електронски расправљају о законским предлозима и о истима гласају притиском на дугме из свог дома као и да се у кратком року информишу о теми гласања путем непрегледног мора информација које пружа интернет. Такође, када либерална агенда каже да су данашње државе превелике за непосредну демократију поставља се питање шта са државама, федералним јединицама, покрајнама, градовима и општинама које су, у тренутку писања ове књиге, мање него што је Атина била у моменту рађања демократских пракси? Зашто је њима, системом међународног права и правних обичаја који се развијао вековима под будним оком либералног учења, практично забрањено да примењују непосредне демократске праксе? Другим речима, зашто је глобална унификација елитистичке демократије тако неопходна за либерализам да се мора уништити свака клица демократије на локалним нивоима? Данашња могућност брзе комуникације у ери интернета само поцртава значај постављених питања. Са стране либералне агенде влада мук као одговор на њих.
Основна ствар код демократије схваћене у либералној парадигми јесте идеја да људи имају право да одреде ко ће њима владати. Они ову одлуку доносе на непосредним, општим изборима на којима бирају посланике који чине парламент као законодавну грану власти. У председничким системима, поред избора законодавне гране власти, грађани се на изборима изјашњавају и о председнику као највишем органу извршне гране власти и тај избор може бити посредни (као у УСА) и непосредни, који је данас у либералним демократијама чешћи. У парламентарним системима извршна власт се бира у парламенту. Демократија је, према томе, форма владавине у којој владају изабрани представници народа. У наредним поглављима ове књиге ћу довести у питање сам легитимитет идеје изборности и изнећу довољно доказа који побијају тезу о народном избору представника али на овом месту ћу се само задржати на питању извора легитимитета на који се олигархије позивају да би оправдали сопствену улогу у парадигми елитистичке демократије.
Њихов легитимитет, према либералној агенди, долази од народа а не од бога, као што је био случај са највишом власти у феудалном периоду. Међутим, налик феудализму, и у овом облику владавине не влада народ већ владају политичке класе или олигархије, које кроје законе и осмишљавају њихову примену у пракси. Подразумева се да је садржина закона скројена по мери владајуће класе. Баш као и у времену феудализма народ се не пита баш ништа о јавним стварима. Другим речима, у либералној елитистичкој демократији народ није законодавац баш као што није био ни у феудалној парадигми и по овом суштинском питању ништа се са преласком у виши степен производних односа није променило. Другим речима, са аспекта основне идеје на којима почивају демократске праксе, једина промена се налази у извору легитимитета што за обичног грађанина и није баш нека разлика јер је њему вероватно свеједно да ли одобрење олигархијама за њихову владавину долази са неба или из сиромашних предграђа великих градова.
Дакле, изгледа да се у либералној варијанти капитализма не поставља питање да ли треба народ да влада него је основна тема право народа да одреди ко ће њиме да влада! Либерална теорија и пракса великодушно дају ово право човеку, који је, из њихове визуре, грађанин јер бира своје владаре. При том, прећуткује се веома важна чињеница да грађанин бира већ одабране! Могућност да грађанин изабере своје владаре из редова владајућих олигархија чини меру демократије према либералној агенди. И поред могућности да ова differentia specifica елитистичке демократије не пружа довољно елемената за њену тачну дефиницију, не можемо се отети утиску да нема тачније мере демократије схваћене кроз либерално-капиталистичку агенду од могућности да грађанин одабере између већ одабраних!
У исто време, грађанин је и поданик у свом односу према целини политичког тела. Он, као што видимо, не влада сопственим друштвом заједно са својим суграђанима него има право да учествује у избору будућих владара који су већ пробрани од стране Система. Либерални модел виртуелне стварности то назива једним еуфемистичким изразом – грађанска дужност! Чини се да либерална доктрина ово стање посматра као право али и као дужност сваког грађанина. Управо на овом примеру се оцртава сва лицемерност либералног капитализма. Грађанин је дужан да преноси политички легитимитет на олигархије! У питању је света дужност грађанина да поништи себе самога! На крају овог „светог“ процеса политичка класа наводно има легитимитет да ствара сопствену визију стварности кроз спровођење државне власти. Не можемо се отети утиску да је феудални захтев за повиновањем вољи државне власти из разлога божијег провиђења био мање лицемеран од захтева либералног капитализма да грађанин кроз изборе поништи самога себе и баци још једну шаку земље на гроб непосредне демократије античког типа; тог уникатног облика људског политичког организовања у коме се грађанин питао о јавним стварима у мери која не обесмишљава његову политичку природу; те специфичне историјске тачке у којој је са правом владала теза да је човек политичко биће, а да се само особе са интелектуалним дефицитом не баве политиком. Све што је тој историјској тачки претходило и све што је након ове тачке уследило може се оценити као доба када се човек није ништа питао о јавним стварима односно доба када човек није владао својим друштвом и својом државом. То је доба у коме грађанин није постојао. Једини период у коме се јавља, обликује и постоји грађанин у пуном смислу те речи јесте период примене непосредних демократских пракси у Атини у периоду петог века пре нове ере.
Честа је теза код Либерално демократске мантре да грађани стабилних демократија чврсто верују у демократију као најбољи од свих облика друштвено-политичког уређења. Они су спремни да се жртвују за демократију док од својих влада, заузврат, траже да испуне њихова очекивања. Њихова очекивања су усмерена на очување њихових основних животних потреба и природних права која имају самим чином рођења, док је очекивање државе да грађанин положи жртву, која се креће од плаћања пореза у мирнодопском периоду до учествовања у ратовима. Изгледа да се овде ради о стању перманентне размене између државе и грађанина. Грађанин за своја чињења добија еквивалентну престацију од стране државе која му заузврат дарује владавину права. Овакво стање непрекидне трговине се у либералној мисли назива демократијом.
Ово значи да ако нема владавине права онда то није демократија. Зато је за сваку демократију од необичне важности владавина права. Владавина права, у либералном концепту, значи да моћ државе мора бити ограничена правом тако да нико не буде изнад закона. Чини се да у либералном моделу овај захтев истовремено не значи и да нико не сме бити изнад законодавца. Другим речима, владајућа класа коју, са једне стране, чине политичке елите а са друге финансијске елите, оличене у елити менаџера великих корпорација као и власника крупног капитала, заиста нема разлога да се труди да буде изнад писаног закона. Она само треба да створи услове да буде изнад законодавца у смислу да му наметне текст закона који њој иде у прилог и да тиме оствари неподношљиву лакоћу свога постојања. По наметању таквог текста, треба прогласити за највећу јерес либералног јеванђеља сваки покушај грађанина да не поштује тако срочен закон. Има довољно доказа у прилог тези да је оваква владавина права сине qуа нон демократије схваћене у смислу либералне парадигме. Дакле, није народ тај који пише законе јер о општој вољи овде нема нити речи. Законе пишу елите уједињене у владајућу класу, коју ћу у овој књизи понекад називати и политичком класом управо због својства свог дискретног шарма да кроји законе, које, након тога, нико више не сме да не слуша јер држава извршавање таквих закона обезбеђује својим монополом силе. Јасно је да је државни монопол силе у оваквој констелацији ствари ништа друго до палица политичке класе спремна да јако распали свакога ко се оглуши о основни принцип “демократског друштва” да нико није изнад закона! Као што видимо, принцип – „нико изнад закона“ се у либералној парадигми савршено слаже са праксом према којој је владајућа класа изнад законодавца тако да би нека будућа искренија дефиниција владавине права могла да узме у обзир и чињеницу да је ово стање у коме је моћ државе ограничена правом које кроји владајућа класа, тако да само она буде изнад законодавца а нико не буде изнад закона!
У вези са овим, као очигледан доказ изнетих теза, треба указати на богату праксу лобирања у парламентима најбогатијих држава данашњице. Ова појава је у савременом добу своје овековечење доживела уношењем у законе као потпуно легална и легитимна друштвена појава. Подразумева се да у условима лобирања ужих друштвених интересних група нема простора за исказивање опште воље народа с обзиром да су интереси и воља интересних група увек у супротности са општом вољом народа. Према подацима које нам пружа Берние Сандерс у својој књизи „Наша револуција – будућност у коју верујемо“, током кампање за изборни циклус 2012 године, у Сједињеним Америчким Државама, три водеће индустрије потрошиле су рекордно много новца како би себи осигурале победе у будућим легислативним биткама. Тако је фармацеутска индустрија приложила преко 50 милиона долара члановима обе партије, док је на лобирање отишло око 240 милиона долара. Војна индустрија није много заостала за фармацеутском па је збир њених прилога и трошкова лобирања износио око 164 милиона долара, док се, по исте две ставке, трошак нафташа на крају попео на 250 милиона долара. Када људи далеке будућности буду учили историјски период у коме се развијала елитистичка демократија, мораће да уоче и способност владајуће идеологије тога доба да опсене прикаже као стварност а интересе мале групе људи као интересе читавог човечанства! Ова способност је уједно и кључ за разумевање чињенице дуговечности Система какав данас познајемо. Он је по својој природи опсенарски и окренут је измишљању реалности уз помоћ правних конструкција.